„Шта то?“ упита Жилин.
Он је са буком подизао и поново спуштао некакве поклопце, померао полупрозрачне покриваче, иза којих се видела права гужва штампаних схема, укључивао мале екране, на којима су се одмах појављивале светле тачке импулса, које су скакале по координатном систему, спуштао веште прсте у нешто компликовано, вишебојно, и све је то радио тако лако, не размишљајући, да је Јура добио жељу да одмах промени струку да би исто тако командовао гигантским организмом фотонског чуда, које је задивљавало чак и најмаштовитију уобразиљу.
„Почињем да вам завидим“, рече Јура.
Жилин се насмеја.
„Одиста“, рече Јура. „Не знам, за вас је то већ вероватно свакодневно, обично, вероватно вам је већ и дојадило, али је све то заједно ипак дивно. Ја волим кад је крај великог и компликованог механизма — само један једини човек… наредбодавац. То је дивно, кад је човек — наредбодавац.“
Жилин нечим шкљоцну и на неравном, сивом зиду се истовремено осветли шест екрана.
„Човек је већ одавно такав наредбодавац“, рече он пажљиво разгледајући екране.
„Ви се сигурно поносите, што сте такав…“
Жилин искључи екране.
„Рецимо“, рече он. „Радујем се, поносим се, и тако даље.“ Кренуо је даље крај пултова покривених ињем. „Ја сам, Јурочка, већ пуних десет година овакав наредбодавац“, рече с неком чудноватом интонацијом.
„Вама…“ Јура је хтео да каже да је њему све то вероватно већ досадило, али ништа не изрече бојећи се да не каже нешто неумесно.
Жилин је замишљено одвртао тежак поклопац.
„Главно!“ наједном рече. „У сваком животу, као и у сваком послу, најглавније је — одредити шта је главно.“ Погледа у Јуру. „Нећемо данас да говоримо о томе, важи?“
Јура ћутке климну главом. „Јој, јој, јој“, помисли. „Зар је Ивану и то досадило?
То је сигурно јако лоше кад се пуних десет година бавиш послом који волиш, а онда наједном престанеш да га волиш. То је сигурно ужасно! Али некако не личи на то да би Ивану било досадно…“
Осврнуо се и рекао, да би променио тему разговора: „Овде мора да постоје привиђења…“
„Пст!“ рече Жилин преплашено и исто тако се осврте. „Овде их има више него што можеш и да замислиш! Ево овде“, показао је на мрачан пролаз између две разводне табле, „ја сам нашао… само не говори никоме… дечју капицу!“
Јура се насмеја.
„Треба да знаш“, настави Жилин, „да је наш Тахмасиб веома стари брод. Он је био на многим планетама и на свакој планети су се у њега укрцавала тамошња привиђења. И то не по једно или два, већ читаве дивизије. Она, та привиђења, мувају се по броду, стењу, завијају, увлаче се у приборе, нарушавају рад фазоциклера… Њима, видиш ли, много сметају авети бактерија, које су убијене за време дезинфекције… И никако не можемо да их се ослободимо…“
„Треба их полити светом водицом.“
„Пробао сам.“ Жилин одмахну руком, отвори велики поклопац и спусти се у њега горњим делом свог огромног тела. „Све сам пробао“, рече из дубине. „И обичном светом водицом, и деутеријевом и тритијумовом. Никаквог успеха. Али, смислио сам на крају како да их се решим.“ Извукао се из отвора, залупио поклопац и погледао Јуру озбиљним очима. „Са Тахмасибом треба пројурити кроз Сунце. Да ли ме схваташ? Још није било случајева да би привиђење издржало температуру термонуклеарне реакције. Осим шала, ти си сигурно чуо за мој пројект брода који би пролетео кроз Сунце.“
Јура одмахну главом. Он још никако није успевао да одреди тренутак кад је Жилин престајао да се шали, а кад је почињао да говори озбиљно.
