пружити.“
Директор се заустави пријатно се смешкајући. Јурковски седе за сто и окрете се према Бели.
„То је директор?“ упита он.
„Да!“ с уживањем рече Бела. „То је директор рудника мистер Ричардсон.“
Директор заклима главом.
„О, мистер Барабаш“, рече он прекорно, „зар вама треба да будем захвалан за овакав непријатељски став мистер инспектора?“
„Ко је направио патент за управљање рудником?“ упита Јурковски.
„Као што је то уобичајено у западном свету, мистер Јурковски, савет директора компаније.“
„Покажите.“
„Изволите“, љубазно рече директор. Он лаганим кораком прође кроз кабинет, отвори огроман сеф у зиду, узе велику ташну од мрке коже и извуче из ње лист чврстог папира са златном ивицом. „Изволите“, понови он и стави лист пред Јурковског.
„Затворите сеф“, рече Јурковски, „и предајте кључеве нареднику.“
Наредник Хигинс с окамењеним изразом лица прими кључеве. Јурковски баци поглед на патент, пресави га на четири дела и стрпа у џеп. Мистер Ричардсон и даље настави да се пријатно смешка. Жилин помисли да никад у животу није видео човека с тако очаравајућом спољашношћу. Јурковски стави лактове на сто и замишљено погледа Ричардсона. Ричардсон рече:
„Мени би било пријатније да ми објасните, мистер Јурковски, шта значе сви ти ваши поступци.“
„Ви сте оптужени за читав низ преступа против међународног радног законодавства“, немарно рече Јурковски. Мистер Ричардсон зачуђено рашири руке.
„Ви сте оптужени за нарушавање правних норми космичког простора.“ Чуђењу мистер Ричардсона није било краја. „Ви сте оптужени за убиство — за сада без предумишљаја — шеснаест радника и три жене.“
„Ја?“ увређено повика мистер Ричардсон. „Ја сам оптужен за убиство?“
„Да, између осталог, и за убиство“, рече Јурковски. „Ја вас одстрањујем са дужности. У најскорије време ћете бити ухапшени и упућени на Земљу, где ћете се појавити пред међународним судом. Више вас не задржавам.“
„Покоравам се грубој сили“, достојанствено рече мистер Ричардсон.
„И правилно радите“, рече Јурковски. „Доћи ћете овамо кроз један час и предаћете послове свом заменику.“
Ричардсон се наједном окрете, приђе вратима и отвори их.
„Пријатељи моји!“ гласно рече. „Ови људи су ме ухапсили! Њима се не допадају ваше велике зараде! Они хоће да радите по шест сати дневно и да останете сиромаси!“
Јурковски га заинтересовано погледа. Хигинс се, откопчавајући кубуру, повуче ка столу. Ричардсона маса одгурну у страну. Кроз врата навалише младићи дрских лица, али њих убрзо одгурнуше у страну радници, који убрзо напунише кабинет.
Чврсти зид сивих радничких комбинезона и злобних, намргођених лица се заустави испред стола. Јурковски се осврте и виде да Жилин стоји с његове десне стране, с рукама у џеповима, а да Бела, сагавши се, стегавши рукама наслон столице, нетремице гледа у мистер Ричардсона. Лице му је било свирепије него лице и у најогорченијег радника. Лоше ће директор проћи, помисли Јурковски. Наредник Хигинс је с пиштољем у руци гурао једног радника палицом у груди и гунђао:
„Никаквих незаконитих поступака, момци, мирније, момци, мирније…“
Кроз гомилу се облепљен фластерима проби Џошуа.
„Ми не желимо ни с ким да се свађамо, мистер инспекторе“, промрмља он гледајући Јурковског злобним погледом јединог слободног ока. „Али те ваше шале овде неће проћи.“
„Какве шале?“ упита Јурковски заинтересовано. „Ми смо овамо дошли да бисмо зарадили…“
„А ми смо долетели овамо да вам не бисмо дозволили да живи иструлите.“
„А ја вам кажем да вас се то не тиче!“ заурла Џошуа. Окренуо се гомили и упитао: „Зар не, момци?“
„Уо-о-о!“ заурла гомила. У том тренутку неко опали из пиштоља.
