планете морају да имају прстенове, да планете могу да се кондензују без централне светлости, да су Прстенови Сатурна вештачког порекла, упитајте Езру ко је све то измислио? Езра ће вам рећи: «Јурковски!» И ви сте се одрекли свега тога, предали сте то у руке разним тамо неспретњаковићима, а сами сте постали «којекаквовић»!“
„Но, шта вам је!“ рече Јурковски доброћудно. „Ја сам само… хм-хм… обичан научник…“
„Били сте обичан научник. А сада сте, извините за израз, обичан генерални инспектор! Но, реците ми озбиљно: зашто сте дошли овамо? Нити можете нешто да ме упитате нити да ме посаветујете, а да и не говоримо о помоћи. Но, рецимо, ја ћу вас, реда ради, повести из лабораторије у лабораторију и ми ћемо корачати као два месечара и уступаћемо пут један другом пред сваким вратима. И учтиво ћемо ћутати, јер ви не знате како да питате, а ја не знам како да одговорим. Потребно је сакупити свих двадесет и седам људи да би се сазнало шта се ради на станици, а двадесет и седморо овамо не може да се стисне чак ни из поштовања према генералном инспектору, јер је овде тесно, један чак живи у лифту…“
„Ви погрешно мислите… хм-хм… да мене то радује“, званичним гласом га прекиде Јурковски. „Притом мислим на такву пренасељеност… хм-хм… станице. Уколико се не варам, станица је прорачуната на посаду од пет гравиметриста. И када бисте се ви, као руководилац станице, придржавали постојећих упутстава МУКС-а…“
„Па, Владимире Сергејевичу!“ весело узвикну Костја. „Друже генерални инспекторе!
Људи хоће да раде! Да ли гравиметристи хоће да раде? Хоће. Релативисти? Такође хоће. И не говорим о космогонистима, који су се овамо угурали преко мог леша. А на Земљи се налази још једно сто педесет људи који горе од нестрпљења.
Помисли, спавати у лифту! Шта, чекати док МУКС заврши изградњу нове станице?
Не, планетолог Јурковски би закључио сасвим другачије. Он не би почео да ме прекорева због пренасељености. И не би ни захтевао од мене да му све објасним.
Тим пре што он није Гејзенберг и што не би схватио више од половине. Не, планетолог Јурковски би рекао: „Костја! Мени је потребно да експериментално докажем моју нову идеју. Дајте да радимо, Костја!“ Тада бих вам уступио свој кревет, а сам бих се сместио у сигурноснл лифт и ми бисмо заједно радили све донде док нам све не би било јасно као пролећно јутро! А ви долазите да сакупљате жалбе. Какве жалбе може да има човек који се бави интересантним послом?“
Јура с олакшањем уздахну. До експлозије грома није дошло. Лице Јурковског је постајало све замишљеније.
„Да“, рече он. „Ви сте, знате ли, у праву… хм-хм… Костја. Одиста, није требало да овамо дођем… хм- хм… тако. И ја вам… хм-хм… завидим, Костја. С вама бих радио с највећим задовољством. Али… хм-хм… постоје станице и… хм-хм… станице. Ви не можете ни да замислите, Костја, колико се безобразлука дешава у нашем систему. И због тога је планетолог Јурковски морао да постане… хм-хм… генерални инспектор Јурковски.“
„Безобразлуци“, брзо рече Костја, „то је ствар космичке полиције…“
„Не увек“, рече Јурковски, „нажалост, не баш увек…“
У ходнику нешто поче да лупа. Зачу се лупкање магнетних потковица. Неко повика:
„Костјааа! Закашњење! За три милисекунде!…“
„О!“ рече Костја. „То иду моји радници, сад ће затражити да једу. Езра“, рече, „како да им саопштимо да ће танкер стићи тек сутра?“
„Костја“, рече Јурковски, „даћу вам сандук конзерви.“
„Ви сте бог. Шалите се!“ обрадова се Костја. „Дупло даје онај који даје на време. Сматрајте да сам вам дужан два сандука конзерви!“
Кроз отвор су један за другим ушла четворица и у просторији одједном човек није имао где да се окрене. Јуру одгурнуше у угао и оградише га широким леђима. Он је добро могао да види само коврџави Езрин потиљак, нечију обријану главу и још један мишићави потиљак. Осим тога, видео је и ноге — оне су се налазиле над главама, а гигантске ципеле с излизаним потковицама су се налазиле само на два центиметра од обријане главе. У простору између леђа и потиљка Јура је с времена на време видео орловски Костјин нос и брадато лице четвртог радника.
Јурковски се није видео, вероватно су и њега сатерали у неки угао. Говорили су сви одједном.
„Разбацивање тачака је веома мало. Бројао сам на брзу руку, али ми се чини да су неоспорне три милисекунде…“
„Ипак, дакле, три, а не шест!“
„Није ствар у томе! Важно је да је испод границе дозвољених одступања!“
„Када бисмо Марс дигли у ваздух, то би била прецизност!“
„Да, драговићу, тада бисмо могли половину гравископа да уклонимо!“
„Најомрзнутији прибор — гравископ! И ко га је само измислио?“
„Реци хвала што постоји барем такав какав је. Знаш како смо то раније радили?“
„Пази, већ му се не допадају ни гравископи!“
„А да ли ће нам дати да нешто једемо?“
„Уз реч о јелу, Костја: појели смо сав радиофаг.“
„Да, добро је што си се сетио. Костја, дај нам таблете.“
„Момци, чини ми се да сам слагао. Не три већ четири милисекунде.“
„Не брбљај. Дај Езри. Езра ће израчунати како треба.“
„Правилно… Езра, узми, голубићу, ти си од свих нас најхладнокрвнији, руке ми се тресу од узбуђења.“
„Експлозија је била изузетно лепа. Умало нисам ослепео. Волим анихилационе експлозије! Осећаш се као творац, човек будућности…“
„Слушај, Костја, шта то Пагава говори, да ће сада бити само жариште експлозије?
А ми?“
„Имаш ли савести? Или можда уображаваш да је ово гравитациона опсерваторија? А шта су ти космогонисти, пасторчад, а?“
„Ој, Фанас, не улећи у тај спор. Ипак је овде Костја главни. А зашто уопште постоје претпостављени? Да би све било у реду.“
„Каквог онда има смисла постављати свог човека за претпостављеног?“
„Охо! Више не одговарам ни за начелника? Шта је то, буна? Где су моји мачеви, манжетне и пиштољи?“
„Узгред буди речено, ја бих нешто и појео.“
„Прорачунао сам“, рече Езра.
„Но?“
„Не журите га, он не може тако брзо.“
„Три и осам.“
„Езра! Свака твоја реч је чисто злато!“
„Грешка плус-минус два кома два.“
„Како је данас брбљив наш Езра!“
Јура не издржа већ прошапта Езри на уво:
„Шта се десило? Зашто се сви толико радују?“
Езра промрмља једва окренувши главу:
„Добили су шта су хтели. Доказали су. Гравитација се шири. Брже од светлости.
Први су доказали.“
„Три и осам, момци“, објави обријана глава, „то значи да смо обрисали нос оном којекаквовићу из Лењинграда. Како се оно…“
„Одличан почетак. Сада само нешто да поједемо, побијемо космогонисте и изистински се прихватимо посла.“
„Слушајте научници, а зашто није дошао Крамер?“
„Он каже да има још две конзерве. Сада их тражи код себе у старим папирима.
Приредићемо пир изгладнелих — конзерва на четрнаест људи.“
