Нико није успео да каже ниједну реч, а он се већ сагао и с неочекиваном лакоћом скочио у помрчину. За њим је, као његова сенка, скочио Феликс. Јура више није размишљао.
„Дозволите, друже“, рече и узе карабин од суседа. Запрепашћени човек се није ни противио.
„Куда ћеш?“ запрепасти се Жилин осврћући се са улаза у пећину. Јура одлучно коракну ка пећини. „Не“, брзо рече Жилин. „Тамо не смеш.“ Јура сагавши главу крете ка њему. „Не смеш, ја сам ти већ рекао!“ заурла Жилин и гурну га у груди.
Јура седе подигавши облак прашине. Гомила поче да се смеје. Поред њих протрчаше трагачи, један за другим нестајући у пећини.
Јура скочи; био је бесан.
„Пустите ме“, заурла. Бацио се напред, али налете на Жилина, који је стајао као зид. Жилин рече молећиво:
„Јура, извини, али теби тамо одиста никако није место.“ Јура се ћутке отимао.
„Па, зашто се отимаш? Видиш и сам да сам и ја остао. У пећини су почели да одјекују пуцњи.“
„Као што видиш, одлично су се снашли и без нас двојице.“
Јура стеже зубе и удаљи се. Ћутке гурну карабин у руке гоничу од кога га је био узео и остаде у гомили. Чинило му се да га сви посматрају. Срамота, мислио је, каква срамота! Умало му и уши нису извукли. Па да су сами, само он и Жилин, још и некако. Али у присуству свих… Сетио се како се пре десет година завукао у собу старијег брата и обојио бојицама цртеже… Хтео је да буде што боље. И како га је старији брат за уво извео напоље, на улицу; како га је тада било срамота…
„Не љути се, Јурка“, рече Жилин. „Нехотице сам. Сасвим сам заборавио да је овде тежа слабија него на Земљи.“
Јура је и даље упорно ћутао.
„Не узнемиравај се“, нежно рече Жилин поправљајући му капуљачу на глави.
„Ништа се неће десити с њим. Тамо је Феликс крај њега, трагачи… И ја сам такође у први мах помислио да ће старац настрадати, и појурио сам за њим, али сам се захваљујући теби освестио…“
Жилин је говорио још нешто, али га Јура више није чуо. «Боље би било да су ме извукли за уши, мислио је очајно. Боље би било да су ме јавно, пред свима ишамарали. Дечак, балавац, егоиста обични! Правилно је Иван урадио што ме је лупио. Требало је још јаче да ме удари. Јура поче да шишти кроз зубе, до те мере га је било срамота. лван се бринуо за мене и Јурковског и он не сумња да сам се и ја бринуо за Јурковског и њега… А ја?… Кад је Јурковски скочио у пећину, ја сам то схватио као дозволу за херојске поступке, подвиге. Ни за тренутак нисам мислио на то да Јурковском прети опасност. Желео сам да се сукобим са пијавицама, желео сам да се прославим… Добро је што Иван све то не зна…»
„Чувај се!“ заурлаше отпозади.
Јура махинално одскочи у страну. Кроз гомилу се према пећини пробијао краулер, који је за собом вукао приколицу с огромним сребрнастим резервоаром. Од резервоара се пружало огромно црево са чудноватим металним продужетком. Метални део је под мишком држао човек који се налазио на предњем седишту краулера.
„Овде?“ упита човек и не сачекавши одговор упери продуживач према пећини. „Приђи ближе“, рече возачу. „А ви, момци, ви се уклоните“, рече гомили. „Даље даље.
Па уклоните се одатле“, довикну Јури.
Нанишанио је продуживачем у црни отвор пећине, али се на улазу у пећину појавио један од трагача.
„Шта је то сада?“ упита он.
Човек са цревом седе на своје место.
„До врага“, рече он. „Шта ви тамо радите?“
„Па то је бацач пламена, момци!“ досети се неко у гомили.
