„Атмосферац. Знате, Владимире Сергејевичу, он је сувише прецизан. Рад је готов, њему је још Милер помагао, треба га објавити — а он неће! Стално је нечим незадовољан, стално му се чини да нешто није довољно обрадио… Знате, такав… самокритичан човек. Самокритичан и упоран. Одавно већ користимо његове резултате… Глупо испада — немамо на шта да се позовемо, кад их користимо. А ја се, отворено говорећи, много не узбуђујем. Упоран је и јако раздражљив.“
„Да“, рече Јурковски. „Сећам га се. Такав је… хм-хм… самосталан, био и као студент. Да… веома.“ Као случајно узе у руку фотокоректуру и расејано поче да је прелистава. „Да… хм-хм… интересантно. А овај рад вам још нисам видео, Владиславе“, рече.
„То је најновији“, рече Шершењ смешкајући се. „Коректуру ћу сам, према свему, однети на Земљу кад пођем на одмор. Дошли смо до парадоксалних резултата, Владимире Сергејевичу. Запрепашћујући резултати. Ево, погледајте…“
Шершењ обиђе сто и наже се над Јурковским, али у том тренутку неко закуца на врата.
„Извинит, Владимире Сергејевичу“, рече Шершењ и усправи се. „Уђите!“ гласно рече.
Кроз низак, овалан отвор, сагавши се, уђе кошчат, блед млађи човек. Јурковски га одмах препознаде — то је био Пећа Базанов, доброћудан, паметан и поштен младић, велика добричина. Јурковски већ поче да му се смешка, али му Базанов само хладно климну главом, приђе сточићу и стави испред Шершења на сто једну фасциклу.
„Ево прорачуна“, рече. „Коефицијенти апсорпције.“
Јурковски мирно рече:
„Шта је то, Петре… хм-хм… не сећам се како вам оно беше презиме по оцу, нећете ни да се поздравите са мном?“
„Извините, Владимире Сергејевичу“, рече овај. „Добар дан. Чини ми се да сам се мало заборавио.“
„Чини ми се да сте се одиста заборавили, Базанове“, тихо рече Шершењ.
Базанов слеже раменима и изиђе залупивши за собом вратима. Јурковски се нагло исправи и умало не лупи главом о таваницу. Шерсењ га ухвати за руку.
„Магнетне потковице код нас треба држати на поду, друже генерални инспекторе“, рече смејући се. „Ово вам није ваш Тахмасиб.“
Јурковски погледа према затвореним вратима. Зар је то Базанов, зачуђено помисли.
Шершењ се уозбиљи.
„Не чудите се понашању Базанова“, рече. „Ми смо се посвађали баш због тих коефицијената апсорпције. Он сматра да је испод његовог достојанства да прорачунава каефицијенте и већ два дана због тога терорише целу опсерваторију.“
Јурковски се намршти покушавајући да се нечега сети. А онда једноставно одмахну руком.
„Нећемо више о томе“, рече. „Дајте, Владиславе, да погледамо те ваше парадоксе…“
Од Тахмасиба је за цилиндричну кулу лифта, преко камените равне површине, била затегнута танка сајла. Јура се лагано и опрезно кретао по њој, са задовољством осећајући да период припрема у условима бестежинског стања на Земљи није био узалудан. Испред њега, на педесетак корачаја, у жутој светлости Сатурна светлуцао се скафандер Михаила Антоновича.
Огромни жути срп Сатурна видео се са стране. Напред се налазио зеленкасти млади месец — то је био Титан, највећи природни трабант у Сунчевом систему. Јура се осврте према Сатурну. Прстенови Сатурна се са Дионе нису видели. Видео се само танки, сребрнасти зрак, који је тај срп секао на два дела. Неосветљени део диска Сатурна пресијавао се зеленкастом светлошћу. Негде са друге стране Сатурна окретала се Реја.
Михаило Антонович сачека Јуру и они се заједно провукоше кроз ниска, полукружна врата. Опсерваторија се налазила под површином Дионе. На површини су се налазиле само мрежасте куле интерферометара и параболоиди антена, које су личиле на огромне тањире. У кесону, извлачећи се из скафандера, Михаил Антонович рече:
„Ја ћу, Јура, отићи у библиотеку, а ти се овде прошетај, погледај мало.
