„Могу ја“, рече Мати.
Пењков бучно поче да се смешта за сто. Наташа је седела усправно, опрезно ослушкујући. Пошто је разместио папире, Пењков живо поче да говори:
„То је одиста зачуђујуће интересантна ствар, момци! Да ли се сећате закона Дега?“
„Сећамо“, рече Мати. „Секанс у две трећине, степена…“
„Немаш ти на Марсу секанс две трећине!“ ликујући рече Пењков. „Наташа, погледај… Наташа!“
„Остави је на миру“, рече Мати.
„Зашто?“ шапатом упита Пењков.
Наташа скочи.
„Иде!“ рече она.
„Ко?“ упита је Пењков.
Под под ногама се поново затресе, а онда је завладала тишина, па су звекнула врата. Ушао је Сергеј вукући с лица маску, на којој се нахватало иње.
„Ух, ала је страшан мраз!“ рече весело.
„Где си био?“ запрепашћено упита Пењков.
„Рипкина сам одвезао на Сирт“, рече Сергеј.
„Баш си јуначина“, рече Наташа. „Права си јуначина, Серјожа! Сад могу мирно да спавам.“
„Лаку ноћ, Наташењка“, рекоше бучно момци. Наташа оде.
„Зашто и мене ниси повезао?“ увређено рече Пењков.
Са Сергејевог лица нестаде осмејка. Пришао је столу, сео и одмакао папире.
„Слушајте, момци“, рекао је у по гласа. „Ја Рипкина нисам нашао. До самог Сирта сам стигао, давао сам сигнале, рефлекторе сам палио — нигде га нема. Као да је у земљу пропао.“
Сви заћуташе. Мати поново приђе прозору. Учини му се да се негде у рејону Старе Базе лагано креће слаба светлост, као да неко иде са фењером у руци.
МАРС: СТАРА БАЗА
У седам изјутра начелници група и сектора система Топли Сирт скупили су се у кабинету директора система Александра Филиповича Љамина. Све у свему, састанку је присуствовало двадесет и пет људи и сви су седели око издуженог ниског стола за саветовања. Вентилатори и озонатори су радили пуном снагом. Наташа је била једина жена у кабинету. Њу су ретко позивали на општа саветовања и многи од људи који су се сада скупили видели су је први пут. Многи су је са знатижељом посматрали. Наташа је чула како је неко рекао сипљивим шапатом:
„Да сам знао, обријао бих се.“
Љамин не устајући рече:
„Прво питање је, другови, ван дневног реда. Да ли сте ви доручковали? Боље би било да састанак не почнемо празна стомака. Могу да затражим да донесу конзерве и какао.“
„Нема ничега укуснијег, Александре Филиповичу?“ заинтересова се дебељко са рукама завијеним у завоје и руменим образима.
У кабинету зажаморише.
„Укуснијег нема ничега“, одговори Љамин и скрушено заклима главом. „Једино можда конзервиране кокошке…“
Зачуше се гласови:
„Правилно, Александре Филиповичу! Нека донесу! Нисмо успели да доручкујемо!“
Љамин некоме махну руком.
„Сада ће донети“, рече и устаде. „Да ли су сви, ту?“ Бацио је поглед на присутне. „Азизбеков… Горин… Барабанов… Накамура… Малумјан… Ван…
Џеферсона не видим… Ах, да, извини… А где је Опанасенко?… Да ли има неког од трагача?“
„Опанасенко је на путу“, рекао је тихи глас и Наташа угледа Рипкина. Први пут га је видела необријаног.
„На путу?“ рекао је Љамин.
