сивом пеленом пешчаних дина, мртва и досадна: Али, високо над хоризонтом, он угледа јарку, жуту траку, исцепкану, која је покривала скоро цео западни део неба. Трака се брзо ширила, расла је и постајала све светлија.“Гоничи иду!“ повика неко, а то се кроз урлање сирена једва чуло. Јура се досети да је жута, јарка трака над хоризонтом облак прашине који су подигли гоничи. Сунце се дизало у сусрет њима, на пустињу су пале црвенкасте мрље светлости и наједном се осветли огроман жути облак који је покривао хоризонт.
„Гоничи, гоничи!“ повика Јура.
Цео хоризонт, с леве и десне стране, био је покривен црним тачкама. Тачке су се појављивале и нестајале и поново се појављивале на узвишицама удаљених пешчаних дина. Већ се сада видело да се тенкови и краулери крећу максималном брзином и да сваки вуче за собом дугачки, прашњави траг. Дуж целог хоризонта се видело светлуцање и било је немогуће схватити шта је то — да ли су то били пуцњи или експлозије граната, а можда и само светлуцање сунца, чији су се зраци одбијали од стакла браника.
Јуру су гурнули у бок и он је сео спотакавши се о сандуке. Феликс Рипкин је на држачу вешто и брзо окретао свој дугачки бацач граната. Неколико трагача се бацило на леви бок тенка. Гоничи су се приближавали фантастичном брзином. Сад су били удаљени пет до седам километара, не више. Хоризонт је био сасвим прекривен прашином и видело се како се испред гонича котрљају димови експлозија. Мегафон заурла надјачавајући јаук сирена:
„Отвори ватру на пустињу! Ватру на пустињу!“
Из тенка отворише паљбу. Јура је видео како се широка рамена Жилина тресу од пуцања, видео је беле пламичке над тенком, и никако није могао да схвати у кога и камо пуцају. Феликс га удари руком по капуљачи. Јура брзо додаде гранату и скину капак са следеће. Сирене су и даље урлале, одјекивали су пуцњи, сви су били и сувише заузети, и он није имао кога да упита шта се то у ствари дешава.
Затим је видео како се од једног тенка који се приближавао подигла дугачка струја пламена, која је личила на испљувак, и нестала у појасу дима и прашине испред ланца гонича. Тада схвати. Сви су пуцали у тај појас прашине: тамо су се налазиле пијавице. Тај појас дима се приближавао.
Иза брежуљка, задњим делом окренутим напред, лагано се појавио тенк Кузмина.
Тенк се још није зауставио кад се његова кабина отвори и из ње се појави црна цев. Цев поче да се диже према небу огромна и кад се зауставила под углом од четрдесет и пет степени, трагачи Кузмина излетеше из тенка и полегаше под гусенице. Из самог тенка је почео да се диже густ, црн дим; цев је са шкрипом избацила огроман језик пламена, после чега се тенк обавио облацима дима. За тренутак се пуцњава смири. На гребену брежуљка, који је био удаљен око три стотине метара, појави се печурка дима и прашине.
Феликс поново лупи Јуру по капуљачи. Јура му одмах додаде једну за другом две гранате и осврте се према тенку Кузмина. У прашини се видело како трагачи с муком извлаче цев из тенка. Јури се чак учини да кроз урлик сирена и пуцњаву чује неразумљиве псовке.
Појас дима и прашине, у коме су се појављивали пламичци експлозија, приближавао се све више и више. И, на крају, Јура их је угледао. Пијавице су личиле на огромне сиво-жуте пуноглавце. Еластичне, веома покретљиве, без обзира на своју величину и очигледно велику тежину, оне су искакале из облака дима, летеле по ваздуху неколико десетина метара и поново нестајале у прашини. А за њима, буквално за њиховим петама, јурили су скакучући по динама и брежуљцима широки, четвртасти пешчани тенкови и мали краулери и светлуцали пламичцима пуцњева.
