Јурковски и Јура се увукоше у омању просторију препуну разних прибора. Пред испупченим екраном је седео мршави, црнопути момак тридесетих година, у плавим, испегланим панталонама и белој кошуљи са црном краватом.
„Костја“, позва га плавооки и заћута.
Костја окрену према гостима весело, лепо лице с орловским носем, неколико секунди их је посматрао, љубазно се поздравио, а онда се поново окрену према екрану. На екрану су се лагано кретале по линијама координатног система разнобојне тачке.
„Девети, зашто си се зауставио? Шта, нестао ти је ентузијазам? Хајде, прошетај се још мало напред… Шести, ти правиш успехе. Већ сам се разболео од тебе. Шта, да ниси кренуо кући, на Земљу?“
Јурковски се закашља. Весели Костја је извукао из једног увета куглицу и окренувши се према Јурковском упита:
„Ко сте ви, гости?“
„Ја сам Јурковски“, оштро рече Јурковски.
„Који Јурковски?“ весело и нестрпљиво упита Костја. „Ја сам знао једнога, он је био Владимир Сергејевич.“
„То сам ја“, рече Јурковски.
Костја се обрадова.
„Одлично!“ узвикну он. „Онда станите уз онај пулт. Окретаћете четврто дугме — на њему је написано арапско четири — да она звездица тамо не излази из кружића…“
„Али, дозволите, ипак…“ поче Јурковски.
„Само ми не говорите да нисте схватили!“ повика Костја. „Иначе ћу се разочарати у вас.“
Плавооки му приђе и нешто поче да му шапуће у уво. Костја га саслуша и стави у уво куглицу.
„Нека му од тога буде боље“, рече и повика:
„Посматрачи, слушајте ме, преузимам команду! Сви сада стоје одлично, као Запорошци на слици Рјепина! Само, више не дотичите команде! Искључујем се на два минута!“ Поново је из увета извукао куглице. „Значи, ви сте постали генерални инспектор, Владимире Сергејевичу?“ упита.
„Да, постао сам“, рече Јурковски. „И ја…“
„А ко је овај младић? И он је такође генерални инспектор? Езра“, окрену се он плавооком, „нека Владимир Сергејевич држи осовину, а дечку дај да се нечим корисно поигра. Најбоље ће бити да га поставимо уз твој екран и нека гледа…“
„Можда ће ми се ипак дозволити да овде кажем две?“ упита Јурковски не обраћајући се никоме одређено.
„Разуме се, говорите, „рече Костја. „Имате читавих деведесет секунди.“
„Ја сам хтео… хм-хм… да доспем на један, било који, космоскаф“, рече Јурковски.
„Охо!“ рече Костја. „Боље би било да сте ми затражили точак од тролејбуса. А било би ипак најбоље кад бисте хтели да окрећете дугме број четири. На космоскафе не могу чак ни ја. Тамо је све пуно, као на Блумберговом концерту. А пажљиво окрећући дугме ви повећавате прецизност експеримента за један и по проценат.“
Јурковски величанствено слеже раменима.
„Но, добро“, рече он. „Видим да ћу морати… А зашто… хм-хм… то код вас није аутоматизовано?“ Костја је већ стављао у уво своју куглицу. Дугајлија Езра рече као из бурета:
„Опрема. Ђубре. Застарела.“
Укључио је велики екран и позвао Јуру прстом да му приђе. Јура приђе екрану и баци поглед на Јурковског. Јурковски је, тужно извивши обрве, држао дугме и посматрао екран пред којим је стајао Јура. Јура се такође загледа у екран. На екрану се видело неколико округлих светиих мрља, које су личиле или на крмаче или на репу. Кошчатим прстом Езра показа на једну мрљу:
„Космоскаф“, рече.
Костја поново поче да командује:
„Посматрачи, још не спавате? Шта вам се то вуче? Ах, време! Срам те било, Саша, па остало је још само три минута. Корито? Ах, фотонско корито? Стигао нам је генерални инспектор. Пажња, ово је сад озбиљно. Остало је тридесет… двадесет девет…“
Езра прстом показа центар екрана:
„Овде“, рече.
