„Седните, поразговарајте мало са старцем“, рече тихо, „јер кроз десет минута ће ми опет донети радиограме и поново ће почети лудница, која ће трајати цели дан.“
Јура седе. Био је пресрећан. „Ето, малопре сам говорио о приоритету и чини ми се да сам мало пао у ватру. Одиста, шта значи једно име у океану људских напора, у бурама људске мисли, у грандиозним осекама и плимама људског разума?
Размислите, Јура, стотине људи су у разним крајевима васионе сакупљали за нас потребне податке, дежурни на Спу-пет је уморан, са црвеним од несанице очима примао и кодирао их, други дежурни су програмирали транслационе уређаје, а затим неко само притисне дугме, гигантска огледала почну да се окрећу тражећи у пространству наш брод и огроман квант, пун информација, полети са врха антене у празнину према нама…“
Јура га је слушао гледајући му право у уста. Јурковски настави:
„Капетан Биков је свакако у праву. Сопствено име на картама не треба много да значи за правог човека. Треба се скромно радовати сопственим успесима. То човек мора да ради кад је сам. А са пријатељима треба делити само радост трагања, радост проналажења и борбе. Да ли знате, Јура, колико људи живи на Земљи?
Четири милијарде! И сваки човек ради. Или јури. Или тражи. Или се бори на живот и смрт. Понекад покушавам да замислим те четири милијарде људи заједно. Капетан Фред Дулитл води путнички брод, а на сто мегаметара од циља квари му се реактор; за пет минута Фреду Дулитлу глава постаје сасвим седа, али он ставља на главу црну беретку, иде у кајут-компанију и тамо се смеје са путницима, с оним истим путницима који ништа неће никада ни сазнати и који ће кроз један дан отићи са ракетодрома и заувек заборавити и име Фреда Дулитла. Професор Канајама жртвује свој живот стварању стереосинтетике, а једног врелог јутра га налазе мртвог поред лабораторијског сточића, и ко ће се, од стотине милиона људи који носе одела од стереосинтетике, касније сећати његовог имена? А Јурије Бородин ће у необично тешким условима градити куполе за становање на каменитој малој Реји и могу да се кладим у то да ниједан од будућих становника тих купола никада неће ни сазнати за његово име. И знате ли, Јура, то је праведно. Јер и Фред Дулитл је такође заборавио имена својих путника, а они су кренули да јуришају на туђу планету. И професор Канајама никада није видео оне који носе одела од његовог материјала, а ти људи су га хранили и одевали док је радио. И ти, Јура, према свему, никад нећеш сазнати за хероизам научника који ће се настанити у кућама које ћеш ти изградити. Такав је свет у коме живимо. Одличан је тај свет.“
Јурковски престаде да говори и погледа Јуру с таквим изразом лица као да је очекивао да ће се Јура одмах променити набоље. Јура је ћутао. То се звало «разговарати са старцем». Обојица су волела такве разговоре. Ничег новог за Јуру у тим разговорима, разуме се, није било, али он је увек имао утисак нечег огромног и блиставог. Вероватно је ствар била у самом изгледу планетолога — он је сав био некако црвен, сав златаст…
У кајут-компанију уђе Жилин и стави пред Јурковског калемове са радиограмима.
„Јутарња пошта“, рече.
„Хвала, Вања“, слабим гласом рече Јурковски. Узе један калем, стави га у машину и укључи дешифратор. Машина поче бесна да куца.
„Е па, ето вам сада“, исто тако слабим гласом рече Јурковски извлачећи из машине лист папира. „Поново на Церени није извршен програм.“
Жилин чврсто стеже руку Јури и повуче га у салу за управљање. Јура иза себе зачу глас Јурковског:
„Послати га до сто ђавола и вратити на Земљу да радл као надзорник музеја…“
Јура је стајао за леђима Жилина и гледао га како дотерује фазоциклер. Ништа не схватам, мислио је тужно. И никад нећу ни схватити. Фазоциклер је био део комбајна одраживача и служио је за мерење густине протока радијације у радном простору одраживача. Рад фазоциклера се пратио на два екрана. На екранима су се палиле и лагано гасиле плавичасте искрице и вијугаве линије. Понекад су се спајале у један светлећи облак, и тада би Јура помислио да је све пропало и да ће дотеривање фазоциклера морати да отпочне из почетка, а Жилин би у том тренутку рекао: „Одлично. А сад још за пола степена.“ И — све је одиста отпочињало од почетка.
