Јура се стално трудио да се присети на шта га оне подсећају и никако није успевао. Али био је више него сигуран да је са црвеним светлима била повезана нека непријатна успомена. Кад би барем неко дошао, помисли. Кад би могао да упита шта се десило, шта може да очекује… Погледа на дугме позива. Да га притисне и обрати се Бикову:» Друже капетане, молим да ми објасните задатак…» Затим је замислио колико је стажиста, мокрих од узбуђења, стајало ту наслонивши се ногама на рагастов; страшне ствари су преживљавали, трудили се да схвате шта се дешава и стално мислили: «Да ли ћу успети да навучем шлем или нећу?» То су били дивни момци, с којима би одлично могао да одигра бок-ап-штаг или комотно да поприча о смислу живота. Сад су сви они искусни људи, мудри, сад су сви они у командним одељењима космичких летелица које јуре кроз пространство… и такође се понекад тресу… Од тих мисли наједном пређе на нешто друго. Замисли обливено знојем и крвљу лице Бикова, који са чистим људским очајањем укоченим погледом прати нешто што се приближава…
У Јуриним очима све заплива и он изгуби равнотежу и нађе се на поду. Под ниском таваницом све поче да звони и лупа. Вукући ногама по металном поду, Јура успе да се преврне на стомак. Затим се подигао и бацио на врата. Заузе ранији положај и из све снаге се упре о рагастов врата.
Сад је Тахмасиб стално вибрирао, као да се и он од нечега ужасно бојао. Јура се напреже, трудећи се да савлада тело, које му се тресло. Кад би барем неко дошао, када би му барем дали на знање шта се дешава, када би барем Биков наредио нешто… Мама ће се ужасно бринути. Како ће јој рећи? Ко ће уопште то да јој каже? Ко ће моћи? Она може да умре, она је недавно оперисана, срце јој је слабо, њој то не сме да се говори… Јура се уједе за усну и чврсто стеже уста. Почело је да га боли, али се више није тресао. Но па шта, у ствари… Не, треба одмах отићи и погледати. Промолити главу кроз врата командног одељења, немарно упитати: „Но, хоће ли још дуго?“ и отићи… А шта ако су сви мртви? Јура с ужасом погледа у ходник очекујући да ће се иза заокрета појавити Жилин, да ће га погледати угашеним очима и да ће опустити главу на слеђене руке… Јура опусти ногу, одгурну се од рагастова и начини неколико неубедљивих корачаја по ходнику. По поду који се тресао, поред црвених светлости, ка лифту, у сусрет ономе ко пузи… Заустави се и врати ка вратима. „Мирније“, рече и накашља се да му не би шкрипало у грудима. Уобразиља воли да се нашали, и то зло и непоштено. Уобразиља никад није пријатељ. Поново заузе своје место у рагастову. Ето, тако је то, помисли изненада. Ето, тако је то — чекати и увек бити спреман у патикама и пругастим чарапама, са прошлогодишњим новинама, да нико не би запазио и да не би помислио… никад не знати ништа сигурно, а увек бити спреман…
Вибрације су постајале све јаче и јаче, а онда слабије, да би поново постале још.
јаче. Јура замисли Тахмасиб, километарску цигару од титанских једињења, која је личила на огромну чашу. Сада, дуж целог тела брода, од врха па до крме, као таласи пролазе вибрације. Час су јаче, час слабије… Ту човек не мора да буде не знам како осетљив да би видео шта је шта… Кад би тако почео да вибрира, рецимо, окситански прибор — све би било јасно — треба регулисати компресор или барем променити пламеник. Јура је јасно осетио да се брод окренуо на страну — то се осећало по притиску на стопало. Тахмасиб се окренуо испрва лагано, а затим су почели и трзаји; од сваког трзаја човеку се тресла глава и све што се налазило у њој… Шта је то, мисли Јура, ослањајући се на рагастов. Шта је то код њих, тамо, а?… И тог тренутка, у страшној тишини, зачуше се кораци. Лагани, уверени, непознати кораци; а можда их Јура једноставно није препознао. Он погледа дуж ходника — а кораци се стално приближаваху — и наједном се иза заокрета појави Жилин у радном комбинезону, с апаратом за пробе на грудима. Лице му је било озбиљно и као да је било нечим незадовољно, а на очи му је падао прамен светле косе. Он приђе Јури и лупивши га руком по коленима, рече: „И?“
Хтео је да уђе у вакуум-одсек. Јура отвори и затвори уста, али ногу не склони.