Јура погледа у центар. Тамо није било ништа.
„Петнаест… четрнаест… Владимире Сергејевичу, држите осовину… десет… девет…“
Јура је гледао. Езра је такође окретао дугме, према свему и он је држао неку осовину.
„Три… два… један… нула!“
У центру екрана се појави бела тачка. Затим екран побеле, па постаде заслепљујуће бео и на крају поцрне. Негде испод таванице продорно и кратко зазвонише некаква звонца. Упалише се и угасише црвене лампице на пулту крај екрана. И поново се на екрану појавише округле мрље које су личиле на крмаче.
„Готово“, рече Езра и искључи екран.
Костја се вешто спусти на под.
„Осовина више не мора да се држи“, рече. „Свлачите се, почиње пријем.“
„Шта је то?“ упита Јурковски.
Костја однекуд иза пулта извуче кутију с пилулама. „Послужите се“, рече он. „То, разуме се, није чоколада, али је зато корисно.“
Езра приђе и ћутке узе две пилуле. Једну пружи Јури. Јура неодлучно погледа Јурковског.
„Питам, шта је то?“ упита Јурковски.
„Гама-радиофаг“, објасни Костја. Бацио је поглед на Јуру. „Једите, једите младићу“, рече. „Сада сте добили четири рендгена, а то није шала.“
„Да“, рече Јурковски. „То је тачно.“
Пружи руку према кутији. Јура стави пилулу у уста. Била је веома горка.
„Чиме можемо да будемо корисни генералном инспектору?“ упита Костја стављајући кутију назад на пулт.
„Ја сам у ствари… хм-хм… хтео да присуствујем експерименту“, рече Јурковски, „а истовремено… хм- хм… да видим каква је ситуација на станици… потребе радника… жалбе најзад… Шта? Ево, видим да је лабораторија лоше заштићена од зрачења… Тесно. Лоша аутоматизација, застарела опрема… Шта?“
Костја уздахнувши рече:
„Да, то је истина, горка истина као гама-радиофаг. Али, ако ме упитате на шта се жалим, ја ћу морати да вам одговорим да се не жалим ни на шта. Разуме се, жалби има. Како би у овом свету могло без жалби? Али то нису наше жалбе, то су жалбе на нас. И, морате се сложити са мном да би било смешно када би вама, генералном инспектору, почео да причам о томе због чега се жале на нас. Узгред, да вам се можда не једе? Добро је што нећете. Покушајте да пронађете било шта за јело у нашем подруму… Најближи танкер са храном ће стићи или вечерас или сутра, и то је, верујте ми, веома тужно, јер су физичари навикли да једу сваки дан и никакве грешке у снабдевању не могу да их одуче од тога. Но, а ако хоћете озбиљно да чујете моје мишљење о жалбама, онда ћу вам рећи кратко и јасно, као девојци коју волим: ти дипломирани којекаквовићи из нашег драгог МУКС-а се увек жале на нешто. Ако радимо брзо, они се жале да радимо брзо и да брзо уништавамо драгоцену уникатну опрему, да нам стално све пропада и да они ништа не могу да стигну да ураде. А ако радимо споро… Уосталом, шта говорим? Још се није нашао неко ко би се жалио на то да радимо споро. Узгред буди речено, Владимире Сергејевичу, ви сте били одличан планетолог, ми смо сви учили по вашим књигама и разним тамо извештајима! Зашто сте дошли у МУКС, и то још као генерални инспектор?“
Јурковски запрепашћено погледа Костју. Јура се скупи, очекујући експлозију, гром. Езра је стајао и потпуно равнодушно трептао својим крављим трепавицама.
„Хм-хм-хм…“ намрштивши се отезао је Јурковски. „А зашто да не?“
„Ја ћу вам објаснити зашто не“, рече Костја ударајући га прстом у груди. „Ви сте добар научник, ви сте стваралац савремене планетологије! Из вас је од самог детињства избијао гејзир идеја! Да гигантске
