„Разуме се, хтео би свако да гради. Хтео би, и те како би хтео, брате. То ће обавезно једном и бити. Али за то је потребно време. И снага. Треба се тек борити за то…“
Јура је мислио. Нешто је било у Ивановим речима. Нешто на шта није био навикнут.
То је требало тек схватити.
Жилин забаци руке под главу.
„Сећам се једне ствари“, проговори. Гледао је право у лампу, а зенице су му изгледале као тачке. „Имао сам друга који се звао Тоља. Заједно смо учили у школи. Он је увек био неприметан и стално радио некакве ситнице. Правио је некакве свеске, лепио кутије. Волео је да повезује старе, много пута прочитане књиге. Добричина је био велика, таква добричина, да чак ни увредљиве шале није схватао. Прихватао их је некако чудновато и, по нашем мишљењу, дивље. Бациш му, рецимо, у кревет тритона, а он га извуче и почне дуго да га гледа. Ми се око њега смејемо, а он га разгледа и на крају каже: «Јадниче» — и однесе га у рибњак. После је одрастао и постао статистичар. Сви знамо да је то посао тих и неприметан и сви смо сматрали да наш Тоља за друго и није способан. Радио је поштено, без неког ентузијазма, али савесно. Ми смо летели на Јупитер, проучавали вечити лед, градили нове фабрике, а он је седео у својој установи и рачунао на машинама које сам није измислио ни конструисао. Образац малог човека; могао би да га обложиш ватом и трпаш у музеј под стаклено звоно, с натписом: ТИПИЧНИ САМОЗАДОВОЉИНИ ЧОВЕК С КРАЈА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА.
Касније је умро. Запустио је неку најобичнију болест, јер се бојао операције, и због тога је и умро. То се дешава с малим људима, иако о томе никада ништа не пише у новинама.“
Жилин заћута, као да ослушкује. Јура је чекао.
„То је било у Карелији, на обали шумског језера. Његов кревет се налазио на застакљеној веранди, а ја сам седео поред њега и гледао његово необријано тамно лице… мртво лице и огроман таман облак над шумом са друге стране језера.
Лекар је рекао: «Умро је». И тог тренутка је одјекнуо гром такве снаге и отпочела таква непогода какве се ретко дешавају чак и на јужним морима. Ветар је ломио дрвеће и бацао га на мокро, црвено стење, тако да се кидало у иверје, али чак ни то се од урлања ветра није чуло. Језеро је као зидом ишло према обали, и у тај зид су ударале муње, онако како се то на северу никад не дешава. Са кућа је непогода збацивала кровове. Свуда су се зауставили сатови — нико није знао због чега. Животиње су умирале с исцепаним плућима. То је била права зверска бура, као да је цео свет стао наглавце. А он је лежао, тих, обичан, и као увек — то га се није тицало.“ Жилин поново поче да ослушкује. „Ја, Јура, нисам плашљив, миран сам, али тада сам осетио ужасан страх. Наједном сам помислио: Ето, ко си ти био, наш мирни, досадни Тољик. Ти си, тихо и неприметно, а да ни сам ниси подозревао, држао на својим раменима равнотежу Света. Умро си — умрла је и равнотежа и Свет је стао наглавце. Да су ми тада повикали крај увета да је Земља скренула са своје орбите и да је кренула ка Сунцу, ја бих само климнуо главом. И још сам тада помислио… „Жилин поново за тренутак заћута. „Помислио сам: зашто је он био тако досадан и тако мали? Јер он је био досадан човек, Јура. Веома досадан. Да се та бура десила пред његовим очима, он би сигурно повикао: «Ах! Папуче! Моје папуче се суше напољу!» И потрчао би да спасава папуче.“ „Али, зашто је, како је постао такав, досадан?“
Жилин заћута и строго погледа у Јуру.
„Али, он је сам био крив за то“, опрезно рече Јура.
„Није истина. Нико никада није ни за шта сам крив. Онакви какви смо — постајемо захваљујући људима. А ми… Како често не плаћамо тај дуг… Скоро никада. А не постоји ништа важније од тога. То је најважније. Сад је то најважније. Раније је било најважније дати човеку слободу да постане оно што он хоће да постане. А сад је најважније — показати човеку какав треба да постане да би био људски срећан. Ето, то је сада најважније.“ Жилин погледа Јуру и наједном га упита:
„Зар не?“
„Сигурно“, одговори Јура. Све је то било добро, али њему некако туђе. Некако га није интересовало. Та ствар му је изгледала досадна.
Жилин је седео напрегнуто ослушкујући.
