салон. Тачно?“ Он се окрете гомили. У гомили неодређено почеше да брундају. „Шта тамо мрмљате? Ја правилно говорим. Где то има — за чашицу два долара? Оне који примају мито уклоните. То ће такође бити правилно. А у мој посао се не мешајте. Ја сам овамо дошао да бих зарадио и ја зарађујем. Одлучио сам да отпочнем свој посао — и отпочећу га. И ваши говори ме се не тичу. За речи кућу не можеш да купиш…“
„Правилно, Џо!“ повикаше из гомиле.
„А, није правилно“, рече Јурковски. Наједном му лице поцрвене и он заурла: „Ви мислите да ћемо вам дати да цркнете? Ваше ствари, ваше ствари“, поново проговори својим нормалним гласом. „Вас овде, будале, има највише четири стотине. А нас је — четири милијарде. И ми нећемо да ви умрете. И ви нећете ни умрети. Добро, нећу говорити са вама о вашем духовном сиромаштву. Ви то, као што видим, не можете да схватите. То ће схватати тек ваша деца, ако их будете имали. Говорићу са вама језиком који вам је јасан и разумљив. Језиком закона. Човечанство је донело закон по коме се забрањује да човек самог себе тера у гроб. Закон, схватате ли?
Закон! По том закону ће и одговарати компанија, а ви запамтите ово: човечанству ваши рудници нису потребни. Рудници на Бамберги могу бити затворени сваког тренутка и кад се то деси, сви ће само одахнути. И имајте на уму: ако ме комесар МУКС-а извести о било каквом прекршају, свеједно каквом — прековремени рад, мито, алкохол, пуцњава — рудник ће бити затворен, а Бамберга ће бити помешана са космичком прашином. То је закон и ја вам то говорим у име човечанства.“
Јурковски седе.
„Плакаће наш новац“, неко гласно рече.
Гомила поче да гунђа. Неко повика:
„Затворити рудник, а нас на улицу?“
Јурковски устаде.
„Не говорите глупости“, рече. „Какве су вам то глупаве представе о животу?
Колико рада има у космосу и на Земљи! Правог рада, који је свима потребан, да ли то схватате? Не шачици богатих дама већ свима! А ја, узгред буди речено, имам за вас предлог од МУКС-а — они који желе могу током ових месец дана да раскину уговор с компанијом и пређу на грађевинске и техничке радове на другим астероидима и спутњицима великих планета. Ех, кад би сви овде једногласно гласали за то да се затворе ови смрдљиви рудници, ја бих то урадио још данас. А рада ћете имати преко главе.“
„А колико плаћају?“ повика неко.
„Плаћа се, разуме се, пет пута мање“, одговори Јурковски. „Али зато ћете рада имати за цео живот, и добри другови, прави људи, од вас ће направити праве људе! Остаћете здрави и учествоваћете у најграндиознијем послу на свету.“
„Какав је интерес радити у туђем бизнису?“ рече Џошуа.
„Да, то нам не одговара“, почеше да говоре у гомили.
„Зар је то бизнис?“
„Свако ће да те учи како треба, а како не може…“
„Тако ћеш целог живота остати радник…“
„Бизнисмени!“ с отвореним презиром рече Јурковски. „Но, време је да завршимо.
Имајте на уму да сам овог господина“, показао је на мистер Ричардсона, „овог господина ухапсио, и њему ће се судити. Изаберите сами привременог директора и саопштите ми његово име. Ја ћу бити код комесара Барабаша.“
Џошуа мрачно рече Јурковском:
„Неправедан је то закон, мистер инспекторе. Зар може да се радницима забрани да зарађују? А ви, комунисти, још се хвалите да сте за раднике.“
„Пријатељу мој“, меко рече Јурковски, „комунисти су за друге раднике. За раднике, а не за газде.“
У Барабашовој соби Јурковски се изненада лупи по челу.
„Будала“, рече. „Заборавио сам камење на директоровом столу.“
Бела се насмеја.
„Но, више га нећете видети“, рече. „Неко ће сада постати газда.“
„Ђаво нека их носи“, рече Јурковски. „А нерви су вам… хм-хм… Бела… одиста лоши…“
Жилин поче да се смеје.
„Ала га је удесио столицом!…“
„А шта кажете, одвратна њушка?“ упита Бела.
„Не, зашто“, рече Жилин. „Веома културан и пријатан човек.“
Јурковски гадљиво примети:
„Љубазна свиња. А какве су овде просторије, другови, а? Какав су дворац направили, а смрт- планетолози живе у лифту! Не, тиме ћу се позабавити, то нећу оставити тек тако!“
„Хоћете да ручате?“ упита Бела.
„Не, ручаћемо на Тахмасибу. Сада ће се завршити цела ова гужва…“
„Боже мој“, поче да машта Бела. „Поседети за столом са добрим људима, нормалним људима, не слушати ништа о доларима, о акцијама, ни о томе да су сви људи животиње… Владимире Сергејевичу“, поче да моли, „пошаљите ми овамо барем некога.“
„Стрпите се још мало, Бела“, рече Јурковски. „Ова радња ће се ускоро затворити.“
„Узгред, о акцијама“, рече Жилин. „Сад је у радио-станици сигурно лудница…“
„Сигурно“, рече Бела. „Продају и купују место у реду. Очи на челу, њушке знојаве… Ој, када ћу се извући одавде!“
„Добро, добро“, рече Јурковски. „Дајте, да погледам све записнике.“ Бела пође сефу. „Узгред буди речено, Бела, да ли овде може да се пронађе неки мање или више пристојан директор?“
Бела је претурао по сефу.
„Зашто да не“, рече. „Моћи ће, разуме се. Инжењери су овде људи углавном добри. Домаћини.“
Неко закуца на врата. Ушао је, натмурен, облепљен фластерима, Џошуа.
„Идемо, мистер инспекторе“, рече љутито.
Јурковски стењући устаде.
„Идемо“, рече.
Џошуа му пружи раширени длан.
„Ви сте тамо камење заборавили“, натмурено рече. „Сакупио сам. Јер људи су код нас разни…“
ТАХМАСИБ: ГИГАНТСКА ФЛУКТУАЦИЈА
Сви су, као и обично, пред ручак били запослени. Јура се досађивао над Курсом теорије метала. Љутит, неиспаван, Јурковски је немарно прелиставао некакав извештај. С времена на време је зевао прикривајући уста дланом. Биков је седео у својој фотељи и читао последње часописе. То је био двадесет и четврти дан пута, негде између орбите Јупитера и Сатурна.
„Промена кристалне решетке кадмијумског типа у зависности од температуре у области ниских температура се одређује, као што смо видели, односом…“ читао је Јура. Помисли: Интересантно, шта ли ће се десити кад Алексеј Петрович прочита и последњи часопис? Сетио се приче Колдвела како је неки момак једног врелог поднева сецкао ножем палицу и како су сви чекали шта ће се десити када одсече и последњи комадић. Праснуо је у смех, и тог тренутка се Јурковски нагло окрену према Бикову.
„Кад би знао, Алексеј“, рече он, „до које ми је мере све то дојадило, како бих желео да се раздрмам…“
„Узми од Жилина тегове“, посаветова му Биков. „Ти одлично знаш о чему говорим“, рече Јурковски.
„Нагађам“, прогунђа Биков. „Одавно већ нагађам.“
„И шта о свему томе… хм-хм… мислиш?“
„Неуморан старац“, рече Биков и затвори часопис. „Ти више немаш двадесет и пет година. Зашто
