„Стажисто Бородине“, рече Биков савијајући новине.
„Време је за спавање, стажисто.“
Јура устаде, затвори књигу и после краћег колебања стави је у орман. Нећу данас да читам, помисли. Треба се на крају и испавати.
„Лаку ноћ“, рече.
„Лаку ноћ“, одговори Биков и отвори новине.
Не одвајајући се од својих папира, Јурковски махну руком. Када Јура изађе, Јурковски упита:
„Шта мислиш, Алексеј, шта он још воли?“
„Ко?“
„Наш кадет. Ја знам да он воли и уме вакуумно да заварује. Видео сам га на Марсу. А шта још воли?“
„Девојке“, рече Биков.
„Не девојке већ девојку. Он има фотографију девојке.“
„Нисам знао.“
„Могао си да се досетиш. Кад неко има двадесет година и полази на далеки лет, он фотографије собом узима, а после не зна шта да ради с њима. У књигама пише да те фотографије треба кришом гледати и при томе очи морају да буду пуне суза, а у сваком случају барем замагљене. Само, у пракси за то нико нема времена. Или још нешто, што је много важније. Али, вратимо се нашем стажисти.“
Биков остави новине, скиде наочаре и погледа Јурковског.
„Да ли си већ завршио своје данашње послове? „упита.
„Нисам“, рече Јурковски љутито. „Нисам завршио и не желим ни да говорим о пословима. Од ове идиотске бирократије глава ми је као мерица. Желим да се одморим. Можеш ли да ми одговориш на моје питање?“
„На то питање би најбоље могао да ти одговори Иван“, рече Биков. „Он је стално са њим. Али, пошто Ивана нема овде, ја постављам питање теби. Чини ми се да је то јасно. Не узбуђуј се, Волођа, јетра ће почети да те боли. Наш стажиста је једноставно још увек дечак. Веште руке, а што се тиче љубави — он ништа нарочито не воли, због тога што ништа не зна. Алексеја Толстоја воли. И Велса. А Голсворти му је досадан, и Пут путева му је досадан. Сем тога, он још много воли Жилина и не воли једног бармана у Мирза-Чарлеу. Дете је још. Јетра.“
„У његовим годинама“,рече Јурковски, „ја сам волео да пишем стлхове. Маштао сам да постанем писац. А после сам негде прочитао да писци нечим личе на покојнике: они воле да се о њима или говори добро или да се уопште не говори… Да, шта сам оно хтео да кажем?“
„Не знам“, рече Биков. „Према свему, ти једноставно нећеш да радиш.“
„Не, дозволи!… Да! Мене интересује унутрашњи свет нашег стажисте.“
„Стажиста је стажиста“, рече Биков.
„Постоје стажисти и стажисти“, успротиви се Јурковски. „Ти си такође стажиста, а и ја. Ми смо сви стажисти у служби будућности. Стари стажисти и млади стажисти.
Ми стажирамо цео живот, сваки на свој начин. А кад умремо, потомци оцењују наш рад и издају нам диплому за вечито битисање.“
„Или је не издају“, замишљено рече Биков гледајући у таваницу. „По правилу је — не дају.“
„Но па шта, то је наша кривица, а не наша несрећа. Узгред буди речено, да ли знаш ко увек добија диплому за вечито битисање?“
„Да?“
„Они који васпитавају смену. Такви као што је Крајухин.“
„Да“, рече Биков. „И још нешто је интересантно: ти људи за разлику од других уопште се не брину за дипломе.“
„А требало би. Мене је увек, на пример, интересовало питање: да ли постајемо бољи из поколења у поколење? Због тога сам и почео да разговарам о нашем кадету. Старци увек говоре: «Ех, ова данашња омладина није ни за шта. А какви смо ми били!»„
„То говоре глупи старци, Владимире. Крајухин тако није говорио.“
„Крајухин једноставно није волео теорију. Он је узимао младе, трпао их у пећ и чекао да види шта ће од њих испасти. Ако нису горели, он је у њима признавао себи равне.“
„А ако су горели?“
„По правилу, ми нисмо горели.“
„Но, као што видиш, сад си и одговорио на своје питање“, рече Биков и поново узе новине у руке. „Стажиста Бородин је сада на путу у пећ и у пећи, према свему, неће изгорети. Кад га сретнеш кроз десет година, он ће те назвати старом гњидом, и ти ћеш се, као поштен човек, сложити са њим.“
„Дозволи, дозволи“, побуни се Јурковски. „Али, ми ипак и одговарамо. Дечака треба нечему и научити? Живот ће га научити“, кратко рече Биков.
У кајут-компанију уђе Михаило Антонович у пиџами, с папучама навученим на босе ноге и огромним термосом у руци.
„Добро вече, момци“, рече. „Ужасно ми се пије чај.“
„Чај, то није лоше“, живну Биков.
„Ако је чај, нека буде чај“, рече Јурковски и поче да сређује своје папире.
Капетан и навигатор поставише сто, Михаило Антонович стави слатко у чинијице, а Биков свима нали чај.
„А где је Јурик?“ упита Михаило Антонович.
„Спава“, одговори Биков.
„А Вањуша?“
„Дежура“, одговори Биков.
„Но, добро“, рече Михаило Антонович. Отпи мало чаја, зажмири и рече: „Никада, момци, не пристаните да пишете мемоаре. То је досадан посао, и те како досадан!“
„А ти више измишљај“, посаветова Биков.
„Како то?“
„Као у романима. Млада Марсовка је затворила очи и нагнула се према мени с полуотвореним устима. Ја сам је страшно загрлио.“
„Целу“, додаде Јурковски. Михаило Антонович поцрвене.
„Пази, поцрвенела је стара гњида“, рече Јурковски.
„Значи, нешто је и било, а, Миша?“ Биков се зацени од смеха и загрцну чајем.
„Фуј!“ рече Михаило Антонович. „Срам вас било!“ Замисли се и наједном изјави:
„А знате шта, децо? Пљунућу на те мемоаре. Но, шта могу да ми ураде због тога?“
„Ти нам објасни нешто друго“, рече Биков. „Како да утичемо на Јуру?“
Михаило Антонович се преплаши.
„А шта се десило? Да није урадио нешто?“
„За сада још није. Али Владимир сматра да на њега треба утицати.“
„Ми на њега, уколико се не варам, ионако утичемо. Од Вање се не одваја, а у тебе је, Волођењка, просто заљубљен. Најмање је већ двадесет пута причао о томе како си за пијавицама ушао у пећину.“
Биков диже главу.
„За каквим то пијавицама?“ упита.
Михаило Антонович поче да се као кривац врпољи.
„Ах, то су бајке“, рече Јурковски не трепнувши. „То је било још… хм-хм… давно. Поставља се питање: како утицати на Јуру? Дечку се пружа јединствена шанса да види свет бољих људи. Са наше стране би било једноставно… хм-хм.“
„Видиш ли, Волођа“, рече Михаило Антонович, „Јура је диван дечко. Њега су добра васпитали у школи. Он има све… како да кажем… основе доброг човека. Схвати, Волођа, Јура више никада неће заменити добро за зло.“
„Прави човек“, реско рече Јурковски, „поседује и широке хоризонте.“