Иза леђа Јурковског прсну стакло витрине. Бела поче да стење, једва некако подиже столицу и сручи је на главу мистер Ричардсона, који је стајао у првом реду, подигавши очи и сложивши руке. Жилин је био извукао руке из џепова и припремио се да скочи на некога. Џошуа преплашено одскочи. Јурковски устаде и љутито рече:
„Која то будала тамо пуца? Умало ме није погодила. Наредниче, што стојите као дрво? Одузмите тој будали оружје!“
Хигинс послушно поче да се пробија кроз гомилу. Жилин поново стрпа руке у џепове и седе на ивицу стола. Погледа у Белу и насмеја се. Белино лице било је блажено. Он је с уживањем посматрао Ричардсона, кога су два младића подизала.
Његове очи биле су затворене, на високом челу видела му се огромна модра чворуга.
„Узгред буди речено“, рече Јурковски, „одмах предајте све оружје које овде имате при себи. То вама говорим, бадаваџије! Од овог тренутка ће свако код кога буде пронађено оружје бити на месту стрељан. Дајем комесару Барабашу одговарајућа овлашћења за то.“
Жилин лагано обиђе сто, извуче из џепа пиштољ и пружи га Барабашу. Барабаш, загледавши се у најближег гангстера, убаци метак у цев. У тишини која је владала јасно се чуло како је шкљоцнуо затварач пиштоља. Око гангстера се створи празнина. Он побледе, извуче из задњег џепа панталона пиштољ и баци га на под. Бела ногом одбаци пиштољ у угао и окрену се младићу који је придржавао Ричардсона.
„Ти!“
Овај спусти Ричардсона и, смешкајући се, одмахну главом.
„Немам“, рече.
„Но, добро“, рече Јурковски. „Наредниче, помозите тим типовима да се разоружају.
Вратимо се нашем разговору. Прекинули су нас“, рече Џошуи. „Ви сте, чини ми се, говорили да се не мешам у ваше ствари, зар не?“
„Тако је“, рече Џошуа. „Ми смо слободни људи и сами смо пошли овамо, да бисмо зарадили. И не сметајте нам. Ми вама не сметамо, не сметајте ни ви нама.“
„Питање о томе ко коме смета за сада ћемо оставити по страни“, рече Јурковски.
„А сада хоћу нешто да вам испричам.“ Извукао је из џепа и бацио на сто неколико разнобојних каменчића који су се светлуцали. „Ово је таквозвани космички бисер“, рече он. „Ви га добро знате. То је обично драго и полудраго камење, које се овде, на Бамберги, током дужег времена подвргавало деловању космичког зрачења и ниских температура. Никаквих специјалних особина, ако не рачунамо леп сјај.
Богате даме га плаћају скупим парама и на томе се обогатила ваша компанија.
Користећи се потражњом тог камена, компанија зарађује.“
„И ми такође“, повикаше из гомиле.
„И ви такође“, сложи се Јурковски. „Али, ево у чему је ствар. За осам година постојања компаније на Бамберги је боравило по трогодишњем уговору око две хиљаде људи. А да ли знате колико их је од оних који су се вратили још увек живих? Мање од пет стотина. Просечна дужина живота радника после повратка није дужа од две године. Ви се три године овде на Бамберги килавите само ради тога да бисте после две године живи трунули на Земљи. То се дешава пре свега због тога што се на Бамберги нико не придржава наредбе Међународне комисије, која забрањује да се у вашем руднику ради више од шест сати дневно. На Земљи се само лечите, патите због тога што немате децу или рађате кретене. То је злочин компаније. Али сада не говоримо о компаниј и…“
„Причекајте“, реше Џошуа и подиже руку. „Дајте да и ја кажем неку реч. Све смо то ми већ чули. Нама је о томе пробио уши мистер комесар. Не знам како други, али мене се не тичу они који су умрли. Ја сам човек здрав и немам намеру да умрем.“
„Тачно“, зачу се из гомиле. „Нека слабићи умиру.“
„Деца или не, то је моја лична ствар. Излечићу се ја, а не ви. Хвала богу, ја сам пунолетан и ја одговарам за своје поступке. Нећу да слушам никакве говоре.
Ви сте одузели оружје гангстерима и ја говорим: правилно. Нађите оне који пеку ракију, затворите
