„Добро. Хвала, Михаило. Мораћу нешто да предузмем.“
Жилин тихо рече:
„А можда је једноставно преморен?“
„Коме је лакше од тога?“ упита Биков.
„Да“, рече Јурковски и тешко уздахну. „Базанова ћемо морати да уклонимо.“
У ходнику се зачу брзо ударање потковица.
„Јура се враћа“, рече Жилин.
„Да ручамо“, рече Биков. „Ти ћеш с нама да ручаш, Владимире?“
„Не. Ручаћу код Шершења. Има још доста ствари о којима морамо да се договоримо.“
Жилин је био окренут вратима и први погледа Јуру. Исколачио је очи и подигао обрве. Тада се и остали окренуше према Јури.
„Шта то значи, стажисто?“ упита Биков.
„Шта је то с тобом, Јура?“ узвикну Михаило Антонович.
Јура је заиста изгледао јадно. Лево око му је било затворено огромном модрицом, нос му је био деформисан, усне су му биле отекле и поцрнеле. Леву руку је држао савијену у лакту, прсти десне су му били улепљени фластерима. На предњој страни блузе виделе су се на брзу руку опране мрке флеке.
„Потукао сам се“, намргођено одговори Јура.
„С ким сте се то потукли, стажисто?“
„Тукао сам се са Свирским.“
„Ко је то?“
„То је један млади астрофизичар у опсерваторији“, објасни Јурковски. „Зашто сте се тукли, кадете?“
„Увредио је девојку“, рече Јура. Гледао је право у очи Жилину. „Затражио сам од њега да јој се извини.“
„И?“
„Па, потукли смо се.“
Жилин једва приметно одобравајући климну главом. Јурковски устаде, прошета се по просторији и заустави се пред Јуром стрпавши руке у џепове халата.
„Ја то тумачим овако, кадете“, рече леденим гласом. „Ви сте на опсерваторији приредили одвратну тучу.“
„Не“, рече Јура. „Ви сте се потукли и претукли сте сарадника опсерваторије.“
„Да“, рече Јура. „Али другачије нисам ни могао да поступим. Ја сам морао да га натерам да се извини.“
„Јеси ли га натерао?“ брзо упита Жилин.
Јура се мало колебао, а онда одговори:
„Извинио се. Касније.“
Јурковски љутито упита:
„До ђавола, какве то везе има, Иване?“
„Извините, Владимире Сергејевичу“, мирно рече Иван.
Јурковски се поново окрете Јури.
„Свеједно, то је туча“, рече. „Тако то барем изгледа. Слушајте, кадете, ја верујем да сте то урадили из најбољих побуда, али — мораћете да се извините.“
„Коме?“ одмах упита Јура.
„Пре свега, Свирском.“
„И још?“
„А онда и директору опсерваторије.“
„Не!“ рече Јура.
„Мораћете!“
„Нећу.“
„Шта то значи — нећу?! Ви сте започели тучу на његовој опсерваторији. То је одвратно. И ви још одбијате да се извините?“
„Подлацу се нећу извињавати“, мирним гласом одговори Јура.
„Ћути, стажисто!“ заурла Биков.
Настаде тишина. Михаило Антонович је тужно уздисао и одмахивао главом. Јурковски је и даље забезекнуто гледао Јуру.
Жилин се наједном одвоји од зида, приђе Јури и стави му руку на раме.
„Извините, Алексеј Петровичу“, рече. „Мени се чини да Бородину треба пружити могућност да исприча све по реду.“
„А ко му брани?“ љутито рече Биков. Видело се да је незадовољан свим што се дешавало око њега.
„Причај, Јура“, рече Жилин.
„Шта да причам?“ тихо започе Јура. А онда наједном поче да виче: „То треба видети! И чути! Те будале треба одмах најурити одавде! Ви говорите опсерваторија, опсерваторија! А то је јазбина! Овде људи плачу, да ли ме схватате? Плачу!“
„Мирније, кадете“, рече Јурковски.
„Не могу мирно! Ви говорите — извините се. Нећу да се извињавам инквизитору!
Свињи, која хушка те будале једну против друге и против девојке! Где су вам очи, генерални инспекторе? Целу ту јазбину треба одмах вратити на Земљу, јер ће, иначе, почети да иду четвороношке, почеће да уједају!“
„Смири се и испричај све по реду!“ рече Жилин.
И Јура исприча. Како се упознао са Зином Шатровом, како је она плакала, како је схватио да мора одмах да се умеша и како је почео од Свирског, који је до те мере остао без памети да је почео да верује свим гадостима о девојци коју је волео. Како је натерао Аверина и Свирског да «отворено поразговарају» и како се испоставило да Свирски никад није рекао о Аверину да је неталентован и улизица и да Аверин чак није ни подозревао да су Свирског, наводно, више пута ноћу изводили из Зинине собе. Како су контролору Дицу одузели гитару и сазнали да он никада није ширио гласине о Базанову и Тањи Олењиној… И како се одмах испоставило да је све то Кравецово масло и да Шершењ не може за све то да не зна, јер он у ствари и јесте највећи гад…
„Момци су ме послали вама, Владимире Сергејевичу, да ви нешто предузмете. И боље ће бити да ви нешто урадите, јер ће иначе они сами… Они су већ спремни.“
Јурковски је седео у фотељи за столом и лице му је било тако старо и јадно да се Јура заустави и погледа према Жилину. Али Жилин му опет једва приметно само климну главом.
„За ове речи такође ћете одговарати“, процеди Шершењ.
„Умукни!“ повика мали, црнопути Аверин, који је седео поред Јуре. „Не прекидај ме! Другови, како то он сме да нам сваки час упада у реч?“
Јурковски сачека да се галама утиша и настави:
„Све је до те мере одвратно да сам ја такву могућност искључивао. Било је потребно да се умеша један сасвим стран човек, дечак, да би… Да. Одвратно.
Нисам то очекивао од вас, младих. Како је то једноставно — вратити вас у првобитно стање, поставити вас на четири ноге — три године, један частољубиви манијак и један провинцијски интригант. И ви сте се повиновали, постали сте звери, изгубили сте људски лик. Млади, весели, поштени момци… Срамота!“
Јурковски направи паузу и баци поглед на астрономе. Све је то узалуд, помисли.
Њима није стало до мене. Они су седели у гомили и с мржњом посматрали Шершења и Кравеца.
„У реду. Новог директора ћу послати са Титана. Два дана можете да митингујете и мислите. Ви, бедни и слаби, вама говорим: мислите! А сад можете да идете.“
Сви устадоше и оборених глава изађоше из кабинета. Шершењ такође устаде и клатећи се у магнетним ципелама приђе Јурковском.
„То је самовоља“, просикта. „Ви реметите рад опсерваторије.“