„Шта се десило?“ упита Јура.
„Тихо!“ Жилин се придиже са кревета. „Чудновато“, рече. И настави да ослушкује.
Јура наједном осети како се под под његовим ногама поче да тресе и тог тренутка поче да урла сирена. Скочио је и бацио се према вратима. Жилин га ухвати за раме.
„Мирно“, рече. „Знаш ли где се по распореду налази твоје место у случају несреће?“
„Да!“ рече Јура и загрцну се.
„Обавезе такође?“ Жилин га пусти. „Марш!“
Јура потрча у ходник.
Трчао је по ходнику у вакуум-одсек, где се налазило његово место по распореду у случају несреће, трчао је брзо, али се ипак уздржавао да не јури из петних жила.
Стажиста мора да буде «миран, уздржан и увек спреман», али кад по броду поче да одјекује продоран урлик сирена, кад брод поче да поскакује као рањеник у чијој рани неко копа невештим прстима, када не разумеш шта треба да радиш и уопште не схваташ шта се дешава… На крају ходника се упалише црвене сијалице. Јура не издржа и потрча ка њима што је брже могао.
Наваливши се, он отвори тешка врата и улете у сиву просторију, у којој су се крај зидова налазили стаклени боксови са вакуум-скафандерима. Требало је подићи све ролое, проверити стање стафандера, притисак у балонима, пуњење акумулатора, окренути прекидач сваког скафандера у положај «опасност» и урадити још доста тога… После тога је требало да навуче свој скафандер.
Јура то уради доста брзо и, како му се учинило, спретно, иако су му прсти дрхтали; осећао је напрегнутост у целом телу, јаку и непријатну, која је личила на грч. Сирена заћута и наступи злослутна тишина. Јура заврши последњи скафандер и осврте се око себе. У боксовима је под стакленим звонима светлела плавичаста светлост, сијали су се огромни скафандери с раширеним рукавима, који су личили на наказне статуе без главе. Јура извуче свој скафандер и увуче се у њега. Скафандер му је био нешто већи него што је требало, био је груб и неудобан, не као скафандер вариоца, који је еластичан, удобан, пријатан. А у овоме је било врућина. Јура укључи апарат за уклањање зноја, а онда, ширећи ногама, лупајући металом о метал, приђе вратима.
Брод се тресао, била је тишина, целом дужином ходника су под таваницом гореле црвене сигналне сијалице за опасност. Јура се ослони леђима о рагастов врата упревши се ногама о супротну страну. На тај начин преградио је врата; сад је у одсек могло да се уђе само ако би га неко оборио с ногу. Било је необично читати то место у инструкцији, где је наређивано како се за време узбуне мора чувати вакуум- одсек. Од кога га чувати? Зашто? За време узбуне у вакуум-одсек је имао право да уђе само онај човек — члан посаде или путник — за кога је капетан лично издавао наређење: «Пропустити». Због тога је у рагастов врата био инсталиран радиофон, који је стално радио на таласној дужини капетанског радиофона. Јура баци поглед на радиофон и сети се да то још није урадио. Брзо притисну дугме.
„Слушам“, зачу се глас Бикова. Глас је, као и увек, био шкрипав и равнодушан.
„Стажиста Бородин је заузео своје место по распореду“, извести Јура.
„Добро“, рече Биков и искључи радиофон.
Јура љутито погледа радиофон и рече шкрипавим гласом: «Добро». Дрво — помисли и исплази језик. Брод се уто трже и он се умало не уједе за језик. Постиђено се осврте, а затим му у главу дође мисао: а шта ако је свезнајући Биков намерно тргао брод да би стажиста угризао језик? Лако је могао да замисли како то Биков ради. Сигурно му живот није био лак, помисли Јура. Сигурно га је живот мучио и ломио, све док са њега није смакао опну свих емоција, које у ствари и нису потребне, али без којих човек није човек већ дрво. Жилин је једном приликом рекао да се са годинама човек мења само у једној јединој ствари — постаје стрпљивији. На Бикова се то, према свему, не односи…
Брод се поново трже и Јура покуша да заузме стабилнији положај. Никако није могао да схвати шта се дешава. На напад метеорита све ово није много личило, а још мање на неки судар. Мишка Ушаков је рекао да је опасност у космосу исто што и ударац мача — од њега се или одмах умире или се уопште не умире… То је изјавио Мишка Ушаков, који је у космосу био само на варилачкој пракси и који о космосу говори терминима детективских романа…
Јури је већ била утрнула нога, и он је промени. На таваници ходника су још гореле црвене сијалице.