На узвишењу је, на два корака иза Јуре, за пултом рачунске машине седео Михаило Антонович и писао своје мемоаре. Зној је лио низ његово лице. Јура је знао да је Михаила Антоновича да пише мемоаре натерало архивско одељење Међународне управе космичког саобраћаја. Михаило Антонович је писао и шкрипао пером, дизао очи ка таваници, нешто бројао на прсте и с времена на време отпочињао да пева веселе песмице. Он је био добричина каквих је било мало на свету. Још првог дана поклонио је Јури таблу чоколаде и замолио га да прочита први део мемоара који је већ написао. Критику отворене младости је примио сувише к срцу, али од тада је почео да сматра Јуру за неприкосновени ауторитет у области мемоарске литературе.
„Слусај, Јура,“, узвикну он. „Слушај и ти, Вања!“
„Слушамо, Михаило Антоновичу“, спремно рече Јура.
Михаило Антонович се накашља и поче да чита:
„Са капетаном Степаном Афанасјевичем Варшавским први пут сам се срео на сунчаним и азурним обалама Тахитија. Јарке звезде су сијале над бесконачним Великим, или Тихим океаном. Пришао ми је и замолио ме да припали цигарету. Нажалост, ја нисам пушио, али нам то није сметало да почнемо да разговарамо и сазнамо доста један о другоме. Степан Афанасјевич је на мене оставио најповољнији утисак. То је био одиста диван човек. Он је био добар, паметан, са широким видицима. Чудио сам се ширини његових знања. Нежност којом се односио према људима понекад ми је изгледала необична…“
„Може“, рече Жилин кад је Михаило Антонович заћутао и снебивљиво их погледао.
„Ја сам овде само покушао да дам портрет тог дивног човека“, рече Михаило Антонович с изразом човека који се због нечега правдао.
„Да, може“, понови Жилин пажљиво пратећи рад екрана. „Како сте оно рекли: «Над сунчаним и азурним обалама сијале су јарке звезде?» Веома свеже.“
„Где? Где?“ трже се Михаило Антонович. „Но, то је једноставно опис, Вања. Не треба се тако шалити…“
Јура је напрегнуто мислио за шта би могао да се закачи. Хтео је да одржи свој реноме ауторитета за мемоарску литературу.
„Ја сам и раније читао ваш рукопис, Михаило Антоновичу“, рече на крају. „Сада се нећу дотицати литерарне стране. Али зашто су код вас сви људи увек дивни? Не, они су одиста, сигурно и били дивни, добри људи, али код вас их је потпуно немогуће разликовати једног од другог.“
„Што је тачно, тачно је“, рече Жилин. „Ако никог другог не бих могао, капетана Варшавског бих могао да распознам међу хиљаду људи. Како се он оно изражавао?
«Џабалебароши, диносауруси, битанге једне обичне.“
„Не, извини, Вања“, достојанствено рече Михаило Антонович. „Преда мном није говорио ништа што би личило на то. То је био љубазан и културан човек.“
„Реците, Михаило Антоновичу“, рече Жилин“, а шта ће бити написано о мени?“
Михаило Антонович се збуни. Жилин се окрете према њему и поче с интересовањем да га посматра.
„Ја се, Вања, нисам ни спремао“, Михаило Антонович живну. „А то је дивна мисао, момци! Написаћу поглавље и о овом лету. То ће бити завршна глава. Тако ћу је и назвати: Мој последњи лет. Не «мој» — то је некако нескромно. Једноставно: Последњи лет. И описаћу то како ми сада летимо заједно, и Аљоша, и Волођа и ви, момци. Да, то је одлична идеја — Последњи лет.“
И Михаило Антонович се поново врати својим мемоарима.
Пошто је успешно завршио дотеривање недублираног фазоциклера, Жилин је позвао Јуру да сиђе у машинско одељење брода, у базу фотореактора.
У бази фотореактора је било хладно и неудобно. Жилин одмах отпоче свој цхецк-уп Провера; прим. прев. Јура је лагано ишао за њим, гурнувши руке дубоко у џепове, трудећи се да не дотиче површине, које су биле покривене ињем.
„Ипак је све то одлично“, рече завидљиво.
