„Правилно, Волођа“, рече Михаило Антонович. „Ето, и Јура…“
„Правог човека формирају само прави људи, радници, и само прави живот, пунокрван и тежак.“
„Али, и наш Јурик…“
„Ми морамо да искористимо случај и покажемо Јури праве људе у правом, тешком животу…“
„Правилно, Волођа, и ја сам уверен да ће Јурик…“
„Извини, Михаило, али ја још нисам завршио. Сутра ћемо бити веома близу Ејномеје. Да ли знате шта је то Ејномеја.“
„Како да не?“ рече Михаило Антонович. „Астероид, велика полуоса — два и шездесет и четири дела астрономске јединице, ексцентрицитет…“
„Не мислим на то“, нестрпљиво га прекиде Јурковски. „Да ли знате да на Ејномеји већ три године ради јединствена на свету физичка станица за истраживање гравитације?“
„Како да не“, рече Михаило Антонович. „Па тамо је…“
„Људи тамо раде у изузетно тешким условима“, настави Јурковски с одушевљењем.
Биков га пажљиво погледа. „Двадесет пет људи, чврсти као дијаманти, паметни, храбри, ја бих чак рекао — безумно храбри! Цвет човечанства! Ето, то је дивна прилика да упознамо дечака са правим животом!“
Биков је ћутао. Михаило Антонович рече забринуто: „Дивна мисао, Волођа, али то је…“
„И баш сада, они се спремају да изврше интересантан експеримент. Они проучавају ширење гравитационих таласа. Да ли знате шта је то смрт-планета? Комад стене, који се у потребном тренутку у целости претвара у зрачење! Необично поучан призор!“
Биков је ћутао. Ћутао је и Михаило Антонович.
„Видети праве људе у процесу правог рада — зар то није дивно?“
Биков је ћутао.
„Ја мислим да ће то бити веома корисно нашем стажисти“, рече Јурковски и додаде блажим тоном: „Чак ни ја не бих имао ништа против тога да бацим поглед на то.
Одавно ме интересују услови рада смрт-планетолога.“
Биков најзад проговори.
„Па шта“, рекао је. „Одиста, није неинтересантно.“
„Уверавам те, Алексеј!“ узвикну Јурковски. „Ја мислим да ћемо тамо сигурно свратити, зар не?“
„М-да“, неодређено промрмља Биков, и загледа се у Јурковског.
„Но, дивно“, рече Јурковски. Баци поглед на Бикова и упита: „Тебе нешто збуњује, Алексеј?“
„Ево шта мене збуњује“, рече Биков. „У мојој маршрути се налази Марс. У маршрути имам Бамбергу са тим прљавим коповима. Имам и неколико сапутника Сатурна. Постоји и систем Јупитера. И још којешта. Али једне ствари тамо нема.
Ејномеје нема.“
„Па, како да кажем…“ рече Јурковски спустивши поглед и лупкајући прстима по столу. „Да сматрамо да је то пропуст управе, Аљоша.“
„Моћи ћеш, Владимире, да посетиш Ејномеју следећи пут.“
„Дозволи, дозволи, Аљоша. Хм-хм… ја сам ипак генерални инспектор и могу да издам наређење… хм- хм… да се маршрута измени…“
„То си могао одмах да кажеш. Што ми пуниш главу којекаквим васпитним задацима?“
„Хм, васпитни задаци, разуме се, такође… да… Навигаторе“, рече Биков.
„Генерални инспектор наређује да се промени курс. Прорачунајте курс за Ејномеју.“
„Разумем“, рече Михаило Антонович и забринуто погледа Јурковског. „Знаш, Волођа, ми имамо мало горива. Ејномеја — то је добар комад пута… Мораћемо два пута да кочимо. И једанпут да узимамо залет. Требало је да то кажеш барем пре недељу дана.“
Јурковски се гордо испрси.
„Хм-хм… знаш шта Михаило? Да ли ту у близини постоје резервоари са горивом?“
„Како да не“, рече Михаило Антонович. „Има их…“
„Биће и горива“, рече Јурковски.
„Ако буде горива, биће и Ејномеја“, рече Биков, устаде и приђе својој фотељи.
