се он ипак наљутио.“
Жилин слеже раменима, а Јура рече неубедљиво: „Уколико се не варам, није.“
Михаило Антонович изненада повика:
„Ах, ах! Каша ће се раскувати!“ и брзо отрча ходником у кухињу.
„Прича се да ћемо данас стићи на Марс?“ озбиљно упита Јура.
„Говоркало се тако нешто“, рече Жилин. „Истина, у тридесет-тридесет је на курсу откривен брод са развијеном гусарском заставом, али ја се надам да ћемо успети да се провучемо.“ Наједном се заустави и поче да ослушкује. Јура такође поче да ослушкује. У туш-кабини је обилно лила вода. Жилин поче да мрда носом. „Осећам“, рече.
Јура такође поче да мирише.
„Каша, шта ли?“ упита неуверено.
„Не“, рекао је Жилин. „Почео је да завитлава недублирани фазоциклер. Ужасан шаљивџија, тај недублирани фазоциклер. Осећам да ћу данас морати да га регулишем. Јура га сумњичаво погледа. То је могла да буде и шала, али је могла да буде и истина. Жилин је поседовао зачуђујући осећај свих неисправности рада инструмената.“
Из туш-купатила изађе Јурковски. Он с висине погледа Жилина, а с још веће Јуру.
„Хм-хм…“ рече он. „Кадет и поручник. А ко је данас дежурни у кухињи?“
„Михаило Антонович“, рече Јура снебивљиво.
„Значи, поново овсена каша“, величанствено констатова Јурковски и отплови у своју кабину.
Јура га испрати погледом пуним одушевљења. Јурковски је у потпуности опчинио његову уобразиљу.
„А?“ рече Жилин. „Громовник! Зевс! А? Марш на купање.“
„Не“, рече Јура. „Прво ви, Вања.“
„Онда ћемо заједно. Шта, зар ћеш овде сам да стојиш и да чекаш? Некако ћемо се увући…“
После туширања су се обукли и отишли у кајут-компанију. Сви су већ седели за столом и Михаило Антонович је сипао у тањире овсену кашу. Кад угледа Јуру, Биков погледа на сат. То је радио свако јутро. Данас није уследио никакав приговор.
„Седите“, рече Биков.
Јура седе на своје место — поред Жилина, преко пута капетана — и Михаило Антонович му, нежно га погледајући, сипа у тањир кашу. Јурковски је кашу јео с очигледном одвратношћу и при том је читао некакав дебели извештај откуцан писаћом машином наслонивши га испред себе на корпицу са хлебом.
„Иване“, рече Биков, „недублирани фазоциклер губи оријентацију. Позабави се мало њиме.“
„Ја ћу се, Алексеј Петровичу, одмах позабавити њиме“, рече Иван. „Последњих неколико летова једино што и радим то је да поправљам тај фазоциклер. Или треба мењати схему или поставити дублер.“
„Схему треба мењати, Аљоша“, рече Михаило Антонович. „Застарело је све — и фазоциклер, и вертикално управљање, и телетактори… Ето, сећам се, летели смо на Уран на Хијусу-8… Две хиљаде прве…“
„Не две хиљаде прве већ деведесет девете“, рече Јурковски не одвајајући се од свог извештаја. „А још се бавиш писањем мемоара…“
„А по моме…“ започе Михаило Антонович и замисли се.
„Не слушај га, Михаило“, рече Биков. „Шта се то њега тиче кад је то било?
Најважније је — ко је летео. На чему је летео. Како је летео.“
Јура се узврпољи на столици. Отпочињао је традиционални јутарњи разговор.
Стари борци су се сећали минулих дана. Михаило Антонович је, спремајући се да оде у пензију, писао мемоаре.
„То јест, како то?“ рече Јурковски дижући поглед од рукописа. „А приоритет?“
„Какав сад приоритет?“ упита Биков.
