ухвати самога себе како му се диви.
Иван је имао бронзано лице, са правилним цртама као гравира. То је одиста било лице правог човека.
Добар је човек Вања Жилин. Човек може да дође код њега у било које доба, да седи и брбља шта хоће, и никад да му не смета. Он се увек радује људима.
Постоје такви људи на свету и дивно је што постоје такви људи. Жења Сегал, рецимо. Са њим човек може да пође куд хоће, може да ризикује колико хоће, и тачно се зна да неће моратл да га тера, он ће сам, кога год хоће, да потера.
Јура је замислио Жењку на Реји, како заједно са осталим момцима вари тешке конструкције у црној празнини. Бела ватра окситана игра на силикатним скелама, а он пева песме на сав глас, придржавајући лактовима цилиндар апарата за прављене смеше, који му увек виси на грудима, а не на леђима, како то захтевају упутства.
Тако му је згодније, и нико не може да га убеди да то не ради, све док га неко са цилиндром на леђима не престигне на неком инерционом шаву или на обичном споју. Тада ће га он погледати и можда ће пребацити цилиндар на леђа, али и то није сасвим сигурно. А упутства га се не тичу. Упутства — то је за оне који још не знају. Али, слуха уопште нема. Пева одиста страшно. А то је и добро, јер какав је то човек коме човек не може ништа ни да замери? Пристојан човек увек мора да има некакав недостатак, боље је чак да их има неколико, тад је он одиста пријатан. Тада си сигуран да то није никакав узор. Ето, Жењка — чим запева, одмах се види да он није узор већ одличан момак…
„Вања“, упита Јура. „Имате ли слуха?“
„Шта ти је, брате“, рече Жилин не одвајајући се од књиге. „За кога ме ти сматраш?“
„Тако сам и мислио“, рече Јура задовољно. „А каква вам је то књижица?“
Жилин подиже главу. Извесно време га је посматрао, а онда лагано рече:
„Правила санитарне дисциплине за гардисте Њеног императорског величанства.“
Јура прасну у смех. Било је јасно да Иван не жели да каже каква је то књига. Па шта, у томе нема ничег…
„Данас сам на крају савладао Физику метала“, рече Јура. „Досадна ствар. Зар могу тако да се пишу књиге? Алексеј Петрович ме је испитао“, последњу реч је Јура изговорио са посебном одвратношћу, „и стално је налазио неке зачкољице. Зашто стално тражи код мене за шта би се закачио, да ли то знате, Вања?“
Жилин затвори књижицу и стрпа је у сто.
„То ти се само чини“, рече. „Капетан Биков се никада не качи ни за кога. Он само захтева оно што мора да се захтева. Он је јако праведан човек, наш капетан.“
Неколико тренутака Јура је размишљао о томе да ли је згодно и поштено да каже оно што би хтео да каже. У очи Бикову то нећеш смети да кажеш. А иза леђа није лепо говорити. А хтео би, колико би хтео да каже.
„Вања, а какве људе највише на свету мрзите?“
Жилин одмах одговори:
„Људе који не постављају питања. Постоје такви — самоуверени…“
Зажмурио је, бацио поглед на Јуру, дохватио оловку и брзо нацртао његов портрет. Стажиста Бородин, веома сличан, са прћастим носом, седео је искосивши лице и читао књигу Физика метала.
„А ја никако не могу да поднесем досадне“, изјави Јура гледајући цртеж. „Могу ли да га узмем? Хвала… Ја, тако, Вања, никако не могу да трпим досадне. Њихов живот је некако досадан. На послу пишу којекакве папириће или рачунају на машинама које нису ни измислили сами, а исто тако и не покушавају да нешто измисле. Они све раде «као људи». Ето, почну они да расуђују: ове ципеле су лепе и јаке, а ове нису, и не умеју код нас у Вјазми да праве леп намештај, мораћемо да га поручимо из Москве, а о овој књизи говоре да је треба прочитати, а како би било да сутра пођемо по печурке, како људи говоре, ове године печурке су добре… Врага! Мене никаквим батинама нећеш отерати по печурке!“
Жилин је замишљено слушао, пажљиво цртајући на папиру огромни интеграл од нуле до бесконачности.
