стално летиш као жребе пред руду?“
Јура са задовољством поче да слуша.
„Зашто… хм-хм… пред руду?“ зачуди се Јурковски. „То ће бити потпуно безопасно проучавање…“
„А можда је доста?“ рече Биков. „Испрва потпуно безопасно улажење у пећину код пијавица, после безопасно свраћање смрт-планетолозима — узгред, како твоја јетра? — и на крају овај пиратски напад на Бамбергу.“
„Дозволи, али то је био мој дуг“, рече Јурковски.
„Твој дуг је био да позовеш директора на Тахмасиб, ми бисмо му овде заједничким снагама натрљали нос, припретили бисмо му да ћемо спалити рудник реактором, замолили бисмо раднике да нам предају гангстере и оне који пеку ракију — и све би се завршило без глупаве пуцњаве. Каква ти је то навика да увек идеш најопасниим путем?“
„Шта то значи «најопаснијим путем»?“ рече Јурковски. „Опасност је појам субјективан. Теби то изгледа опасно, а мени — не.“
„Одлично“, рече Биков. „Јурцање по Прстену Сатурна ми изгледа опасно. Зато га не дозвољавам.“
„Добро, добро“, рече Јурковски. „О томе ћемо још поразговарати.“ Љутито је наставио да прелистава извештај и поново се окренуо Бикову. „Понекад ме просто чудиш, Алексеј!“ изјави. „Кад бих наишао на човека који би те назвао кукавицом, ја бих га залепио за зид, али понекад бацим поглед на тебе, и…“ Поново је затресао главом и преврнуо још неколико страница извештаја који је стајао пред њим.
„Постоји будаласта храброст“, поучно рече Биков.
„А постоји и разумна храброст.“
„Разумна храброст — то је катахреза! Спајање неспојивих појмова; прим. прев.
«Мирноћа планинског потока, хладноћа летњег сунца», како говори Киплинг.
Безумљу храбрих ми певамо песму!…“
„Отпевали смо и — баста“, рече Биков. „У наше доба треба радити, а не певати. Ја не знам шта је то катахреза, али разумна храброст — то је једини вид храбрости који је прихватљив у наше доба. Без разних тамо… покојника. Коме је потребан покојник Јурковски?“
„Какав утилитаризам!“ узвикну Јурковски. „Нећу да кажем да сам у праву само ја!
Али не заборави да постоје људи различитих темперамената. Ето, мени, рецимо, опасне ситуације просто причињавају задовољство. Мени је досадно да живим тек овако! И, хвала богу, нисам само ја такав…“
„Знаш шта, Волођа“, рече Биков. „Следећи пут поведи са собом као капетана Баграта — ако дотле још буде жив — и лети с њим ако хоћеш и на само Сунце. А ја немам намеру да благосиљам таква твоја задовољства.“
Обојица љутито заћуташе. Јура настави да чита: «Промена кристалне решетке кадмијумског типа у зависности од температуре…» Зар је Биков у праву, помисли.
То је неправедно, ако је у праву. Тачно говоре они који кажу да је најпаметније — истовремено и најдосадније. .
Из командног одељења изиђе Жилин с листићем папира у руци. Приђе Бикову и рече полугласно:
„Ево, Алексеј Петровичу, ово Михаило Антонович предаје…“
„Шта је то?“ упита Биков.
„Програм кибернавигатора за лет од Јапета.“
„Добро, остави, погледаћу, „рече Биков.
Но, већ програм лета од Јапета, помисли Јура. Они ће одлетети још некуд, а мене више овде неће бити. Тужно погледа Жилина. Жилин је био у истој оној карираној кошуљи са заврнутим рукавима.
Јурковски изненада рече:
„Схвати ово, Алексеј. Ја сам већ стар. Кроз годину или најкасније две, ја ћу заувек остати на Земљи, као Дауге, као Миша… И можда је овај лет — моја последња шанса. Зашто нећеш да ме пустиш?…“
Жилин на врховима прстију прође кроз кајут-компанију и седе на диван.
