сте стигли у ћорсокак. Постоји сила коју чак ни ви нисте у стању да победите. То је малограђанштина. Мали, ситан човек. Малограђани не могу да се победе силом, јер би због тога морали физички да се униште. Они не могу да буду побеђени идејом, јер малограђанштина органски не подноси никакве идеје.“
„Да ли сте некад били у некој комунистичкој држави, Сем?“
„Био сам. И видео сам и тамо малограђане.“
„У праву сте, Сем. Они још увек постоје и код нас. За сада постоје, и ви сте то запазили. Али ви нисте запазили да их код нас има много мање него код вас и да су они веома тихи. Код нас не постоје ратоборни малограђани. Проћи ће поколење, за њим још једно и они ће сасвим нестати.“
„Узимам коња“, рече инжењер.
„Покушајте“, рече Бела.
Једно време инжењер је размишљао, а онда узе коња. „Кроз два поколења, кажете? А можда кроз две стотине хиљада поколења? Скините најзад своје роза наочаре, Бела. Ето, они су око вас, ти мали, ситни људи. Не рачунам на авантуристе и кукавице који се играју авантуризма. Узмите такве као што су Џошуа, Смит, Блеквотер. Такве које ви сами називате «свеснима», или «тихима», у зависности од вашег расположења. Они имају тако мало жеља да ви ништа не можете да им понудите. А оно што они желе, они ће постићи и без комунизма. Они ће постати власници кафана, ожениће се, имаће децу и тихо ће живети на своје највеће задовољство. Комунизам, капитализам — шта их се све то тиче?
Капитализам је чак и бољи, јер благосиља такав живот. Човек је по својој природи — животињка. Дајте му да се наједе, не горе него његов сусед, дајте му да напуни стомак и да се једном дневно нечему подсмева. Ви ћете ми рећи: ми можемо да му предложимо много више. А шта ће му више? Он ће вам одговорити: не трпајте свој нос у оно што вас се не тиче. Мала, ситна, равнодушна животињка.“
„Ви клевећете људе, Сем. Џошуа и компанија вам изгледају као животиње само зато што сте се ви потрудили да их направите таквима. Ко им је од пелена туцао у главу да је у животу најважнији новац? Ко их је учио да завиде милионерима, власницима кућа, бакалину у суседству? Ви сте им пунили главе глупавим филмовима и глупавим књигама и говорили сте им да више од бога не могу да скоче. И ви сте им туцали у главу да постоји бог, да постоји кућа и бизнис и да осим тога више ништа на белом свету не постоји. Тако и правите од људи животиње. А човек није животиња, Сем. Почните да му утувљујете у главу од пелена да је најважније у животу пријатељство и знање, да осим његове колевке постоји огроман свет који ће он и његови другови морати да освоје — тада ћете добити правог човека. Ух, сада сам превидео ловца.“
„Можете да пређете“, рече инжењер. „Нећу да се спорим с вама. Можда је улога васпитања одиста тако велика као што је ви представљате. Иако и код вас, уза све ваше васпитање, уза сву државну нетрпељивост према малограђанштини, ипак израста… како се то руски каже… коров. А код нас, и уз наше васпитање, некако успевају да одрасту они које ви називате правим људима. Разуме се, ви малограђана имате мање од нас… Шах… Ипак, ја не знам где имате намеру да стрпате две милијарде малограђана капиталистичког света. Код нас нема нико намеру да их преваспитава. Да, капитализам је — леш. Али то је опасан леш. А ви сте уза све то отворили и границе. И док су границе отворене, малограђанштина ће у свим облицима прелазити преко границе. Само да се не задавите у њој… Још
један шах…“
„Не саветујем“, рече Бела.
„У чему је ствар?“
„Ја ћу се разбарикадирати на ге-осам, а вашој краљици прети опасност.“
Инжењер је извесно време размишљао.
„Да“, рече он. „Шаха неће бити.“
„Глупо би било одрицати опасност од малограђанштине“, рече Бела. „Неко од ваших политичара је правилно рекао да идеологија ситног поседника представља за комунизам већу опасност од сада већ заборављене водоничне бомбе. Само, он је ту опасност неправилно адресовао. Не за комунизам, већ је за човечанство опасна малограђанштина. Због тога што у вашим разматрањима, Сем, постоји једна грешка.