„Они увек имају гомилу слободног времена“, настави Јура, „и никад не знају шта да раде с тим временом. Возе се колима у огромном великом друштву и човеку се гади да гледа како то идиотски раде. Прво по печурке, после иду у кафе и једу — тек онако, од беспослице — затим почињу да јуре по путовима, само по оним најбољим и најуреднијим, где је све сигурно и безбедно, где су аутомати за поправку и мотели, и где се све што хоћеш налази под руком. Најзад се сакупе у некој вили и тамо опет ништа не раде, чак и не разговарају. Рецимо пребирају своје одвратне печурке и свађају се око тога која је печурка које врсте. А ако случајно почну да говоре о нечем озбиљном — тада најбоље одмах бежи! Зашто их, видите ли, до сада још никако не пуштају у космос. А кад би их човек запитао шта ће им то — ништа не би умели да одговоре паметно, само би почели да нешто мрмљају о својим правима. Ужас божји колико воле да говоре о својим правима.
Али најодвратније код њих јесте то што они увек имају масу слободног времена и што га уништавају. Ја овде на Тахмасибу не знам шта да радим од беспослице, једва чекам да почнем да радим. Они би се овде осећали као риба у води…“
Јура изгуби нит и заћута. Жилин је и даље цртао свој интеграл, а лице му је због нечега постало тужно. Онда рече:
„А какве везе има с тим капетан Биков?“
„Јура се сети од чега је почео.“
„Алексеј Петрович“, неодлучно поче, „он је некако досадан…“
Жилин климну главом.
„Тако сам и мислио“, рече. „Али ти грешиш, драги мој, ако све трпаш на једну гомилу — и Бикова и оне који обожавају безбедне јурњаве по друмовима…“
„Ја уопште нисам ни мислио на то… Схватам те. Пази. Биков воли свој посао — то је број један. Не може себе да замисли на неком другом месту — то је број два. А осим тога, Алексеј Петрович ради чак и онда када чита новине и часописе у својој фотељи. Никад ниси размишљао о томе?“
„Не, нисам…“
„А требало би. Знаш ли у чему се састоји рад Бикова? Увек бити спреман. То је тежак посао. Посао који изнурује. Треба бити Биков да би човек могао све то да издржи. Треба се навићи на сталну напрегнутост, на стање сталне спремности. Да ли ме схваташ?“
„Не знам… Ако је одиста тако…“
„У томе и јесте ствар што је то одиста тако! Он је војник космоса. Њему човек може само да завиди, Јура, јер је он нашао главно у себи и у свету. Он је потребан, неопходан и незаменљив. Да ли ме сада схваташ?“
Јура ћутке неодлучно климну главом. Пред њим се појављивала слика која му је дојадила — прослављени капетан у патикама и пругастим чарапама у пози малограђанина у својој омиљеној фотељи.
„Ја знам, тебе је освојио Владимир Сергејевич. Но, па шта, то је сасвим разумљиво. С једне стране Јурковски, који сматра да је живот — непотребно мување и који сматра да треба користити погодан случај да би се испразнио у вулканској експлозији. Са друге стране Биков, који сматра да је прави живот у сталној напетости; он не признаје никакве случајеве, зато што је унапред припремљен за све могућности, и за њега не постоји изненађење… Али постоји и трећа страна ствари. Замисли, Јура“, Жилин стави дланове на сто и завали се у фотељи, „огромну зграду људске културе: све што је човек створио, што је одузео природи и што је створио онако како то природа није могла. Величанствену зграду! Граде је људи који одлично познају свој посао и који га много воле. На пример, Јурковски, Биков… Таквих људи је за сада мање него осталих. А други — то су они на којима стоји зграда. Такозвани мали људи. Просто поштени људи, који можда и не знају шта воле а шта не. Не знају, нису имали случај да сазнају шта могу, шта не могу. Они једноставно поштено раде тамо где их је поставио живот. То су углавном они који држе на својим раменима дворац Мисли и Духа. Од девет до петнаест држе на својим леђима, а онда иду по печурке.“ Жилин заћута.