„Нећу да те пустим не само због тога што је то опасно“, лагано рече Биков, „већ и због тога што је то бесмислено опасно. Но, Владимире, каква је то суманута идеја — вештачко порекло Прстенова Сатурна? То је старачки маразам, часна реч…“
„Ти си одувек био без маште, Алексеј“, суво рече Јурковски. „Космогонија Прстенова Сатурна није јасна и ја сматрам да моја хипотеза има исто такво право на постојање као и било која друга, да тако кажем, рационална. Ја не говорим о томе да свака хипотеза има своју научну вредност. Хипотеза мора да има и морално значење. Она мора да буди уобразиљу и тера људе да мисле…“
„Какве везе с тим има уобразиља?“ рече Биков.
„То је чист прорачун. Вероватноћа доласка бића баш у Сунчев систем је мала.
Вероватноћа тога да би им пало на памет да уништавају сателите и од њих праве Прстен, ја мислим да је још мања…“
„Шта ми знамо о вероватном?“ упита Јурковски. „Рецимо да си у праву“, рече Биков. „Рецимо да су одиста некада давно у Сунчев систем стигла бића из неког другог система и да су направила вештачки прстен око Сатурна. Обележили су се, да тако кажемо. Али, зар ти рачунаш на то да ћеш наћи потврду своје хипотезе у том првом и једином истраживању у Прстену?“
„Шта ми знамо о вероватном?“ понови своје питање Јурковски.
„Ја знам једно“, љутито рече Биков, „да немаш апсолутно никаквих шанси да сазнаш и да је цела та идеја сулуда.“
Поново су заћутали и Јурковски је поново почео да чита свој извештај. Имао је тужно и веома старо лице. Јури га је наједном било ужасно жао, али он није знао како да му помогне.
Јура погледа у Жилина. Жилин је несто размишљао. Биков се правио као да чита часопис. По свему се видело да је и њему било жао Јурковског.
Жилин наједном рече:
„Алексеј Петровичу, а зашто ви сматрате да су шансе мале и да због тога треба одбацити све наде?“
Биков спусти часопис.
„Ти си другог мишљења?“
„Свет је велики“, рече Жилин. „Мени су се допале речи Владимира Сергејевича: «шта ми уопште знамо о вероватном?»„
„Но, а шта не знамо о вероватном?“ упита Биков. Јурковски се трже, али не одвоји главу од извештаја.
„Сетио сам се једног човека“, рече Жилин. „Имао је интересантну судбину…“
Жилин се неодлучно заустави. „Можда вам сметам, Владимире Сергејевичу?“
„Причај“, нареди Јурковски и одлучно залупи извештај.
„То ће потрајати“, упозори га Жилин.
„Тим боље“, рече Јурковски. „Причај!“
И Жилин поче да прича.
Прича о гигантској флуктуацији
Ја сам тада још био дечак, многе ствари нисам могао да схватим и много шта сам заборавио, можда чак и оно најинтересантније. Била је ноћ, лице тог човека нисам ни видео. А глас му је био најобичнији — мало тужан и сипљив, и понекад је кашљуцао, као да је био збуњен. Једном речју, ако бих га срео још који пут на улици, сигурно га не бих препознао.
Сусрели смо се на плажи. Ја сам се управо био окупао и седео сам на стени. Онда сам зачуо како се иза мене почела да руши земља — то се он спуштао низ насип, замирисао је дувански дим и он је стао поред мене. Као што сам већ рекао, све се то дешавало ноћу. Небо је било покривено облацима, почињала је бура. По плажи је дувао јак, топао ветар. Незнанац је пушио. Ветар је избацивао из његове цигарете дугачке наранџасте искре, које су летеле и нестајале над пустом плажом. То је било јако лепо и ја се тога одлично сећам. Имао сам шеснаест година и нисам ни помишљао на то да ће почети да разговара са мном. Али он је почео да говори. И почео је јако чудно.
„Свет је пун чудноватих ствари“, рекао је.
