„Шест година скоро без кретања, Владимире Сергејевичу“, рече Шершењ. „Тежа је овде педесет пута мања него на Планети, а немам времена да се, као наша омладина, мучим са федерима. Уз то ми је и срце попустило, гојим се. А и шта ће ми виткост, Владимире Сергејевичу? Жени је свеједно какав сам, а ради девојака да мршам — ни темперамент ми није тај, а и положај ми не дозвољава…“
Насмејали су се.
„А ви сте се, Владимире Сергејевичу, мало изменили.“
„Да“, рече Јурковски. „Косе мање, а памети више.“
„Има ли нешто ново у институту?“ упита Шершењ. „Како стоје ствари код Габдула Кадировича?“
„Габдул се заглибио“, рече Јурковски. „Са нестрпљењем очекује ваше резултате, Владиславе. У суштини, цела планетологија Сатурна се држи на вама. Размазили сте их, Владиславе… хм-хм… размазили.“
„Па шта ћемо“, рече Шершењ. „Због нас ствари неће стати. Следеће године отпочећемо дубинско испитивање… Када бисте ми само људе дали, Владимире Сергејевичу, стручњаке. Искусне, јаке и добре стручњаке.“
„Стручњаци“, рече смешкајући се Јурковски. „Стручњаци су свима потребни. Само, то је, узгред буди речено, ваш посао, Владиславе, да припремате стручњаке. Ви, ви сте тај ко треба да их да институту, а не институт вама. А ја сам чуо да је Милер од вас отишао на Тефију. Чак и оне што смо вам дали, ви испуштате из руку, уместо да их чувате за себе.“
Шершењ одмахну главом.
„Драги Владимире Сергејевичу“, рече, „ја треба да радим, а не стручњаке да стварам. Замислите само — Милер. Одличан атмосферичар, двадесетак добрих радова.
Али Диона мора свој програм да испуни, а не да угађа разним тамо Милерима. А такве као што је Милер нека задржи институт. Нико се неће отимати за такве. Нама су овде потребни млади, дисциплиновани људи… Ко је тамо сада у координационом одељењу? И даље Баркан?“
„Да“, рече Јурковски. „То се и види.“
„Но, но, Владиславе. Баркан је добар радник. Али, сада је отворено пет нових опсерваторија у космосу. И свима су потребни људи.“
„Но, ето, видите ли, другови! Тако је то“, рече Шершењ, „кад се не планира како треба. Опсерваторија има више, а стручњака нема више? Под таквим условима се више не може радити.“
„Добро“, весело рече Јурковски, „ваше… хмхм… незадовољство, Владиславе, свакако ћу пренети Баркану. И, уопште, Владиславе, припремите ваше жалбе и замерке. На људе и опрему. Користите случај, јер сам сада овлашћен да одлучујем и кажњавам. Добио сам највећу власт, Владиславе.“ Шершењ зачуђено подиже обрве. „Да, Владиславе, ви разговарате са генералним инспектором МУКС-а.“
Шершењ трже главу.
„Ах… тако значи?“ лагано рече. „То нисам очекивао. „Наједном се поново осмехну. „А ја, стара будала, лупам главом: како се то десило да највећи светски планетолог тако изненада, без упозорења… Интересантно, чиме је наша мала Диона заслужила посету генералног?“
Још једном се насмејаше.
„Слушајте… хм-хм… Владиславе“, рече Јурковски. „Ми смо задовољни радом опсерваторије, ви то одлично знате. Ја сам вама лично веома задовољан, Владиславе. Прецизно… хм-хм… радите. И ја се уопште нисам спремао да вас узнемиравам, како да кажем, по… хм-хм… званичној дужности. Али, ипак — питање људи. Схватите, Владиславе, извесно, ја бих рекао, законско неразумевање изазива чињеница што код вас… хм-хм… Ето, током протекле године код вас је завршено двадесет радова. Добри радови. Неки чак и одлични, на пример, онај… хм-хм… о одређивању дубине егзоферних слојева према конфигурацији сенки Прстенова. Да. Добри радови. Али међу њима нема ниједног самосталног. Шершењ и Аверин. Шершењ и Свирски. Шершењ и Шатрова… Поставља се питање: а где су, једноставно, Аверин и Шатрова? Где је само Свирски? То јест, стиче се утисак да ви водите своју одмладину на узици. Разуме се, много је важнији резултат, победнику се не суди… хм-хм… али ни при вашој заузетости, ви немате права да испуштате из вида и припрему стручњака. Они ће раније или касније морати да раде самостално. И да уче друге. Како је код вас у том погледу?“
„Питање је на свом месту, Владимире Сергејевичу“, рече Шершењ после краћег ћутања. „Али, како одговорити на њега — то одиста не знам. И све то изгледа сумњиво. Ја бих рекао — одвратно. Ја сам већ неколико пута покушавао да одбијем коауторство — знате, да бих једноставно спасао своје лице. И замислите, момци ми не допуштају! И ја их схватам. Ето, Тоља Кравец“, лупио је дланом по фотокоректури. „Одличан практичар. Мајстор прецизног мерења. Одличан инжењер.
