„Хаотично кретање молекула тела, брауновско кретање делића живог колоида је постало усмерено, нешто је одвојило од земље и однело некуд, ни ја незнам куд.
Веома, веома мало вероватна ствар… Реците ми сада, да ли треба да сматрам себе и за убицу?“
Био сам потресен и ћутах. Први пут помислих да је он све то измислио. А он тужно рече:
„А ствар, знате ли, није чак ни у томе. На крају крајева, она се можда само закачила негде за дрво. Јер ја нисам ни пошао да је тражим, био сам убеђен да је нећу пронаћи. Али, знате… Раније су та чуда имала везе само са мном лично. Ја флуктуације нисам много волео, али оне су, флуктуације, знате ли, волеле мене. А сад? Ако такве ствари почну да се дешавају и са мојим познаницима?… Данас је одлетела девојка, сутра нестаје кроз земљу сарадник, прекосутра… Па рецимо — ви. Јер ни ви сада нисте осигурани ни од чега.“
То сам већ схватао и ја, и то ми је у исто време било и интересантно и страшно.
То је нешто! Што пре! Наједном ми се учинило да узлећем и ухватио сам се обема рукама за камен на коме сам седео.
Незнанац наједном устаде.
„Знате шта, биће боље да пођем“, рече тужним гласом. „Никако не волим бесмислене жртве. Ви седите, а ја идем. Како ми то раније није пало на памет!“
Брзо је пошао поред обале, ступајући с камена на камен. Онда ми из даљине довикну:
„Ви ме извините ако се нешто деси са вама! То не зависи од мене!“
Одлазио је све даље и ускоро се претвори у сићушну црну фигуру на фону светлуцавих таласа. Мени се тада учини да је замахнуо руком и нешто бело бацио у таласе. Вероватно је то била она сандала. Тако смо се и растали.
Нажалост, не бих могао да га препознам у гомили људи. Једино ако би се десило неко чудо. Никад више нисам чуо о њему и, по моме мишљењу, ништа нарочито се тог лета на мору није десило. Вероватно се та девојка ипак закачила за неку грану и они су се после узели. Јер он је имао најозбиљније намере. Ја знам само једно. Ако било када, стежући руку новом познанику, наједном осетим да постајем извор јаког магнетног поља, а уз то приметим да мој нови познаник много пуши, кашљуца — то значи да је он феномен, епицентар чуда, гигантска флуктуација.
Жилин заврши своју причу и победоносно погледа своје слушаоце. Јури се прича допала, али он, као и увек, није био сигуран у то да ли је Жилин причао истину или не.
За сваки случај за све време приче скептички се смешкао.
„Дивно“, рече Јурковски. „Али највише од свега ми се допада наравоученије.“
„Какво наравоученије?“ рече Биков.
„Наравоученије је овакво“ објасни Јурковски, „не постоји ништа немогуће, постоје само мало вероватне ствари.“
„А осим тога“, рече Жилин, „свет је пун чудноватих ствари — то је број један. И број два: шта знамо о вероватном?“
„Ви ме ту заговарате“, рече Биков и устаде. „Теби, Иване, видим не дају мира списатељске ловорике Михаила Антоновича. Ту причу можеш да убациш у своје мемоаре.“
„Свакако ћу је и ставити“, рече Жилин. „Зар није дивна?“
„Хвала, Вања“, рече Јурковски. „Одлично си ми помогао. Интересантно, како је то код њега могло да се јави електромагнетно поље?“
„Магнетно“, поправи га Жилин. „Он је говорио само о магнетном.“
„Да…“ рече Јурковски и замисли се.
После вечере су утроје остали у кајут-компанији. Михаило Антонович, који је завршио своје дежурство, са великим задовољством се завалио у фотељу Бикова, почео да чита Причу о принцу Генџи, а Јура и Жилин су се сместили испред екрана магнетовизора да гледају некакав лаки филм. Светлост у кајут- компанији је била слаба, само што се на екрану у мрачним бојама смењивала страшна џунгла, по којој су корачали истраживачи, а у углу је под лампицом светлуцала ћела навигатора. Била је тишина.
