„Није наша“, рече Феликс и исправи се.
„Ви сте то знали!“ рече Наташа.
„Да, ми то знамо“, рече Феликс. „Ову зграду нису градили људи. Ово није бетон.
То није обичан брежуљак. И пијавице не нападају двонога усправна бића тек онако.“
Наташа га је неколико секунди посматрала, а онда се окрете и на сав глас повика:
„Другови! Овамо! Брже! Сви овамо! Гледајте! Гледајте шта се овде налази! Овамо!“
Кабинет директора система Топли Сирт био је препун људи. Директор је брисао ћелу марамицом и збуњено одмахивао главом. Ареолог Ливанов, који је изгубио своју уздржаност и коректност, урлао је трудећи се да надјача жамор:
„То је просто несхватљиво! Топли Сирт постоји шест година. За шест година нису успели да се снађу и разјасне шта је овде наше а шта није! Никоме није пало на памет да се заинтересује за Стару Базу!…“
„А зашто да се заинтересујемо?“ викао је Азизбеков. „Двадесет пута сам пролазио поред ње. Развалине као развалине. Зар су мало развалина оставили за собом први насељеници?“
„А ја сам тамо био пре две године! Гледам, ваља се тамо зарђала гусеница краулера. Погледао сам и отишао даље.“
„А да ли се и сада тамо налази?“
„Чему празни разговори? На средини Базе се одвајкада налази тригонометријски знак. Значи, можда су и њега оставили Марсовци?“
„Трагачи су се осрамотили, просто је човеку срамота да их погледа!“
„Зашто? Они су то и открили.“
Начелник групе трагача Опанасенко, који је стигао једва пре неколико тренутака, огроман, широких рамена, вечито насмејан, хладио се сложеном мапом и нешто је говорио директору. Директор је одмахивао главом.
Ка столу је почео да се пробија, газећи свима ноге, Пучко. Брада му је била накострешена, наочаре је држао високо над главом.
„Због тога се у систему и дешавају такве ствари“, фалсетом поче да виче. „Ускоро ће к мени почети да долазе Марсовци да моле да им поправим тенк или краулер, а ја ћу им их и поправљати! Код мене је било случајева када су долазили потпуно непознати људи и тражили да им поправим возила! И видим, по граду се крећу потпуно непознати људи. Ја не знам одакле су они дошли, и ја не знам куд они одлазе! А можда, они долазе са Старе Базе и одлазе на Стару Базу!“
Жамор у кабинету се стиша.
„Можда хоћете пример? Изволите! Један грађанин седи овде са вама од јутра! Ја говорим о вама, грађанине!“
Пучко наочарима показа Феликса Рипкина. У кабинету одјекну смех. Опанасенко проговори дубоким басом: „Но, Захаре, то је мој Рипкин!“
Феликс одмахну главом, почеша се по потиљку и испод ока погледа Наташу.
„Но, па шта с тим што је он Рипкин?“ заурла Пучко.
„А одакле ја знам да је он Рипкин? Због тога и говорим да је потребно да све познајемо…“ Одмахнуо је руком и вратио се на своје место.
Директор устаде и јако залупа оловком по столу.
„Доста, доста, другови“, строго је рекао. „Повеселили смо се и доста. Откриће трагача је од огромне важности, али ми се нисмо сакупили због тога. Схему Старе Базе сада имамо. Рацију ћемо отпочети кроз три дана. Наредба о рацији ће бити издата вечерас. Унапред вам саопштавам да се за начелника групе поставља Опанасенко, а за његовог заменика Ливанов. А сада молим све, осим мојих заменика, да напусте кабинет и да оду на своја радна места.“
У кабинету су се налазила само једна врата, која су водила у ходник, и кабинет се празнио јако споро.
„Радиограм, директору!“ повика неко у вратима.
„Предајте преко везе!“
Сложен листић папира је почео да се преноси из руке у руку изнад глава.
Директор, који је нешто причао са Опанасенком, прими радиограм, отвори га и прочита. Наташа је видела како је побледео, а онда поцрвенео.
„Шта се десило?“ упита басом Опанасенко.
„Ово је да човек полуди“, рече директор очајно. „Сутра ће овамо стићи Јурковски.“
„Волођа?“ рече Опанасенко. „То је одлично.“
„Некоме је Волођа“, са тихим очајањем рече директор, „а за некога је генерални инспектор Међународне управе космичког саобраћаја.“
Директор још једном прочита радиограм и тешко уздахну.
ТАХМАСИБ: ГЕНЕРАЛНИ ИНСПЕКТОР И ОСТАЛИ
Мекани звиждук будилника пробуди Јуру тачно у осам изјутра по времену космичког брода. Јура се налакти и љутито погледа будилник. Будилник мало причека и поново поче да звижди. Јура застења и седе на кревет. Не, више увече неће читати, помисли. Због чега се човеку увече никад не спава, а ујутру мора да преживљава такве муке?
У кабини је било свеже, чак хладно. Јура рукама обухвати гола рамена и поче да цвокоће зубима. Затим спусти ноге на под, провуче се између кревета и зида и изиђе у ходник. У ходнику је било хладније, али зато је тамо стајао Жилин, огроман, мишићав, само у спортским гаћицама. Жилин је радио јутарњу гимнастику.
Извесно време је Јура, обгрливши рукама рамена, стајао и гледао како Жилин вежба. У свакој његовој руци се налазио по десетокилограмски тег. Жилин се борио са својом сенком. Њој се није добро писало. Од страшних удараца по ходнику се осећао поветарац.
„Добро јутро, Вања“, рече Јура.
Жилин се одмах и без и једног шума окрете и клизећим корацима крете ка Јури, ритмично се клатећи целим телом. Лице му је било озбиљно и усредсређено. Јура заузе став за борбу. Тада Жилин спусти тегове на земљу и баци се на њега. Јура му се баци у сусрет и кроз неколико тренутака осети да се загрејао. Жилин га је бучно и јако ударао полустегнутим песницама. Јура га је три пута ударио песницом у чело, и сваки пут се на лицу Жилина појавио израз задовољства. Када се Јура презнојио, Жилин рече: „Брек!“ и они прекидоше.
„Добро јутро, стажисто“, рече Жилин. „Како си спавао?“
„Хвала“, рече Јура. „Одлично…“
„Под туш!“ нареди Жилин.
Купатило је било мало, само за једног човека, а испред њега је већ, са презривим изразом лица, стајао Јурковски, у раскошном црвеном мантилу за купање, с огромним фротирским пешкиром преко рамена. Он је говорио кроз врата:
„У сваком случају… хм-хм… одлично се сећам да је Крајухин тада одбио да потврди тај пројекат… Шта?“
Кроз врата се чуо шум воде из туша, пљесак и неразумљиви танки тенорчић.
„Ништа не чујем“, с недоговањем рече Јурковски. Повисио је глас. „Говорим да је Крајухин одбацио тај пројекат, и ако ти напишеш да је то била историјска грешка, ти ћеш бити у праву… Шта?“
Врата од туш-купатила се отворише и из њега се извуче, још увек се бришући, Михаило Антонович Крутиков, навигатор Тахмасиба.
„Ти си нешто говорио, Волођа“, весело рече он. „Али ја ништа нисам чуо. Вода ужасно галами.“ Јурковски га погледа сажаљиво, уђе у купатило и затвори врата за собом.
„Момци, да се није наљутио?“ упита узнемирени Михаило Антонович. „Мени се због нечег учинило да
