„Пир изгладнелих телом и сиромашних духом.“
„Тихо, научници, и ја ћу вас обрадовати.“
„А за какве је конзерве лагао Валерије?“
„По непотврђеним гласовима, он има конзерву компота од бресака и конзерву ракова…“
„Кад би била кобасица… Да ли ће овде неко да ме слуша или неће? Мирно, ви, научници! Тако. Могу да вас известим да се међу нама налази један генерални инспектор — Јурковски, Владимир Сергејевич. Он нам поклања сандук конзерви са свога стола!“
„Озбиљно?“ упита неко.
„Не, то чак није ни оштроумно. Ко се још тако шали?“
Однекуд из угла се зачу:
„Хм-хм… Добар дан.“
„А? Владимир Сергејевич? Како вас то нисмо запазили?“
„Избезобразили смо се овде, другови смрт-планетолози.“
„Владимире Сергејевичу! Да ли је истина оно за конзерве?“
„Најистинитија истина“, рече Јурковски.
„Ура!“
„И још једном…“
„Ура!“
„И још једном…“
„У р-р-р-а-а!“
„Месне конзерве“, објасни Јурковски. Кроз просторију одјекну уздах.
„Ах, зашто овде влада бестежинско стање? Требало би бацати увис таквог човека.
На рукама би га требало носити.“
Кроз отворени отвор се појави још једна брада.
„Шта урлате?“ мрачно упита та глава. „Добили сте резултат који сте хтели, а да ли знате да немамо шта да једемо? Танкер ће тек сутра да се довуче.“
Извесно време сви су браду гледали. На крају човек са мишићавим потиљком замишљено рече:
„Препознајем космогонисту по речнику.“
„Момци, па он је гладан!“
„Како да не! Космогонисти су увек гладни!“
„Како би било да њега пошаљемо по конзерве?“
„Павле, пријатељу“, рече Костја, „сад ћеш отићи по конзерве. Иди, навуци вакуум-скафандер.“
Брадати момак га сумњичаво погледа.
„Јура“, рече Јурковски, „одведи друга на Тахмасиб. Уосталом, то ћу ја учинити…“
„Добар дан, Владимире Сергејевичу“, рече брадоња ширећи лице у осмејак. „Како сте стигли до нас?“
Из просторије су изишли прво Јурковски, а за њим брадоња.
„Добар је човек Јурковски. Добар човек.“
„А зашто је дошао у инспекцију?“
„Он није ни дошао овамо у инспекцију. Ја сам га схватио тако да га је једноставно интересовало како је код нас.“
„Онда, нека га.“
„А не би могао да каже неку реч за проширење програма?“
„Проширење програма — може. Само се бојим да нам не смањи број радника. Идем да уклоним свој кревет из лифта.“
„Да, инспектори не воле кад се живи у лифту.“
„Научници, не плашите се. Ја сам му већ све испричао. Он није такав. Па то је Јурковски!“
„Момци, пођимо да нађемо трпезарију. Да је сместимо у библиотеку, а?“
„Библиотеку су заузели космогонисти.“
Сви су, један по један, почели да излазе из просторије. Тада је човек с мишићавим потиљком пришао Костји и тихо рекао:
„Дај ми још једну пилулу, Костја. Нешто ми је мука…“
Ејномеја је одавно остала иза њих. Тахмасиб је летео према Бамберги — у царство тајанствене Спаце Пеарл Лимитед. Јура се пробудио касно ноћу — болела га је и сврбела рука од инјекције и ужасно је био жедан. Зачуо је тешке кораке у ходнику. Учинило му се чак да је чуо пригушено стењање. «Привиђења», помисли, «само је још то недостајало». Не силазећи с кревета, отвори врата и баци поглед у ходник. У ходнику је, чудно се искрививши, стајао Јурковски у свом дивном халату. Лице му је било отекло, очи су му биле затворене. Учестало је и тешко дисао полуотвореним устима.
„Владимире Сергејевичу!“ преплашено га позва Јура. „Шта вам је?“
Јурковски брзо отвори очи и покуша да се исправи, али му то не пође за руком.
„Ти-хо!“ рече претећи, брзо, искрививши се још више. Пође ка Јури. Јура се помери и пропусти га да уђе у његову кабину. Јурковски затвори врата за собом и опрезно седе поред Јуре.
„Зашто не спаваш?“ упита га тихо.
„Шта вам је, Владимире Сергејевичу?“ промрмља Јура. „Лоше вам је?“
„Глупости, јетра.“ Јура је ужаснуто посматрао његове руке које су притискале желудац. „Увек ме тако мучи, подла, после озрачивања… А ипак, нисмо бадава били на Ејномеји. Ето, то су људи, Јура! Прави људи! Радници. Чисти. И никакви којекаквовићи их неће омести у њиховом раду.“ Опрезно се ослони леђима о зид и Јура му брзо подметну под леђа јастук. „Смешна реч «којекаквовићи» зар не, Јура?
А ускоро ћемо угледати друге људе… Сасвим друге… Труле, прљаве… Горе од марсовских пијавица… Ти их, разуме се, нећеш видети, а ја ћу морати…“
Затворио је очи. „Јура… Извини, али можда ћу овде заспати… Узео сам. .
лек… Ако заспим… иди… код мене да спаваш…“
БАМБЕРГА: НИШЧИ ДУХОМ
Бела Барабас је прекорачио преко комингса и затворио врата за собом. На вратима се налазила таблица од пластике: Тхе цхиеф манагер оф Бамберга минес. Спаце Пеарл Лимитед. Главни директор рудника Бамберге. Бисер Свемира СОЈ; прим. прев.
Таблица је била располовљена. Још јуче је била читава. Метак је погодио у доњи леви угао и пукотина је пролазила кроз велико слово «Б». Подли никоговић, помисли Бела. Уверавам вас да у рудницима нико нема оружја. Само ви, мистер Барабас, и полицајци, имате га. Немам га чак ни ја. Свиња.
Ходник је био пуст. Испред врата је висио плакат: НЕ ЗАБОРАВИ ДА СИ И ТИ ДЕОНИЧАР. ИНТЕРЕСИ КОМПАНИИЈЕ — ТВОЈИ СУ ИНТЕРЕСИ.
Бела се ухвати за главу, затвори очи и извесно време је стајао тако, не мичући се. Боже мој, помисли. Кад ће се све то завршити? Кад ће ме опозвати одавде? Но, какав сам ја комесар? Ја у ствари ништа не могу. Више немам снаге. Да ли ме схватате? Немам више снаге.
Опозовите ме одавде, молим вас. Да, ја се стидим, и тако даље. Али, ја више не могу…
Негде су се залупила врата. Бела опусти руке и пође ходником. Поред рекламних проспеката на зиду, који су му већ одавно дојадили. Поред затворених кабина инжењера. Поред високих уских врата полицијског одељења. Интересантно, у кога су то могли да пуцају на спрату администрације? Разуме се, мени неће рећи ко је пуцао. Али можда ће ми поћи за руком да сазнам у кога су пуцали? Бела уђе у полицију. За столом је, подупревши се руком о образ, дремао наредник Хигинс, начелник полиције, један од три полицајца рудника Бамберге. На столу пред Хигинсом налазио се микрофон, са десне стране радио-станица, са леве стране часопис.
„Добар дан, Хигинсе“, рече Бела.