Сарадници су овде млади, брзо ћеш се упознати с њима. Наћи ћемо се кроз једно два сата… Или се врати сам право на брод. Он лупи Јуру по рамену и, правећи буку својим металним потковицама, оде ходником улево.“ Јура крете надесно.
Ходник је био овалан, обложен пластичном масом; само се под ногама налазила уска челична стаза, изгребана потковицама. Дуж ходника су се пружале цеви. У њима је нешто клокотало и бућкало. Мирисало је на боровину и угрејани метал.
Јура прође поред неких отворених врата. У просторији није било никога, само су се на пулту који се видео кроз врата палиле и гасиле разнобојне лампице. Како је тихо, помисли Јура. Нико се не види и нико се не чује. Скрете у попречни ходник и зачу музику. Неко је негде свирао на гитари, сигурно и лагано, неку тужну мелодију. Зар је и на Реји тако? — наједном помисли Јура. Он је волео да око њега буде бучно, да сви увек буду заједно, да се смеју, шале и певају. И наједном је осетио тугу. Онда помисли да су сада сигурно сви на својим радним местима, али ипак не могаде да се ослободи утиска да људи у оваквим кружним, празним ходницима не могу да се не досађују — и овде и на другим далеким планетама. Кривац је вероватно била гитара.
Наједном неко злобним гласом проговори изнад његове главе:
„А, то те се већ не тиче! Уопште те се не тиче!“
Јура се заустави. Ходник је био празан. Зачу се и други глас, који као да се извињавао:
„Нисам мислио ништа лоше, Виталије. Јер то одиста није потребно ни теби, ни њој, ни Владиславу Кимовичу. То никоме није потребно. Ја сам само хтео да кажем…“
Глас пун злобе га прекиде:
„Већ сам чуо, и све ми је то дојадило! И оставите ме на миру с тим вашим Аверином, те трпајте нос у моје личне ствари! Молим вас само једно: дајте ми да одрадим своје три године — и губите се до стотину ђавола?…“
Лево од Јуре отворише се једна врата и у ходник излете белокос младић од око двадесет и пет година. Његова светла коса била је разбарушена, лице црвено и бесно. Он бесно залупи врата за собом и заустави се пред Јуром. Један тренутак су се посматрали.
„Ко сте ви?“ упита белокоси.
„Ја“, рече Јура, „ја сам са Тахмасиба.“
„А“, презриво рече белокоси. „Значи, још један љубимац!“
Он заобиђе Јуру и појури ходником, стално поскакујући до таванице и гунђајући:
„Идите сви до сто ђавола! Идите сви…“ Јура хладно викну за њим:
„Да нисте можда прст пригњечили, јуначино?“ Белокоси се не окрете.
Гле, помисли Јура. Овде баш и није тако досадно као што то на први поглед изгледа.
Окренуо се према отвору и констатовао да се пред њим налази још један човек, вероватно онај који се извињавао. Био је као од брега одваљен, широких рамена и одевен не без укуса. Коса му је била лепо зачешљана, а лице румено и тужно.
„Ви сте са Тахмасиба?“ тихо упита климнувши главом.
„Да“, рече Јура.
„Са Владимиром Сергејевичем Јурковским? Добар дан.“ Човек пружи руку. „Ја сам Кравец, Анатолије. Ви ћете радити код нас?“
„Не“, рече Јура. „Ја сам овде само у проласку.“
„Ах, у проласку?“ рече Кравец и даље држећи Јурину руку. Длан му је био сув и хладан.
„Јурије Бородин“, рече Јура.
„Драго ми је“, рече Кравец и најзад пусти Јурину руку. „Значи, ви сте у проласку. Реците, Јура, да ли је Владимир Сергејевич овамо одиста стигао у инспекцију?“
„Не знам“, рече Јура.
Румено лице Анатолија Кравец постаде јос тужније. „Па да, разуме се, одакле бисте то и могли да знате… Овде, код нас, наједном су почеле да се шире гласине… Да ли одавно познајете Владимира Сергејевича?“