Човек који је управљао бацачем пламена почеша се испод капуљаче.
„То тако не може“, рече он. „Ипак треба упозорити.“
Под земљом су до те мере учестали пуцњи да се Јури учини да је из пећине почело да лети перје.
„Шта сте то овде започели?“ упита човек на краулеру.
„То је Јурковски“, одговорише из гомиле.
„Који Јурковски?“ упита човек који је руководио бацачем пламена. „Син, ваљда?“
„Не, отац.“
Из пећине су један за другим изишла три трагача. Када је угледао бацач пламена, један од њих рече:
„Одлично. Сада ће сви изићи и показаћемо им где ракови зимују.“
Из пећине су почели да излазе људи. Последњи су изишли Јурковски и Феликс.
„Значи, ова кула над нама треба да буде нешто као… хм-хм… пумпна станица.
Лако је… хм-хм… могуће. Ви сте јуначина, Феликсе.“ Угледа бацач пламена и стаде. „А, бацач пламена! Но па… хм-хм… шта, можете да радите.“ Благонаклоно климну главом човеку који је под мишком држао металну цев бацача.
Човек живну; скочи са свог седишта и приђе пећини вукући за собом дуго црево.
Гомила се помери уназад. Само Јурковски остаде поред човека, подбочивши се.
„Громовник, а?“ рече Жилин над самим уветом Јури. Човек нанишани. Јурковски га изненада узе за руку. „Станите. А зашто… хм-хм… зашто је то у ствари потребно? Живе пијавице су давно… хм-хм… мртве, а мртве ће… хм-хм… бити потребне биолозима. Зар није тако?“
„Зевс“, рече Жилин. Јура само слеже раменима. Било га је срамота.
Пењков искапи шољу и замишљено проговори:
„Да попијемо још по шољу кафе, а?“
„Дај да ти сипам“, рече Мати.
„А ја хоћу да то уради Наташа“, рече Пењков.
Наташа му сипа кафу. Кроз прозор се видела црна, кристално јасна ноћ, какве често бивају крајем лета, уочи јесењих бура. У углу су се ваљале бунде са батеријским грејалицама, карабини, виндјакне. Пријатно је куцкао електрични сат над вратима која су водила у радионицу. Мати рече:
„Ипак не схватам — да ли смо уништили те пијавице или нисмо?“
Серјожа се одвоји од књиге коју је читао:
„Коминике главног штаба“, рече он. „На бојном пољу је остало шеснаест пијавица, један тенк и три краулера. Према непровереним подацима, још један тенк је остао на пешчаним динама на почетку рације и за сада још није извучен одатле.“
„То знам“, објави Мати. „Мене сада интересује — да ли сада могу ноћу да идем у Топли Сирт?“
„Можеш“, рече Пењков дувајући. „Али ипак собом треба да узмеш карабин“, додаде после краћег размишљања.
„Разумем“, рече Мати саркастично.
„А шта ћеш ти, у ствари, ноћу на Топлом Сирту?“ упита Сергеј.
Мати га погледа.
„Ево зашто“, рече поверљиво. „На пример, долази време другу Бјелом, Сергеју Александровичу, да осматра. Три сата је ноћу, а друга Бјелог, као што и сами схватате, нема на опсерваторији. Тада ја идем у Топли Сирт у Централну метеоролошку станицу…“
„Лабораторија осам“, додаде Пењков.
„Све сам схватио“, рече Сергеј.
„А зашто ја ништа не знам?“ упита Наташа увређено. „Зашто мени никада ништа не говоре?“
„Нешто Рипкина дуго нема“, замишљено рече Сергеј.
„Да, одиста“, рече Пењков значајно.
„Већ је скоро поноћ“, изјави Мати. „А Рипкина још нема.“
Наташа уздахну.
„Дојадили сте ми, да знате само колико“, уздахну она.
У ходнику зашкрипаше врата улазног отвора.
„Он ће сада доћи и почеће да нам се подсмева“, рече Пењков.
