астролизичара.“
„Истина?“
„Па разуме се да је истина! И уопште — у Јурковског љубимци! То треба замислити! Ко вам је то рекао? Кравец?“
Она поново одмахну главом.
„Добро.“ Јура ногом привуче столицу и седе. „Ви ипак причајте. Све испричајте.
Ко вас је увредио?“
„Нико“, рече она тихо. „Ја сам једноставно лош радник. А уза све то и с неуравнотеженом психом“, тужно се осмехнула. „Наш директор је у принципу против жена на опсерваторији. Хвала му за то што ме није одмах вратио на Планету. Од стида не бих знала шта да радим. На Земљи бих морала да мењам струку. А то не бих хтела ни у ком случају. Иако ми овде ништа не полази за руком, ја се барем налазим на опсерваторији код истакнутог научника. Ја волим све то“, грчевито је уздахнула. „Ја сам мислила да ми је позив…“
Јура рече кроз зубе:
„Први пут чујем за човека који воли свој позив и коме ништа не полази за руком.“
Слегла је раменима.“Ви волите свој позив?“
„Да.“
„И ништа вам не полази за руком?“
„Ја сам једноставно неталентована“, рече она.
„Како је то могуће?“
„Не знам.“
Јура се уједе за усну и замисли.
„Слушајте“, рече. „Слушајте, Зиночка, а како остали?“
„Ко?“
„Остали на опсерваторији…“
Зина дубоко узмахну.
„Постали су сасвим другачији него што су били на Земљи. Базанов све мрзи, а ове две будале су уобразиле богзна шта, посвађале су се и сад не говоре ни са мном ни један са другим…“
„А Кравец?“
„Кравец је — улизица“, равнодушно рече Зина. „Њега се ништа не тиче.“ Наједном га је забринуто погледала. „Само, молим вас, ви никоме не говорите ово што сам вам сада причала. Јер, онда ми овде нема живота. Почеће разни прекори, општа расуђивања о суштини женске природе…“
Јура је погледа запрепашћено.
„Како то?“ рече. „И нико о томе ништа не зна?“
„А коме то може да буде интересантно?“ осмехну се Зина тужно. „Јер ми смо најбоља од свих далеких опсерваторија…“
Врата се отворише. Онај белокоси момак се угура до појаса, баци поглед на Јуру непријатно намрштивши нос, онда погледа Зину, па опет Јуру. Зина устаде.
„Упознајте се“, рече дрхтавим гласом. „Ово је Свирски, Виталије Свирски, астрофизичар. А ово је Јурије Бородин…“
„Предајеш дужност?“ непријатним гласом упита Свирски. „Но, онда нећу да сметам.“
Он поче да затвара врата, али Јура подиже руку:
„Тренутак“ рече.
„И пет“, љубазно се накези Свирски. „Али други пут. А сад нећу да нарушавам ваш разговор у четири ока, драги колега.“
Зина га запрепашћено погледа и покри лице рукама. „Ја ти нисам колега, будало једна“, тихо рече Јура и пође на њега. Свирски га бесно погледа. „И ја ћу сада да разговарам с тобом, разумеш? Али прво се извини девојци, стоко једна!“
Јура је био на пет корачаји од врата кад Свирски, зверски истуривши чељуст, крете према њему.
Биков је корачао по кајут-компанији ставивши руке на леђа и опустивши главу.
Жилин је стајао наслонивши се на врата која су водила у командно одељење.
Јурковски је, стегавши прсте, седео за столом. Сва тројица су слушала Михаила Антоновича. Михаило Антонович је говорио узбуђено и ватрено, ставивши десну руку на леву страну груди.
„…И веруј ми, Волођењка, никад у животу нисам чуо толико гадости о људима.
Сви су гадни и одвратни, само је Базанов добар. Шершењ је, видите ли, тиранин и диктатор, све је измучио, дрско диктира своју вољу. Сви га се боје. Био је један храбар човек на Диони, Милер, и њега је Шершењ, видите ии, отерао.
Базанов не одриче научне заслуге Шершења, он се чак, видите ли, одушевљава њима и тврди да опсерваторија ужива такав углед само захваљујући Шершењу, али зато, видите ли, код њих влада непоштење. Шершењ има свог специјалног доушника и провокатора, неког неталентованог Кравеца. Тај Кравец, видите ли, свуда прислушкује, а после све преноси Шершењу. По наређењу директора он шири лажи и међусобно завађа људе. Тако рећи — подели, па владај. Узгред буди речено, док смо ми разговарали, тај несрећни Кравец је дошао у библиотеку по неку књигу. Како му је тај Базанов подвикнуо: «Губи се напоље!» Несрећни Кравец, симпатичан момак, чак није успео ни да ми се представи као што треба.
Поцрвенео је и отишао, чак ни књигу није узео. Ја, разуме се, нисам могао да се уздржим и очитао сам Базанову вакелу. Директно сам му и рекао: «Шта то радите, Пећа? Зар се може тако?»„
Михаило Антонович се заустави да узме ваздуха и обрише лице марамицам.
„Ето, видите“, настави, „Базанов је, видите ли, морално потпуно чист. Он не подноси кад се неко некоме улагује и додворује. Овде постоји млада сарадница Зина, астрофизичар. Одмах јој је прикачио два каваљера, па је чак уобразио да су се због ње и потукли. Она, видите ли, даје авансе и једном и другом, а они као петлови… При чему, пазите, сам додаје да су то све само гласине, али чињеница остаје чињеница — сва тројица су, наводно, у завади због ње. Али ни то још није све. Базанов је у одличним односима са свим астрономима, увукао је у своју групу и инжењере-контролоре. Сви су за њега кретени, идиоти, нико не уме да ради, сви су недоучени… Коса ми се дизала на глави док сам све то слушао!
Волођењка, замисли само… Знаш ли кога он сматра за главног кривца за све то?“
Михаило Антонович направи ефектну паузу. Биков се заустави и погледа га.
Јурковски, стегавши вилице, поче да жмирка.
„Тебе!“ рече Михаило Антонович гласом који је дрхтао од узбуђења. „Својим ушима нисам могао да верујем! Генерални инспектор МУКС-а прикрива све те безобразлуке.
Али ни то још није све — он доводи собом на опсерваторију некакве своје тајанствене љубимце, смешта их тамо, а обичне људе због којекаквих ситница враћа на Земљу. Свуда је поставио своје љубимце типа Шершења! Ја то више нисам могао да издржим. Рекао сам му: «Извините, голубићу, али да ли вам је јасно шта уопште говорите?»„
Михаило Антонович поново уздахну и заћута. Биков настави да корача по кајут-компанији.
„Тако“, рече Јурковски. „Чиме се онда завршио ваш разговор?“
Михаило Антонович поносито рече:
„Више нисам одиста могао да га слушам. Нисам могао да га слушам како се баца блатом на тебе, Волођењка, и на колектив наше најбоље далеке опсерваторије.
Устао сам, поздравио се и отишао. Надам се да га је после тога било срамота.“
Јурковски је седео оборивши главу. Биков му с осмејком добаци:
„Добро и у слози живе код тебе на базама, генерални инспекторе. Одлично живе људи, нема шта.“
„Ја бих, да сам на твоме месту, Волођењка, предузео одговарајуће кораке“, рече Михаило Антонович.
„Базанова треба вратити на Земљу без права да убудуће ради на ванземаљским базама. Такви људи су веома опасни, Волођењка, то и сам знаш…“
Јурковски рече не дижући главу:
