схватио да то није професија. Он ми је рекао да чуда нема већ да се дешавају само мало вероватни догађаји.
У природи, поучно ми је објашњавао, највероватнији догађаји се дешавају најшешће, а најневероватнији — много ређе.
При томе је мислио на закон нестајања ентропије, али је то мени тада звучало сасвим другачије. Затим је покушао да ми објасни појмове највероватнијег стања и флуктуације. Моју уобразиљу је потресао познати пример са ваздухом који се сакупио у половини једне собе.
«У том случају», говорио је он, «сви који би седели у другој половини собе угушили би се, а остали би то сматрали за право чудо. А то није никакво чудо већ потпуно реална, али необично мало вероватна чињеница. То би била гигантска флуктуација — ништавно могуће одступање од највероватнијег стања ствари.»
По његовим речима, и он је био такво одступање од највероватнијег стања.
Њега су окруживала чуда. Видети, на пример, двадесетоструку дугу после кише за њега је била ситница — он је видео шест или седам пута.
«Потући ћу било ког синоптичара-аматера», хвалисао се. Видео сам, тако, поларну светлост у Алма- Ати, брокенске визије на Кавказу, а двадесет пута сам посматрао познати зелени зрак, такозвани «мач глади», како га, иначе, називају. Ја сам допутовао у Батуми, а почињала је суша. Међутим, кад сам пошао по пустињи Гоби, три пута ме је ухватила права тропска киша.
За време школовања у школи и институту он је положио мноштво испита и увек је извлачио цедуљу са питањем број пет. Једном је полагао неки специјални испит, и тачно се знало да ће бити само четири листића, према броју оних који су полагали, а он је ипак извукао цедуљу број пет, јер је један сат пре почетка испита испитивач одлучио да дода још један листић. Сендвичи су настављали да му падају бутером окренутим нагоре. («На то сам, према свему, осуђен до краја живота», рекао је. «То ће ме увек подсећати на то да нисам обичан човек већ гигантска флуктуација.») Два пута је присуствовао стварању великих ваздушних сочива («то су макроскопске флуктуације густине ваздуха» — неразумљиво ми је објаснио) и оба пута су та сочива палила шибицу у његовим рукама.
Сва чуда с којима се сукобљавао делио је на три групе: на пријатна, непријатна и неутрална. Сендвиче са бутером окренутим нагоре је сврставао у прву групу.
Сталну кијавицу, која је редовно и независно од времена отпочињала и завршавала се сваког првог у месецу сврставао је у другу групу. У трећу групу је сврставао разне природне појаве које су се дешавале у његовом присуству. Једном се у његовом присуству десило нарушавање другог закона термодмамике: вода у посуди са цвећем је изненада почела да прима топлоту од околног ваздуха и почела да кипи, а у соби је нападало иње. («После тога, знате ли, увек, као суманут, пре него што ћу да пијем воду, ја је обавезно пипнем прстом.») У његов шатор (он је често путовао) често су улетале лоптасте муње и сатима су остајале у њему. На крају се на то навикао и користио је лоптасте муње као лампе: читао је при њиховој светлости.
„Да ли знате шта је то метеорит?“ упитао ме изненада. Младост је склона да прави глупе шале и ја сам одговорио да су метеорити звезде које падају и које немају ништа заједничко са звездама које не падају.
„Метеорити понекад падају и у куће“, рекао је замишљено. „Али то се дешава веома ретко. И регистрован је само један, знате, само један случај, кад је метеорит погодио човека. Једини, знате ли, такав случај…“
„Но, па шта онда?“ упитао сам га.
Нагао се према мени и прошаптао: „Тај човек сам — ја!“
„Ви се шалите!“ рекао сам задрхтавши.
„Не“, тужно је рекао. Испоставило се да се то десило на Уралу. Ишао је пешице, кроз планине, и зауставио се за тренутак да би завезао пертлу на гојзерици.
Зачуо се звиждук и осетио је ударац у задњи део тела и бол од опекотине.
