Неко закуца на врата.
„Уђите“, рече Наташа и љутито погледа момке. Ушао је Рипкин, уредан и дотеран, у чистом комбинезону, у снежнобелој кошуљи, свеже избријан.
„Примате ли ме?“ тихо упита.
„Уђи, Феликсе“, рече Мати и поче да сипа кафу у припремљену шољу.
„Данас сам мало закаснио“, рече Феликс. „Било је саветовање код директора.“
Сви га упитно погледаше.
„Највише смо говорили о регенерационој фабрици. Јурковски је наредио да се за два месеца прекину сви научни радови. Сви научници се мобилишу у радионице и на градњу.“
„Сви?“ упита Сергеј.
„Сви. Чак и трагачи. Сутра ће бити издата наредба.“
„Мој програм оде до ђавола“, тужно рече Пењков. „И зашто наша администрација никако не може да среди стање?“
Наташа рече:
„Ћути, Волођа! Ти у ствари ништа не знаш…“
„Да“, рече Сергеј замишљено. „Чуо сам да са водом лоше стојимо. А шта је још било на саветовању?“
„Јурковски је одржао велики говор. Рекао је да смо се заглибиии у свакодневици.
Да сувише волимо да живимо по распореду, да обожавамо места на којима седимо и да смо за тридесет година успели да створимо… како је оно рекао… «досадне и компликоване традиције». Да су нам се исправиле вијуге које руководе знатижељом, да једино тако и може да се објасни анегдота са Старом Базом. Све у свему, говорио је отприлике исто што и ти, Сергеј, сећаш се, прошле декаде. О
томе да се око нас налазе тајне, а да мирујемо… То је био говор с осећањем.
После нас је похвалио за рацију, рекао је да је дошао да нас погурне и да му је драго што смо се сами одлучили на рацију… А после је иступио Пучко и затражио је главу Ливанова. Урлао је да ће му показати «лагано и методично»…“
„А зашто то?“ упита Пењков.
„Упропастили су тенкове. А кроз два месеца нашу групу пребацују на Стару Базу, тако да ћемо бити суседи…“
„А Јурковски одлази?“ упита Мати.
„Да, ноћас.“
„Интересантно“, замишљено рече Пењков. „Зашто он води са собом оног вариоца?“
„Да заварује држаче за ракетне пушке“, рече Мати.
„Прича се да се спрема на још неколико рација — на астероидима.“
„Са Јурковским сам имао сукоб“, рече Сергеј. „Још у институту. Полагао сам испит из теоријске планетологије и он ме истера из кабинета, на оригиналан начин.
«Дајте ми», каже он, «друже Бјели, ваш индекс и отворите, молим вас, врата». Ја му с највећим задовољством пружим индекс и одлазим и отварам врата. У том тренутку он баца мој индекс кроз отворена врата и говори: «Идите, и вратите се кроз месец дана».“
„И?“ упита Пењков. „Па, отишао сам.“
„А зашто тако грубо?“ упита Пењков.
„Млад сам тада био“, рече Сергеј. „Експлозиван…“
„И сад си добар“, примети Наташа.
„Но, да ли смо побили пијавице или нисмо?“ упита Мати.
Сви погледаше Феликса.
„Тешко је рећи“, рече Феликс. „Убијено је шеснаест пијавица, а ми нисмо очекивали да их има више од десет. Практично смо их све побили.“
„А ти си ипак дошао са карабином?“ упита Мати. Феликс климну главом.
„Разумем“, рече Мати.
„А је ли тачно да Јурковског умало нису спалили бацачем пламена?“ упита Наташа.
„И мене заједно с њим“, рече Феликс. „Спустили смо се у подземну пећину, а људи са бацачем пламена нису знали да се ми тамо налазимо. У тој пећини ћемо и почети да радимо кроз два месеца. По моме мишљењу, тамо се налазе остаци водовода. Водовод је чудан — нису округле већ пљоснате цеви.“
„Да ли још верујеш у двонога усправна бића?“ упита Сергеј.
Феликс одмахну главом.
„Не, овде их сигурно нећемо пронаћи.“
„Где то, овде?“
„Крај воде.“
„Не схватам“, рече Пењков. „Напротив! Ако их нема крај воде, то значи да их уопште нема.“
„Не, не, не“, рече Наташа. „Чини ми се да вас схватам. Код нас на Земљи Марсовци би почели да траже људе у пустињи. То је природно. Што даље од отровног зеленила, што даље од области које покривају облаци. Тражили би нас негде у пустињи Гоби. Зар не, Феликсе? Хоћу да кажем да ја тако барем мислим.“
„Значи, ми треба да тражимо Марсовце у пустињама?“ рече Пењков. „Дивна ствар!
А шта ће им онда водовод?“
„Можда то и није водовод“, рече Феликс, „већ одводник воде. Као наши дренажни канали.“
„Па, то би већ било, по моме мишљењу, и сувиш“, рече Сергеј. „Највероватније ће бити да они живе у шупљинама под површином. Уосталом, ја и сам не знам зашто, али ми се чини да је оно што говориш сувише смело… Ненормално смело…“
„А другачије се и не може“, рече Феликс тихо и слеже раменима.
„Мајко моја!“ рече Пењков и устаде од стола. „Време је.“
Прошао је кроз собу према гомили бунди.
„И мени је такође време“, рече Наташа.
„И мени“, рече Сергеј.
Мати поче да распрема сто. Феликс уредно заврну рукаве кошуље и поче да му помаже.
„Добро, шта ће ти толико сатова на рукама?“ упита Мати бацивши поглед на Феликсове руке.
„Заборавио сам да их скинем“, промрмља Феликс. „Сад ми то, сигурно, више није потребно.“
Вешто поче да пере тањире.
„А кад су ти били потребни?“
„Проверавао сам једну хипотезу“, тихо рече Феликс. „Зашто пијавице нападају увек са десне стране. Био је само један случај кад је пијавица напала са леве стране — на Крајцера, који је био левак и носио сат на десној руци.“
Мати запрепашћено погледа Феликса.
„Ето, то сам хтео да проверим и разјасним. Мене лично нису ниједном напале, а ја сам се кретао по веома опасним местима.“
„Чудноват си ти човек, Феликсе“, рече Мати и поново поче да пере тањире.
У трпезарију уђе Наташа и весело упита:
„Феликсе, идете ли? Да пођемо заједно?“
„Идем“, рече Феликс и пође у предсобље спуштајући засукане рукаве кошуље.
ТАХМАСИБ: КОРИСНОСТ УПУТСТВА
Жилин је читао седећи за столом. Његове очи су брзо клизиле по страницама књиге с времена на време сијајући у плавичастој светлости стоне лампе. Извесно време Јура је посматрао Жилина и наједном
