„Ко на Бамберги има оружје?“ упита Јурковски.
„Не знам“, рече Бела. „Нисам успео да сазнам. Али оружје ипак постоји?“
„Да.“
„Ко одобрава прековремени рад?“
„Нико га не забрањује.“
„Да ли сте се обраћали директору?“
Бела згрчи руке.
„Том ништавилу сам се обраћао двадесет пута. Он не жели да чује ни за шта. Он ништа не види, ништа не чује и ништа не разуме. Њему је криво што имамо лоше изворе информација. Знате шта, Владимире Сергејевичу, или ме пошаљите одавде до сто ђавола или ми дајте овлашћење да стрељам гадове. Ја ништа не могу да урадим. Убеђивао сам. Молио сам. Претио сам. То је камен. За све раднике је комесар МУКС-а црвено страшило. Нико не жели да разговара са мном. I don’t know nothing and it’s no damn business of yours.[2] Њих се не тиче међународно радно законодавство. Ја више овако не могу. Да ли сте видели плакате на зидовима?“
Јурковски га замишљено погледа вртећи у прстима белог коња.
„Овде немам на кога да се ослоним“, настави Бела. „Или су то бандити или ђубре које машта само о томе да напуни џепове, и не тиче их се ништа да ли ће после тога црћи или не. Јер код њих прави људи овамо неће доћи. Иду отпаци, несрећници. Лумп. Свако вече ми се руке тресу од тога. Ја не могу да спавам.
Прекјуче су ме позвали да потпишем записник о несрећном случају. Одбио сам: било је јасно да су човеку аутогеним апаратом исекли скафандер. Тада је тај подлац, секретар синдиката, рекао да ће се жалити на мене. Пре месец дана су се на Бамберги појавиле и одмах изјутра без трага нестале три девојке. Идем директору, а тај подлац ми се смеје у лице: «Ви имате халуцинације, мистер комесару, време је да се вратите својој жени, ви већ сањате девојке». На крају крајева, на мене су три пута и пуцали. Да, да, знам да се ни једна будала није решавала да ме погоди. Али од тога ми није лакше. И помислите само да су ме овамо посадили да чувам живот и здравље тих будала! Нека иду сви они у…“
Бела заћута и поче да ломи прсте.
„Но, но, мирно, Бела“, строго рече Јурковски.
„Дозволите ми да одем“, рече Бела. „Ево друга“, он показа на Жилина, „то је вероватно нови комесар…“
„То није нови комесар“, рече Јурковски. „Упознајте се, инжењер Тахмасиба Жилин.“
Жилин се лако наклони.
„Ког Тахмасиба?“ упита Бела.
„То је мој брод“, рече Јурковски. „А сада ево шта ћемо урадити. Отићићемо директору и ја ћу му рећи неколико речи. А после ћемо поразговарати с радницима.“ Устао је. „Ништа, Бела, не падајте духом. Нисте ви први. Мени је та Бамберга дозлогрдила.“
Бела забринуто рече:
„Само, треба да поведемо неколико наших. Може да дође до туче. Директор овде има читаву банду својих гангстера.“
„Каквих наших?“ упита Јурковски. „Ви сте говорили да овде не можете ни на кога да се ослоните.“
„Па нисте ваљда овамо стигли сами?“ ужаснуто упита Бела.
Јурковски слеже раменима.
„Природно“, рече он. „Ја нисам директор.“
„Добро“, рече Бела.
Отвори сеф и узе револвер. Лице му је било бледо и одлучно. Први метак ће забити у тог гмизавца, радосно је мислио. Нека у мене пуца ко хоће, али први метак ће добити мистер Ричардсон. У масну, глатку, подлу њушку.
Јурковски га пажљиво погледа.
„Знате шта, Бела“, рече. „Да сам на вашем месту, ја бих пиштољ оставио. Или га дајте другу Жилину. Бојим се да нећете умети да се уздржите.“
„А ви мислите да ће он моћи?“
„Хоћу, хоћу“, рече Жилин смешкајући се.