Малограђанин је — ипак човек, и он увек жели да постигне нешто веће. Али пошто је он истовремено и животињка, то стремљење ка већем добија најчудовишније облике. На пример, то је жеља за влашћу. Жеља за дивљењем. Жеља за популарношћу. Кад се два таква човека сударе, они нападају један другога као пси. И кад се два таква човека удруже, они уништавају све око себе. И отпочињу веселе стварчице као што је био фашизам, сегрегација, геноцид. Пре свега због тога ми водимо борбу против малограђанштине. Ви ћете бити принуђени такође да је отпочнете да се не бисте задавили у сопственом ђубрету. Да ли се сећате похода учитеља на Вашингтон претпрошле године?“
„Сећам се“, рече Ливингтон. „Само, по моме мишљењу, борити се против малограђанштине, то је исто што и резати воду ножем.“
„Инжењеру“, подсмешљиво реше Бела, „то тврђење је исто тако познато и старо као Апокалипса. Ви сте једноставно песимиста. Како се оно тамо каже? Преступници ће победити хероје, мудраци ће ћутати, а глупаци ће говорити; ништа од онога што људи мисле неће се остварити.“
„Но, па шта“, рече Ливингтон. „Била су и таква времена. Ја, разуме се, јесам песимиста. Зашто бих био оптимиста? Па и ви такође.“
„Ја нисам песимиста“, рече Бела. „Ја сам једноставно лош радник. Али време нишчих духом је прошло, Сем. Оно је давно прошло, како је то речено у тој истој Апокалипси.“
Врата се отворише и на прагу се појави висок човек са залисцима на глави и бледим, мало отеклим лицем. Бела поче да га разгледа. За секунду га препознаде.
То је био крај. Човек баци поглед на инжењера и уђе у собу. Сад је гледао само у Белу.
„Ја сам генерални инспектор МУКС-а“, рече он. „Моје презиме је Јурковски.“
Бела устаде. Инжењер такође с поштовањем устаде. За Јурковским у просторију уђе огромни, препланули човек у плавом комбинезону. Он само баци поглед на Белу и поче с пажњом да разгледа инжењера.
„Извините ме, молим вас“, рече инжењер и изађе. Врата за њим се затворише.
После неколико корачаја по ходнику, инжењер се заустави и замишљено звизну.
Затим извади цигарету и запали. Тако, помисли. Идеолошка борба на Бамберги улази у нову фазу. Треба хитно предузети одговарајуће мере.
Размишљајући тако корачао је ходником стално убрзавајући корак. У лифт је скоро утрчао. Кад је стигао на последњи спрат, оде у радио-станицу. Дежурни радиста га зачуђено погледа.
„Шта се десило, мистер Ливингтоне?“ упита.
Ливингтон превуче дланом преко мокрог чела.
„Добио сам лоше вести од куће“, рече. „Кад ће бити прва следећа радио-веза са Земљом?“
„Кроз пола сата“, рече радиста.
Ливингтон седе за сточић, истрже из нотеса лист папира и брзо написа радиограм.
„Пошаљите хитно, Мајкл“, рече он пружајући му лист. „То је веома важно.“
Радиста баци поглед на лист папира и зачуђено звизну. „Шта ће вам то сада?“
упита он. „Ко продаје Спаце Пеарл на крају године?“
„Хитно ми је потребан готов новац“, рече инжењер и изиђе.
Радиста стави лист папира испред себе и замисли се.
Јурковски је седео и лактом одмицао шаховску таблу. Жилин је седео по страни.
„Осрамотили сте се, друже Барабаш“, рече Јурковски тихо.
„Да“, рече Бела и прогута пљувачку.
„Да ли сте сазнали на који начин на Бамбергу стиже алкохол?“
„Нисам. Највероватније је да га производе овде, на Бамберги.“
„За последњих годину дана компанија је на Бамбергу послала четири транспорта пресоване целулозе. За какве је радове на Бамберги потребно толико целулозе?“
„Не знам“, рече Бела. „Не знам, одиста.“
„Ја такође не знам. Од целулозе дестилишу алкохол, друже Барабаш. То је јасно чак и јежу.“
Бела је ћутао.