„Но добро, почећемо без њега. Другови, као што знате, последњих недеља летеће пијавице су постале активније. Од прекјучерашњег дана су почеле да праве свињарије. Почеле су да нападају и дању. На срећу, жртава није било, али многи начелници група и секција захтевају предузимање одлучнијих мера. Ја хоћу да истакнем да је проблем пијавица у ствари стари проблем. Ми о њима дискутујемо ненормално много и дуго, понекад се чак и свађамо. Спољним групама те животиње сигурно ужасно сметају и, све у свему, време је да се на крају донесе о њима, то јест о пијавицама, неко коначно решење. Укратко речено, постоје два мишљења о томе како се може решити то питање. Прво је — хајка, односно рација и уништавање пијавица. Друго је — настављање политике пасивне одбране као модус вивенди, све дотле док колонија не ојача. Другови“, при томе је руке принео грудима, „ја вас молим да се изјасните, шта ко мисли. Али, потрудите се, без испада. То нема никакве сврхе. Ја знам, сви смо ми преморени, раздражени и свако је нечим незадовољан. Али ја вас најлепше молим да сада заборавите све, осим интереса нашег рада.“ Очи почеше да му сузе. „Оне који буду нарочито ватрени ја ћу немилосрдно удаљити са саветовања, без обзира на ранг.“
Сео је. Одмах устаде висок, врло мршав човек, са пегавим лицем, необријан, запаљених очију. То је био Виктор Кирилович Гајдадимов, заменик директора, задужен за изградњу.
„Ја не знам“, поче он, „колико времена може да траје рација — декаду, месец или можда пола године. Ја не знам колико ћете људи узети за ту рацију — људе сигурно најбоље, а можда чак и све. Ја не знам, на крају, да ли ће та рација дати некакве резултате. Али ја одлично знам, а сматрам да и ви то треба да знате пре свега, због рације ће морати да се обустави изградња стамбених блокова. А, између осталог, кроз два месеца треба да стигне допуна и стамбени блокови ће бити преко потребни. На Топлом Сирту немамо могућности да дамо собе чак ни ожењенима. Узгред буди речено, не иде на част нашим иностраним друговима што се због тога питања толика узнемиравају. Али, то само онако, узгред речено. Друго, због рације ће се зауставити изградња фабрике грађевинских материјала. Шта је то фабрика грађевинских материјала у нашим условима, то треба и сами да знате. О оранжеријама и топлим лејама, које због рације нећемо добити ни овог лета, нећу чак ни да говорим. И, треће, и најважније, рација ће потпуно прекинути изградњу регенерационе фабрике. Кроз месец дана ће почети јесење буре и на изградњу регенерационе фабрике можемо да ставимо крст.“ Стегао је зубе, затворио и поново отворио очи. „Ви знате, другови, да ми сви овде висимо о длаци. Можда овим откривам неке тајне администрације, али нека ђаво носи тајне: ми смо овде одрасли и искусни људи! Залихе воде под Топлим Сиртом се ближе крају. Њих већ више фактички нема. Већ сада ми довозимо воду пешчаним тенковима са удаљености од двадесет и шест километара.“ (За столом сви почеше да жаморе и да се покрећу, а неко чак узвикну: „А што на то нису раније мислили?“) „Ако регенерациону фабрику не завршимо до краја месеца, целе јесени ћемо умирати од жеђи, а на зиму ћемо Топли Сирт морати да преселимо на две стотине километара одавде. Завршио сам.“
Сео је и искапио шољу охлађеног какаа. После кратке паузе, Љамин рече:
„Ко је следећи?“
„Ја“ рече неко. Устао је омањи брадоња са тамним наочарима „начелник радионице за поправку Захар Јосифович Пучко. Ја се придружујем мишљењу Виктора Кириловича“, скинуо је наочаре и кратковидо погледао на сто. „Некако се код нас све организује као код деце: рација — трас, бум-бум, ај, еј… И молим вас: чиме се спремате да јурите те пијавице? Можда ћете сести на метлу, а? Сад вам је Виктор Кирилович одлично објаснио да код нас пешчани тенкови доносе воду. А какви су то тенкови? Беда, а не тенкови! Четвртина нашег возног парка се налази у радионицама, а радника једноставно — нема. Они који умеју да поправљају — ти не кваре, а они који умеју да кваре не умеју да поправљају. Људи се опходе са тенковима као да су то налив-пера — бациш га и купиш ново. Ја сам, Наташа, погледао ваш краулер. Довести машину до таквог стања! Још би човек могао да помисли да са њим идете кроз зидове…“
„Захаре, Захаре, ближе суштини ствари“, рече Љамин.