Бела му са жаљењем предаде пиштољ.
Јурковски отвори врата и заустави се. Пред њим се појави младолики наредник Хигинс у парадној униформи и са плавим шлемом на глави.
„Сер“, рече, „наредник полиције рудника Бамберге, наредник Хигинс је стигао под вашу команду.“
„Драго ми је, наредниче Хигинсе, идите за нама“, рече Јурковски.
Прошли су кратким ходником и изишли на Бродвеј. Још није било шест сати, али Бродвеј је већ био обливен јарком светлошћу и пун радника. Бродвеј је одјекивао узнемиреним гласовима.
Јурковски је ишао лагано, љубазно се смешкајући и пажљиво разгледајући лица радника око себе. У светлости дневних лампи он је добро видео та лица — опуштена, с нездравом земљаном бојом коже, с огромним подочњацима, равнодушна, љутита, знатижељна, злобна. Радници су се раздвајали пред њим правећи му пут, а за леђима Хигинса су се поново скупљали и ишли за њим. Наредник Хигинс је подвикивао.
„Пут генералном инспектору! Не гурајте се, момци! Дајте пут генералном инспектору!“
Тако су дошли до лифта и попели се на спрат администрације. Ту је гомила била још гушћа. Овде им пут више нико није правио. Међу уморним лицима радника су се појављивале дрске, веселе њушке. Сада је наредник Хигинс пошао испред свих правећи пут својом плавом палицом.
„Склони се“, говорио је тихо, „направи пут… Уклони се…“
Његов потиљак између ивице шлема и оковратника блузе је поцрвенео и почео да се сија од зноја. На крају процесије је корачао Жилин. Дрска лица су се пробијала у прве редове. Довикивали су се:
„Еј, момци, а ко је од њих инспектор?“
„Не можеш да се снађеш, сви су они црвени, као сок од парадајза…“
„Они су скроз црвени — и споља и изнутра…“
„Не верујем, хоћу да видим…“
„Погледај, нећу ти сметати…“
„Еј, наредниче! Хигинсе! Ала си изабрао друштво!“
Жилину неко подметну ногу. Није се окренуо, али је почео да гледа под ноге. Када је пред собом угледао ципелу од меког антилопа, пажљиво, свом тежином настаде на њу. Неко је заурлао. Жилин погледа искривљено, побелело лице с брчићима и рече:
„Извините, молим вас! Ала сам неспретан!“
На ногама је имао јаке, веома тешке чизме са магнетним потковицама.
Бука око њих је расла. Сад су викали већ скоро сви. „Ко их је звао овамо?“
„Еј, ви! Не трпајте свој нос у ствари које вас се не тичу!“
„Дајте нам да радимо онако како ми хоћемо! Ми се не петљамо у ваше ствари!“
„Губите се кући и тамо наређујте!“
Наредник Хигинс, мокар као миш, на крају стиже до врата с напуклом таблицом и отвори их пред Јурковским.
„Овамо, сер“, рече тешко дишући.
Јурковски и Бела уђоше. Жилин прекорачи преко комингса и осврте се. Угледа мноштво дрских лица и тек иза њих, у дуванском диму, скамењена лица радника.
Хигинс такође прекорачи преко комингса и за собом затвори врата.
Кабинет директора рудника мистер Ричардсона био је огроман. Крај зидова су се налазиле мекане фотеље и стаклене витрине са примерцима руда и имитацијама највећих «космицких бисера» који су нађени на Бамберги. Иза стола у сусрет Јурковском је пошао пријатан човек у тамном оделу.
„О, мистер Јурковски“, поче он заобишавши сто и пружајући руку према Јурковском.
„Мило ми је.“
„Не узнемиравајте се“, рече Јурковски заобилазећи сто са друге стране. „Руку вам ионако нећу
