„Не сметај му да ради.“
„Али, ја хоћу да једем!“ рече Јурковски.
„Стрпи се мало“, рече Биков.
МАРС: РАЦИЈА
У четири изјутра Феликс Рипкин рече: „Време је, и сви почеше да се спремају.“
Напољу је било минус осамдесет и три степена Целзијусова. Јура је навукао на ноге два пара чарапа од паперја, које му је дала Наташа, тешке крзнене панталоне, које му је дао Мати, преко панталона је навукао акумулаторски појас и онда се увукао у бунду. Феликсови трагачи, неиспавани и намргођени, брзо су пили врелу кафу. Наташа је трчала у кухињу, доносила сендвиче, кафу и термосе. Неко је затражио буљон. Наташа је отрчала у кухињу и донела буљон. Рипкин и Жилин су чучали у углу собе над отвореним пљоснатим сандуком, из кога су вирили блештави крајеви ракетних граната. Ракетне пушке је на Топли Сирт донео Јурковски. Мати је последњи пут проверавао електрогрејач виндјакне која је била предвиђена за Јуру.
Трагачи попише кафу и ћутке пођоше ка излазу, где скоро већ аутоматским покретима навукоше на лица маске за кисеоник. Феликс и Жилин подигоше сандук са гранатама и такође пођоше ка излазу.
„Јура, јеси ли спреман?“ упита Жилин.
„Одмах, одмах“, одговори Јура.
Мати му поможе да навуче виндјакну.
„А сад, јури на улицу“, рече. „Иначе ћеш се презнојити.“
Јура навуче рукавице и потрча за Жилином.
Напољу је било сасвим мрачно. Јура је прешао преко територије опсерваторије и спустио се ка тенку. Овде се у помрчини чуо тих разговор, чуло се лупкање метала о метал. Јура налете на некога. Из помрчине му неко посаветова да навуче наочаре. Јура, пак, том некоме посаветова да не стоји насред пута.
„Види чудака“, рекоше из помрчине. „Навуци топлотне наочаре.“
Јура се сети инфрацрвених наочара и намаче их на очи. Много боље није видео, али је зато почео да назире силуете људи и широк задњи део тенка, који је био загрејан атомским реактором. У тенк су товарени сандуци с муницијом. Најпре, Јура поче да додаје, али онда се сети да се може десити да у тенку не буде места за њега и да би га у том случају оставили на опсерваторији. Тихо приђе тенку и попе се на њега. Тамо су два човека у капуљачама навученим до самог носа прихватали сандуке.
„Кога то носи враг?“ доброћудно упита један од њих.
„Ја сам“, одговори Јура.
„А, престоничка зверка“, рече други. „Увлачи се у тенк, гурај сандуке под седишта.“
«Престоничком зверком» су Јуру назвали месни вариоци, којима је он дан пре тога помогао да опреме тенкове држачима за ракетно оружје, при чему им је приказао најновије методе заваривања у разређеној атмосфери.
У унутрашњости тенка је било исто тако осамдесет и три степена испод нуле и због тога топлотне наочари нису много помагале. Јура је с ентузијазмом вукао сандуке по металном дну тенка и пипајући гурао их под седиште, стално се ударајући о некакве углове и избочине. Затим више није имао шта да вуче. Преко високих ивица тенка су се пребацивали ћутљиви трагачи и почели да седају на седишта лупајући својим карабинима. Јури су неколико пута нагазили на ноге, а неко му је набацио и капуљачу на очи. У предњем делу тенка зачула се одвратна шкрипа — према свему, то је Феликс пробао држач за оружје. После тога неко је рекао:
„Иду.“
Јура опрезно издиже главу изнад ивице тенка. Угледао је сиви зид опсерваторије и светлости рефлектора, које су клизиле по осматрачници. То су била три тенка централне групе. Феликсов глас је полугласно рекао:
„Малињин?“
„Ја“, јавио се трагач који је седео поред Јуре.
„Петровски?“
„Овде!“
„Хомерики?“
Кад је завршио прозивку (имена Јуре и Жилина због нечега нису била прозвана), Феликс рече:
„Идемо.“
Пешчани тенк Мимикродон поче да урла својим моторима, трже се и крете узбрдо.
Јура погледа изнад себе. Звезде се нису виделе — подигао се облак прашине. Није имао шта да гледа. Тенк се ужасно труцкао. Јура је сваки час падао са свог седишта ударајући се о оштре углове. Најзад га трагач који је седео крај њега упита: „Зашто стално скачеш?“
„Одакле знам“, љутито рече Јура.
Ухвати се рукама за неку полугу и одмах му постаде лакше. С времена на време, у облацима дима, који су се наднели над тенк, појављивале су се светлости рефлектора и тада је на светлом фону прашине видео црни круг држаца за оружје и дугу цев ракетне пушке окренуту према небу.
Трагачи су тихо разговарали о Старој Бази и њеном пореклу.
„Јуче сам ишао да видим те развалине.“
„Но, и?“
„Разочарао сам се, да будем поштен.“
„Да, архитектура само на први поглед изгледа чудновата, а после почињеш да осећаш да си то већ негде видео.“
„Купола, паралелопипеди…“
„Тачно. Баш као Топли Сирт.“
„Због тога никоме никад није ни пало на памет да то није наше.“
„Разуме се… После чудеса Фобоса и Дејмоса…“
„А мени је баш та сличност чудновата.“
„Да ли је материјал анализиран?“
Јури је било неудобно и осећао се некако усамљен. На њега нико није обраћао пажњу. Људи су изгледали некако туђи, равнодушни. Лице му је ужасна хладноћа просто пекла. О дно тенка су ударале праве фонтане песка, које су летеле испод гусеница. Ту негде, у близини, налазио се Жилин, али он га није ни чуо ни видео.
Јура се чак осетио помало увређен због тога. Хтео је да што пре изиђе сунце, да би било топлије и да би се коначно и нешто видело. И желео је да већ једном престану да се толико труцкају.
Биков је Јуру пустио на Марс очигледно преко воље, и на личну одговорност Жилина. Он је с Михаилом Антоновичем остао на броду и сад се заједно са Фобосом окретао на раздаљини од девет хиљада километара од Марса. Где се у том тренутку налазио Јурковски, Јура није знао. Сигурно је и он учествовао у рацији.
«Када би ми барем дали карабин», нерасположено помисли. «Ја сам им, ипак, заваривао држаче за оружје.»
Око њега су сви седели са карабинима и због тога су се вероватно и осећали тако сигурно и мирно.
Ипак је човек по својој природи незахвалан и равнодушан, горко је мислио Јура. И што је старији, тим више. Кад би овде били наши момци, све би било супротно. Ја бих имао карабин, и знао бих зашто и куда идемо. И знао бих шта треба да радим.
Тенк се наједном заустави. Од светлости рефлектора, чији је сноп расецао облаке прашине, постало је светлије. У тенку су сви заћутали и Јура зачу непознат глас:
„Рипкине, изиђите на западни део. Кузмине, на источни. Џеферсоне, останите на јужном.“
Тенк поново крете. Светлост рефлектора паде у унутрашњост тенка и Јура угледа Феликса, који је