Јура се сагао да дохвати гранату, а кад се усправио, пијавице су биле већ сасвим близу, пламичци пуцњева већ су били нестали, тенкови су почели да успоравају и на њихове кровове су почели да искачу људи и машу рукама. Однекуд с леве стране, заобилазећи тенк Кузмина, фантастичном брзином пролете један пешчани тенк и појури поред саме пешчане завесе, кроз центар пијавица. Кабина тенка је била празна. За њим је искочио други, исто тако празан тенк, за њим трећи и више ништа није могло да се види у густој, жутој прашини.
„Прекини паљбу!“ заурла мегафон.
„Гази! Дави!“ заурла мегафон код гонича.
Прашина је покрила све, а пошто је почело да се смркава, видљивост је била врло слаба.
„Чувај се!“ повика Феликс и саже се.
Дугачко, тамно тело прелете изнад тенка. Феликс се исправи и поче да окреће ракетну пушку према Старој Бази. Изненада сирене престадоше да урлају и одмах се зачу лупњава мотора десетак тенкова, шкрипа гусеница и узвици. Феликс више није пуцао. Он је лагано окретао пушку час улево час удесно и та шкрипа, која је парала уши, изгледала је Јури као рајска музика у поређењу с урлањем сирена.
Из облака прашине се појави неколико људи наоружаних карабинима. Они притрчаше тенку и почеше да ускачу у њега.
„Шта се десило?“ упита Жилин.
„Краулер се претурио“, брзо одговори неко. Други, нервозно се насмејавши, рече:
„Лагано и методично кретање.“
„Попара, права попара“, рече трећи. „Не умемо ми да ратујемо.“
Грохот мотора се приближи и поред њих лагано и некако несигурно прођоше два тенка. Последњи је за собом вукао нешто без облика, покривено прашином.
Зачуђени глас изненада рече:
„Момци! Па сирене више не урлају!“
Сви почеше да се смеју и да истовремено говоре.
„Ух, ала је ово прашинчина!“
„Као да су почеле јесење буре.“
„Шта сад да радимо, Феликсе? Еј, команданте!“
„Чекаћемо“, тихо рече Феликс. „Прашина ће се ускоро слећи.“
„Зар смо их се отарасили?“
„Еј, гоничи, да ли сте их много побили?“
„Доста ће бити за вечеру“, одговори неко од гонича.
„Оне су, подле, све отишле у подземне пећине.“
„Овуда је прошла само једна. Боје се сирена.“
Прашина је лагано почела да се слеже. Појави се кружић сунца, појави се ружичасто небо. Јура угледа мртву пијавицу — вероватно ону која је прескочила преко тенка. Лежала је на литици брежуљка, права као мотка, дугачка, покривена жутом оштром чекињом. Од репа према глави се ширила и Јура добро осмотри њене чељусти осећајући како му жмарци иду низ леђа. Чељуст јој је била сасвим округла, имала је у пречнику пола метра и била пуна пљоснатих, троугластих зуба. Човеку је било одвратно да је гледа. Јура се осврте и виде да се прашина скоро сасвим слегла и да се око њих налази више тенкова и краулера. Људи су скакали преко ивица тенкова и лагано се пели уз литицу према развалинама Старе Базе. Мотори су утихли. Над брегом су се чули само гласови, а под ногама је пуцкетало угљенисано жбуње.
„Идемо“, рече Феликс.
Скину са држача пушку и пребаци се преко ивице тенка. Јура крете за њим, али га Жилин ухвати за рукав.
„Полако, полако“, рече. „Поћи ћеш са мном голубићу.“
Изишли су из тенка и почели да се пењу уз литицу за Феликсом. Феликс је кренуо према већој групи људи, који су стајали на око пет метара испод развалина.
Људи су се окупили око дубоке црне пећине, која се стрмо спуштала под развалине. Пред самим улазом, подбочивши се, стајао је човек с карабином пребаченим преко врата.
„И да ли их је тамо много отишло?“ питао је.
„Две пијавице сигурно“, одговорише из гомиле. А можда и више.
„Јурковски!“ рече Жилин.
„Како их нисте… хм-хм… задржали?“ упита Јурковски са прекором у гласу.
„А оне… хм-хм… нису хтеле да се зауставе, објасни неко из гомиле.“
Јурковски рече прекорно:
„Требало их је… хм-хм… задржати!“ Скиде карабин. „Идем да видим“, рече.