„Мој приоритет.“
„Зашто ти је толико стало до тог твог приоритета?“
„По моме, пријатно је бити… хм-хм… први…“
„А шта ће ти то да будеш први?“ зачуди се Биков.
Јурковски се замисли.
„Поштено говорећи, не знам“, рече. „Једноставно ми је пријатно.“
„Мени је то лично сасвим свеједно“, рече Биков. Снисходљиво се смешкајући, Јурковски поче да врти прстом по ваздуху.
„Да ли је то тачно, Алексеј?“
„Можда и није лоше бити први“, рече Биков, „али чинити натчовечанске напоре да би човек био први, то је нескромно. Бар за научника.“
Жилин намигну Јури. Јура је то схватио овако: „Пази и памти.“
„Не знам, не знам“, рече Јурковски демонстративно се враћајући свом извештају.
„У сваком случају Михаило мора да се придржава историјске истине. Деведесет девете године је експедициона група Даугеа и Јурковског први пут у историји науке открила и истражила бомбо-сондама такозвано аморфно поље на северном полу Урана. Следеће истраживање пега је вршено годину дана касније.“
„Ко је то радио?“ с интересовањем упита Жилин.
„Не сећам се“, расејано одговори Јурковски. „Чини ми се Лекроа. Михаило, да ли би могао да се… хм- хм… ослободи сто. Требало би да радим.“
Наступали су свети часови рада Јурковског. Јурковски је увек радио у кајут-компанији. Био се навикао на то. Михаило Антонович и Жилин су отишли у салу за управљање. Јура је хтео да крене за њима — било је интересантно погледати како се дотерује недублирани фазоциклер — али га Јурковски заустави.
„Хм, хм… кадете“, рече он, „не буди вам заповеђено, донесите ми, молим вас, моју торбу из кабине. На кревету је.“
Јура оде по торбу. Кад се вратио, Јурковски је нешто куцао на ручној електричној писаћој машини прстима леве руке. Биков је седео на свом обичном месту, у великој личној фотељи; поред њега се на столу налазила гомила новина и часописа. На његовом носу су се налазиле огромне старомодне наочаре. У прво време Јура се запрепашћивао кад год би видео Бикова. На броду су сви радили.
Жилин је свакодневно проверавао моторе и контролни систем, Михаило Антонович је прорачунавао и прерачунавао курс, уносио допунске команде за кибернетско управљање, завршавао огроман уџбеник и још некако проналазио и време за писање мемоара. Јурковски је до у дубоко у ноћ читао некакве дебеле извештаје, добијао и слао бесконачне радиограме, нешто дешифровао и шифровао електромашином. А капетан брода Алексеј Петрович Биков је мирно читао новине и часописе. Једном дневно је, истина, био дежуран. Али све остало време је проводио или у својој кабини или у кајут-компанији. Јуру је то запрепашћивало.
Трећег дана боравка на Тахмасибу, он није издржао и упита Жилина шта ће на броду капетан.
„Због одговорности“, одговори Жилин. „Ако се нешто, рецимо, изгуби.“
Јура опусти доњу вилицу. Жилин се насмеја и рече:
„Капетан одговара за организацију лета. Пред почетак лета он нема ни један слободни тренутак. Да ли си приметио шта он чита? То су новине и часописи за последња два месеца.“
„А за време лета“, упита Јура.
Стајали су у ходнику и нису ни приметили како им је пришао Јурковски.
„За време лета капетан је потребан само када дође до катастрофе“, рече Јурковски смешкајући се.
Ходајући на прстима, Јура стави поред Јурковског ташну. Ташна је била раскошна, као и све што је Јурковски имао. У углу ташне се налазила златна плочица са натписом: IV СВЕТСКИ КОНГРЕС ПЛАНЕТОЛОГА. 20. XII 02. КОНАКРИ.
„Хвала, кадете“, рече Јурковски и завали се у столицу замишљено гледајући Јуру.