Жилин је истраживаче већ гледао, било му је интересантније да посматра Јуру и навигатора. Јура је гледао екран не одвајајући очи од њега и само би понекад на глави поправио танак прстен фонодемонстратора. Истраживачи су му се много допали. А Жилин се смејао у себи и мислио како је наиван и примитиван тај филм, нарочито сада, кад га човек не гледа први пут и кад је већ превалио тридесету.
Ти подвизи, који личе на распевано самомучење, наивни су од почетка до краја, а тог команданта Сандерса требало би одмах сменити, натрљати му нос и послати натраг на Земљу као архивара, да не луди и не уништава невине људе, који чак немају права ни да му противурече. А пре свега би требало завршити са том хистеричарком Прасковином — послати је саму у џунгле, кад је ноге толико сврбе.
И то ми је нека посада! Саме самоубице с инфантилним интелектом. Доктор није био лош, али аутор га је убио на самом почетку, према свему да не смета идиотској замисли полуделог команданта.
Најинтересантније је то што Јура све то, разуме се, не може да види, али покушај да га одвојиш од екрана и натераш га да чита, рецимо, Принца Генџија… Одувек је тако било, а вероватно ће и бити, да сваки нормални младић до одређеног узраста више воли драму јурњаве, трагања, самоистребљења, од драме људске душе… О, он ће, разуме се, потврдити да је Лав Толстој велики писац, као споменик људске душе, да је Голсворти огроман и диван као социолог, а да Димитрије Строгов нема премца у истраживању унутрашњег света новог човека. Али све ће то бити само речи. Настаће, разуме се, време када ће бити потресен кад угледа кнеза Андреју од крви и меса међу живима, када ће задрхтати од ужаса и жалости схвативши Сомса, када ће осетити понос разгледајући ослепљујуће сунце које гори у неописиво сложеној души Строговског Токмакова… Али све ће то доћи касније кад буде сазрео, кад буде стекао искуство сопствених душевних кретања.
Друга је ствар — Михаило Антонович. Подигао је главу и загледао се ситним очима у помрачину просторије, и одмах се пред њим, разуме се, нашао далеки лепотан у чудноватој одежди, чудновато очешљан и са непотребним мачем за појасом, лукав и подсмешљив грешник, јапански Дон Жуан — тачно онакав какав је својевремено искочио испод пера генијалне Јапанке у раскошном и прљавом хејанском дворцу и отишао да лута по свету, све док се и за њега нису пронашли генијални преводиоци. И Михаило Антонович га сада види тако, као да се између њих не налази девет столећа и милијарду и по километара, и види га само он, а Јури то још није дато и биће му то дато тек кроз једно пет година, кад у Јурин живот уђу и Токмаков, и Форсајти, и Каћа и Даша и многи, многи други…
Последњи истраживач умре под заставом и екран се угаси. Јура смаче са главе фонодемонстратор и замишљено рече:
„Да, одличан филм.“
„Дивота“, озбиљно рече Жилин.
„Какви људи, а?“ Јура се ухвати за чуперак косе. „Као челик… Хероји последњег корака. Само, Прасковина је некако неприродна.“
„Да, могио би се рећи.“
„Али зато Сандерс! Колико он личи на Владимира Сергејевича!“
„Мени сви они личе на Владимира Сергејевича.“
„Шта вам је!“ Јура се окрете, угледа Михаила Антоновича и поче да шапуће:
„Разуме се, сви су они прави, чисти, али…“
„Идемо боље к мени“, предложи Жилин.
Изишли су из кајут-компаније и пошли Жилину. Јура је говорио:
„Сви су они добри, не спорим, али Владимир Сергејевич — то је, разуме се, нешто сасвим друго, он је јачи од свих њих, значајнији…“
Ушли су у собу. Жилин седе и поче да посматра Јуру. Јура је говорио:
„А какво блато! Како је све то одлично урађено — мрка мочвара с огромним белим цветовима и нечија кожа која се сија у блату… И урлици џунгле…“
Он заћута.
„Вања“, рече затим опрезно, „а вама се, видим, филм не допада баш много?…“
„Шта ти је!“ рече Жилин. „Једноставно сам га већ гледао, а уз то сам стар, и све те мочваре сам видео и сам. Лутао сам по њима и знам како је тамо у ствари…“