То је био Жилин, драги и дуго очекивани Жилин, али Јура ногу не склони већ га уместо тога упита:
„Шта је то?“
Хтео је то да каже немарно, али му глас задрхта и утисак је био покварен.
„А шта може да буде“, процеди Жилин. „Пусти ме“, рече. „Морам да узмем нешто…“
У Јуриној глави је била каша и у тој каши је од свих Јуриних принципа остало читаво само упутство.
„Причекај, Вања“, промрмља он и притисну дугме позива.
Капетан није одговарао.
„Јура“, рече Жилин. „Шта је то с тобом, брате? Пусти ме, оставио сам у скафандеру…“
„Не могу“, рече Јура и облизну усне. „Како, могу?… Сад ће се јавити капетан…“
„А ако се не јави?“
„Зашто се не би јавио?“ Јура погледа Жилина округлим очима и наједном га ухвати за рукав. „Шта се десило?“
„Ништа се није десило.“ Жилин се наједном осмехну. „Значи, нећеш ме пустити?“
Јура одречно одмахну главом.
„Па не може тако, Вања… Ти мораш да ме схватиш!“ Прешао је на ти од сувишка осећања; плакало му се, а истовремено се осећао и добро и мирно, мада је знао да ни у ком случају неће пустити Жилина. „Па ти си и сам био стажиста…“
„Да“, неодређено отеже Жилин разгледајући га. Придржавамо се слова и духа упутства?
„Не знам…“ промрмља Јура. Било га је срамота, а знао је да ногу неће спустити. Ако одиста мораш да уђеш, онда не треба да стојиш тако — у мислима се обраћао Жилину. Удри ме у зубе и узми оно што ти је потребно.
„Капетан Биков слуша“, одјекну из радиофона. Јура још никако није могао да се сабере.
„Алексеј Петровичу“, рече Жилин у радиофон. „Ја хоћу да прођем у вакуум-одсек, а стажиста ме не пушта.“
„Шта ти је потребно у вакуум-одсеку?“ заинтересова се Биков.
„Оставио сам тамо сиријус прошли пут… У скафандеру сам га заборавио…“
„Тако“, рече Биков. „Стажисто Бородине, пустите инжењера Жилина.“
Биков се искључи. Јура с олакшањем склони ногу. Он тек тада примети да брод више не вибрира. Жилин га нежно погледа и лупи по рамену.
„Вања, не љутите се, молим вас…“ промрмља Јура.
„Напротив!“ рече Жилин. „Било је тако интересантно посматрати те.“
„У мојој глави је права каша…“
„Тако, тако…“ Жилин се заустави пред својим скафандером. „За такве случајеве се и праве упутства. Добра ствар, зар не?“
„Не знам. Престао сам да схватам некако. Никако не могу да повежем ствари. Шта се десило?“
„Шта је могло да се деси?“ упита кроз зубе. „Вештачка исхрана. Таблете уместо котлета. Школска узбуна, стажисто Бородине, само то и ништа друго. Рутинска, не ређа од један до два пута за време сваког лета. Ради проверавања познавања упутстава. Велика је то ствар — упутство!“ Извукао је из свог скафандера бели цилиндар дебљине прста и бесно спустио роло. „Морам да побегнем одавде, Јура.
Да побегнем док ми све није дојадило.“
Јура дубоко уздахну и баци поглед у ходник. Црвене сијалице више нису светлеле.
Под више није вибрирао. Јура је видео како је из кајуте изишао Јурковски, погледао према њему, величанствено климнуо главом и лагано корачајући нестао иза заокрета.
Жилин прогунђа:
„Риба тражи дубину, а човек иде тамо где је горе… Да ли си ме схватио, Јура?
Школске узбуне, намерни несрећни случајеви. А негде је још и горе. Тамо и треба ићи, а не чекати док те поведу… Хоћеш да ме послушаш, стажисто? По упутствима, ти мораш да ме слушаш.“
„Причекајте, Вања“, рече Јура намрштивши се. „Чини ми се да се још нисам освестио…“
ЕЈНОМЕЈА: СМРТ-ПЛАНЕТОЛОЗИ