„Идемо“, рече Жилин узевши га под руку. „Идемо горе, и ја ћу ти све детаљно објаснити.“
Али кад су изишли, Јуру је ухватио Биков.
„Стажисто Бородине“, рече он, „пођите са мном.“
Јура тешко уздахну и баци поглед на Жилина. Жилин само рашири руке.
Биков одведе Јуру у кајут-компанију и посади га за сто преко пута Јурковског.
Предстојало је оно најнепријатније: два сата мучног учења физике метала. Биков је закључио да стажиста мора рационално да искористи време лета и већ први дан је Јуру посадио за сто да решава теоријске задатке из варилачког посла. Поштено говорећи, то и није било тако неинтересантно, али Јуру је тиштала помисао на то да њега, искусног радника, терају да учи као да је неки обичан почетник. Није смео да се супротставља, али је учио равнодушно, без неког елана.
Много је интересантније било гледати и слушати како ради Јурковски.
Биков се вратио у своју фотељу, неколико минута је посматрао како Јура прелистава странице књига, а онда је раширио нове новине. Јурковски наједном престаде да галами својом електромашином и обрте се Бикову.
„Да ли си нешто чуо за статистику свињарија?“ изненада упита.
„Каквих свињарија?“ упита Биков, сакривен иза новина.
„Мислим на свињарије… овај… у космосу. Број неблагодарних поступака и противзаконитих акција брзо расте с удаљењем од Земље, достиже максимум у појасу астероида и поново опада што се брод више приближава границама… овај…
Сунчевог система.“
„У том нема ничег чудног“, прогунђа Биков не испуштајући новине из руку. „Ви сте сами дозволили разним никоговићима, као што је, на пример, Спаце Пеарл, да копају по астероидима, и шта сада хоћете?“
„Ми смо дозволили!“ Јурковски се разбесне. „Не ми већ оне будале у Лондону. А сад и сами не знају шта да раде…“
„Ти си генерални инспектор и имаш све карте у својим рукама“, рече Биков.
Јурковски је извесно време ћутке гледао у папире пред собом.
„Душу ћу ишчупати из тих свиња!“ наједном рече и поново поче да галами својом машином.
Јура је већ знао шта је то специјални лет број 17. Негде у огромној мрежи космичких насеобина, које су обухватиле цео Сунчев систем, дешавале су се разне незгоде, и Међународна управа космичког саобраћаја одлучила је да једном заувек раскрсти с тим. Јурковски је био генерални инспектор МУКС-а и имао је, према свему, неограничена овлашћења. Он је имао право да смењује, деградира, даје укоре, разрешава дужности, кажњава, па чак, изгледа, и примењује силу. Чак и више од тога, Јурковски је имао намеру да изненађује кривце и због тога је специјални лет 17 држан у највећој тајности. Из одломака разговора и из онога што је Јурковски наглас читао видело се да ће фотонски космоплан Тахмасиб проћи кроз појас астероида и да ће се задржати у систему Сатурна, а да ће после тога заобилазним путем доћи до Јупитера и поново се кроз појас астероида вратити на Земљу.
Јурковски поново престаде да лупа својом машином. „Узнемиравају ме научници на Сатурну“, забринуто рече.
„Аха“, зачу се иза новина.
„Замисли само, они све до сада не могу да се разраде и да почну да извршавају програм рада.“
„Аха…“
Јурковски љутито рече:
„Не уображавај, молим те, да се узнемиравам због тог програма зато што је он мој…“
„Ја то и не уображавам.“
„Мислим да ћу морати да их раздрмам“, рече Јурковски.
„Но, у добар час“, рече Биков и преврте страницу новина.
Јура је осетио да цео тај разговор — и чудновата нервоза Јурковског и равнодушност Бикова — има некакав други смисао. Личило је на то да су несхватљива овлашћења генералног инспектора ипак имала своје границе. И да су и Биков и Јурковски одлично знали те границе. Јурковски рече:
„Али зар већ није време за ручак? Кадете, да ли бисте могли да нам у вакууму скувате ручак?“
Биков устаде и спусти новине.