Али…“ он рашири руке, „он нема довољно искуства, шта ли… Огроман, најинтересантнији материјал осматрања и — практично потпуна неспособност за квалификовану анализу резултата. Ви знате, Владимире Сергејевичу, ја сам научник, мени је жао материјала који пропада, а објавити га у сировом облику, да би закључке извлачио Габдул Кадирович — то такође некако не иде! Не могу да издржим, седам за сто, почињем да интерпретирам сам. Но… самољубље… Тако се и појављује — Шершењ и Кравец.“
„Да“, замишљено рече Јурковски. „Дешава се. Не узнемиравајте се због тога, Владиславе, није то ништа страшно… Ми вас одлично познајемо. Да, Анатолиј Кравец. Чини ми се да га се… хм-хм… сећам. Људескара. Веома љубазан и учтив. Да, да, сећам га се. Био је, сећам се, одличан студент, вредан. Ја сам био убеђен да је он на Земљи, у Абастуманији… Да. Знате, Владиславе, испричајте ми, молим вас, нешто о вашим сарадницима. Ја сам их већ скоро све позаборављао.“
„Па“, рече Шершењ, „то није тешко. Нас је овде, на Диони, све у свему осморо.
Но, Дица и Олењеву ћемо искључити — они су инжењери-контролори. Одлични, паметни момци, ниједног несрећног случаја за три године рада. О мени такође нећемо говорити. Значи имамо још пет астронома. Аверин. Астрофизичар. Обећава да ће постати драгоцен радник, али се за сада много разбацује. Мени лично се та особина никада и ни код кога није много допадала. Због тога Милер и ја никако нисмо могли да се сложимо. Тако, онда имамо Свирског, Виталија. Такође астрофизичар.“
„Дозволите“, рече Јурковски, наједном синувши лицем. „Аверин и Свирски! Како да не… То је био одличан пар. Сећам се, био сам лоше расположен и оборио сам Аверина, а Свирски је одбио да полаже. Сећам се, то је била дирљива буна… Да, то су били одлични другови. Како да се не сећам.“
„Сад су се охладили један према другоме“, тужно рече Шершењ.
„А шта се… хм-хм… десило?“
„Девојка“, љутито рече Шершењ. „Обојица су се преко ушију заљубила у Зину Шатрову…“
„Сећам се!“ узвикну Јурковски. „Мала, весела, очи плаве као… хм-хм… незаборавак. Сви су јој се удварали, а она је свима одговарала шалом. Била је јако весела.“
„Сад више није“, рече Шершењ. „Запетљао сам се у тим стварима срца, Владимире Сергејевичу. Нека буде како ви хоћете, али што се тиче тога, увек сам иступао против вас и иступаћу и даље. Младим девојкама није место на удаљеним базама, Владимире Сергејевичу.“
„Оставите се, Владиславе“, рече Јурковски и намршти се.
„Ствар није у томе, на крају крајева. И ако сам много очекивао од тог пара — од Аверина и Свирског. Али они су затражили различите теме. Сад њихову стару тему разрађујемо Аверин и ја, а Свирски ради одвојено. Да, Свирски. Миран, уздржљив, иако помало и флегматичан. Имам намеру да га оставим као свог заменика кад одем на одмор. Још није сасвим самосталан, мора му се пружати помоћ. Но, о Тољи Кравецу сам већ причао. Зина Шатрова…“ Шершењ заћута и почеша се иза увета.
„Девојка!“ рече. „Зна ствари, разуме се, али… Таква, знате, губи се у свему.
Емоције. Уосталом, не бих имао неких замерка на њен рад. Свој хлеб на Диони зарађује. И, на крају, Базанов.“
Шершењ заћута и замисли се. Јурковски баци поглед на фотокоректуру, а онда више није могао да издржи, подиже притискивач с ње и прочита: ШЕРШЕЊ И КРАВЕЦ: ПРАШИНА КОЈА САЧИЊАВА ПРСТЕНОВЕ САТУРНА.
Уздахну и баци поглед на Шершења.
„Но“, упита, „какав је… хм-хм… Базанов?“
„Базанов је одличан радник“, одлучно рече Шершењ. „Мало је плах, али је добра, паметна глава. Тешко је изићи с њим на крај, то је истина.“ Базанов… Нешто га се не сећам… „Чиме се бави?“