„На панталонама се налазила оваква рупа“, причао је. „Крв је текла, знате ли, али не баш јако. Штета што је сада мрак, показао бих вам ожиљак.“
На том месту сакупио је неколико сумњивих каменчића и чувао их у свом столу — можда је један од њих и био метеорит.
Са њим су се дешавале и ствари које никако нису могле да се објасне с научне тачке гледишта. Барем не са тадашњег нивоа науке. Тако је једном неочекивано и за самога себе постао извор јаког магнетног поља. То се изражавало у томе што су сви предмети од феромагнетита који су се налазили у соби наједном полетели к њему. Челично перо му се забило у образ, нешто га је болно ударило по глави и леђима. Почео је да се штити рукама, дрхтећи од ужаса, од ногу до главе облепљен виљушкама, кашикама, маказама, и наједнам се све завршило. Појава није трајала више од десет секунди и он уопште није знао како да је објасни.
Други пут, кад је добио писмо од пријатеља, већ после првог реда, на своје највеће запрепашћење, констатовао је да је исто такво писмо добио већ једном пре неколико година. Сетио се чак да је на супротној страни поред потписа стајала огромна крмача. Кад је писмо обрнуо, одиста је угледао огромну крмачу.
„Све се то више није понављало“, тужно је рекао. „Ја сам те примере сматрао за најлепше у својој колекцији. Али, знате, тако сам сматрао само до данашње вечери.“
Често је сецкао свој говор, да би изјавио: „Све је то, знате, било јако лепо, али данас… То је већ сувише, уверавам вас.“
„А зар вам се не чини“, упитао сам га, „да сте ви интересантан случај за науку?“
„Мислио сам о томе“, рекао је. „Писао сам. Предлагао сам. Нико ми не верује. Чак ми ни рођаци не верују. Само је мој стриц веровао, али он је сада мртав. Сви ме сматрају за оригиналног човека и неуморног шаљивџију. Ја просто не могу ни да замислим шта ће мислити после данашњег догађаја.“ Уздахнуо је и бацио опушак.
„Да, то је можда и најбоље, што ми не верују. Претпоставимо да ми неко поверује. Створили би комисију, која би свуда путовала за мном и чекала чуда. А ја сам човек природно недруштвен, а уза све то од свега овога карактер ми се сасвим покварио. Понекад не спавам ноћу — бојим се…“
Што се тиче комисије, ту сам се у потпуности слагао с њим. Јер, одиста, он и није могао да изазива чуда по својој жељи. Он је био само жариште, епицентар чуда, тачка пространства, како је говорио, на којој су се дешавали мало вероватни догађаји. Без комисије и посматрања ништа не би могло да се утврди.
„Писао сам једном познатом научнику“, наставио је. „Углавном о метеориту и о води у вази. Али он је све то примио као шалу. Одговорио ми је да је метеорит пао на јапанског шофера, а не на мене. И саветовао ми да се обратим лекару.
Заинтересовао ме је тај шофер. Помислио сам да је можда и он гигантска флуктуација — ви и сами схватате — то је могуће. Али испоставило се да је он умро пре више година. Да, знате…“Замислио се. „А лекару сам ипак отишао.
Испоставило се да са тачке гледишта медицине ништа посебно не представљам. Али лекар је код мене констатовао извесно растројство нервног система и послао ме овамо на опоравак. И ја сам допутовао. Одакле сам могао да знам шта ће се овде десити?“
Наједном ме је ухватио за раме и прошаптао:
„Пре један сат одлетела је моја познаница.“
Нисам га схватио.
„Ми смо шетали тамо, горе, у парку. На крају крајева ја сам ипак човек и имао сам најозбиљније намере. Упознали смо се у ресторану, отишли смо да се прошетамо у парку, и она је одлетела.“
„Куда?“ повиках.
„Не знам. Ишли смо, а она наједном викну, јаукну, одвоји се од земље и полете у ваздух. Нисам могао ни да се освестим, само сам је ухватио за ногу. И ево…“
Гурнуо ми је у руку неки тврди предмет. То је била сандала, обична светла женска сандала.“Ви схватате, то није баш сасвим немогуће“, мрмљао је феномен.