„Но, Миша и ја смо сто постављали, а ти, генерални инспекторе, сада све распреми.“
„Волтеријанци“, рече Јурковски и поче да распрема сто. Он је био задовољан својом малом победом. Биков је могао и да му се не потчини. Капетан брода, који је возио генералног инспектора, такође је имао своја овлашћења.
Физичка опсерваторија Ејномеја окретала се око Сунца приближно у тачки где се некада раније налазио астероид Ејномеја. Гигантска стена пречника од две стотине километара је за последњих неколико година била у процесу експеримената скоро потпуно уништена. Од астероида је остао само редак рој релативно ситних комада и облак космичке прашине широк седам стотина километара — огромна сребрна лопта.
Сама физичка опсерваторија се мало по чему разликовала од тешких вештачких Земљиних сателита. То је био систем цилиндара и лопти, повезан цевима, који се окретао око осовине. У лабораторији је радило двадесет и седам физичара и астрофизичара, чврстих као дијамант, паметних, храбрих, а често и «безумно храбрих». Најмлађи од њих имао је двадесет и пет година, најстарији — тридесет и четири.
Посада Ејномеје се бавила истраживањем и испитивањем космичких зрачења, експерименталних провера теорија поља, вакуумом, суперниским температурама, експерименталном космогонијом. Сви омањи астероиди у радијусу од двадесет мегаметара од Ејномеје проглашени су за смрт-планете: они су већ били уништени или их је тек требало уништити. Тиме су се углавном бавили космогонисти и Фрелативисти. Физичари који разрађују теорију ралативности; прим. прев. Мале планете су уништаване на разне начине. Њих су претварали у рој каменчића, у облак прашине или гаса, а понекад и у светлосну експлозију. Уништавали су их у природним условима и у јаком магнетном пољу, моментално или постепено, развлачећи процес на декаде и месеце. То је био једини у Сунчевом систему космогонични полигон, и ако су сада опсерваторије у близини Земље пронашле нову звезду са чудноватим линијама у спектру, пре свега се постављало питање: где се у том тренутку налазила Ејномеја и да ли се та звезда не налази случајно у рејону Ејномеје? Међународна управа космичког саобраћаја је објавила да је зона Ејномеје забрањена за све путничке космоплане.
Тахмасиб је закочио крај Ејномеје на два сата пре почетка новог експеримента.
Релативисти су се спремали да претворе у зрачење стену величине Евереста и масе чије су величине биле одређене с тачношћу од неколико грама. Та смрт-планета се кретала на периферији полигона. Тамо је било упућено и десетак космоскафа с посматрачима и приборима и на опсерваторији су остала само два човека — начелник и дежурни диспечер.
Дежурни диспечер дочека Јурковског и Јуру крај кесона. То је био висок, веома блед, пегав човек. Очи су му биле равнодушне и плаве.
„Хм-хм… Добар дан“, рече Јурковски. „Ја сам Јурковски, генерални инспектор МУКС-а.“ Према свему, плавооки човек није први пут сретао генералне инспекторе.
Он мирно, не журећи се, погледа Јурковског и рече:
„Па шта ћемо, улазите.“
Правооки се мирно окрете леђима Јурковском и лупкајући магнетним блокејима крете ходником.
„Станите!“ повика Јурковски. „А где је овде… хм-хм… начелник?“
„Ја вас водим к њему.“
Јурковски и Јура пожурише за њим. Јурковски је полугласно гунђао:
„Чудноват ипак… хм-хм… ред. Чудан…“
На крају ходника плавооки отвори округли отвор и увуче се кроз њега. Јурковски и Јура зачуше:
„Костја, к теби су дошли…“
Чуло се како неко виче звонким, веселим гласом:
„Шести! Сашка! Куд јуриш, безумниче? Сажали се на своју децу!“ Повуци се за сто километара, тамо је опасно! Трећи! Трећи! Руским језиком сам ти рекао! Одржавај везу са мном! Шести, не гунђај на претпостављене! Претпостављени се брину о њему, а он бесан. Види ти њега, незахвалника једног.
