сталног и непрекидног шума мотора бубњало му је у ушима. Јура није успео да направи ни неколико корачаја кад је иза њега почела да завија сирена, и он је одскочио у страну према неком зиду.
Али, изненада се и тај зид отворио, и кроз као тријумфална капија широка врата право на Јуру је кренуло црвено чудовиште са точковима високим као два човека.
Са висине другог спрата из кабине је на Јуру почео да урла шофер са азербејџанском капицом на глави. Чудовишни камион се окренуо у уском пролазу између зграда складишта, а иза њега је кренуо други, а за другим трећи. Јура се лагано и опезно кретао поред зидова, који су одисали јаром, заглушен лармом, буком и звекетом невидљивих механизама.
После тога је угледао ниску платформу, на коју су товарили познате цилиндричне балоне са смесом за вакуумско заваривање. Пришао је ближе, и радосно се смешкајући, стао поред човека који је управљао утоваром, уз помоћ преносног апарата за управљање који му је висио на врату. Извесно време је стајао и гледао како кранови лагано стављају запаковане балоне један на други. После тога је озбиљно рекао:
„Не, ово не може.“
„Шта то?“ с интересовањем га упита човек и зачуђено га погледа.
„Овај балон.“
„Зашто?“
„Видите и сами. Оштећена му је славина.“
Неколико секунди човек се колебао.
„Ништа“, рече он. „Тамо ће се већ снаћи.“
„Не“, успротиви се Јура. „Нећемо тамо да гледамо. Уклоните тај балон.“
Човек склони руке са пулта за управљање и загледа се у Јуру. Кран се заустави.
„То је ситница“, рече човек.
„То је овде ситница“, поново се успротиви Јура.
Човек слеже раменима и поново стави руке на пулт за управљање. Јура је пажљиво пратио истовар неупотребљивог балона са смесом за заваривање, љубазно се захвалио и пошао даље. Ускоро је констатовао да је залутао.
Територија на којој су се налазила складишта представљала је у ствари читав мали градић, чије су улице и уличице ужасно личиле једна на другу. Неколико пута је доспевао у улице које су излазиле право у пустињу. На крају таквих улица налазиле су се табле са натписима: НАЗАД! ЗОНА ОПАСНОГ ЗРАЧЕЊА! Брзо се смркавало, над складиштима су се упалиле светлости рефлектора. Јура је кренуо за колоном некаквих камиона са широким, еластичним гусеницама и изненада се нашао на неком широком путу.
Јура је знао да град треба да се налази са десне стране, али са леве стране, у ком правцу је отишла колона, виделе су се разнобојне светлости, и он крете у том правцу. С обе стране пута се простирала пустиња. Овде није било ни дрвећа ни жбуња — само раван, црни хоризонт. Сунце је одавно зашло, али је ваздух и даље био врео и сув.
Разнобојне светлости су светлуцале над рампом. По страни од рампе налазила се кућица која је личила на печурку. Крај кућице је на клупи под фењером седео полицајац, који је држао на коленима свој плави шлем. Други полицајац је корачао поред рампе. Кад је угледао Јуру, зауставио се и пошао му у сусрет. Јури се срце следи. Полицајац му приђе и пружи руку:
„Паперс!“ Документа; прим. прев. рече као да залаја.
Изгледа да сам ухваћен, помисли Јура. Ако ме овде задрже… Па док разјасне ствари… И шта сам овде тражио! Брзо је завукао руку у џеп. Полицајац је чекао са испруженом руком. Други полицајац је ставио шлем на главу и устао.
„Wаит а минуте“, Причекајте; прим. прев. промрмља Јура. „Одмах. . Само неколико тренутака… Фуј, ђаво те однео, куд си се завукао…“
Полицајац спусти руку.
„Рус?“ упита.
„Да“, рече Јура. „Одмах… Видите, ја имам само препоруку од предузећа…
Фабрика металоконструкција у Вјазми…“ На крају је пронашао препоруку.
„Не треба“, изненада доброћудно рече полицајац. Приђе и други полицајац и упита:
„Wхат»с тхе маттер? Тхе цхап хасн»т гот хис паперс?“ Шта се дешава. Момак нема документа; прим. прев.
„Не“, рече први. „То је Рус…“
„А“, равнодушно рече други, одмахну руком, окрете се и крете натраг ка својој клупи.
„Једноставно сам хтео да видим шта је овде“, рече Јура.
„Овде је ракетодром“, одговори полицајац, који је очигледно био расположен за разговор. „Ено, тамо“, показао је руком према рампи. „Тамо се не може.“
„Не, не“, брзо рече Јура. „Хтео сам само да погледам.“
„Погледати се може“, рече полицајац. Пришао је рампи. Јура је кренуо за њим.
„То је ракетодром“, понови полицајац.
Под јарким средњоазијским звездама светлуцала се равнина, која као да је била покривена стаклом. Далеко, тамо где је нестајао пут, севало је нешто налик на неке бледе муње, светлости рефлектора кретале су се и извлачиле из помрачине гигантске магловите силуете. С времена на време чуло се и некакво тутњање.
Космички бродови — са задовољством помисли Јура. Он је, разуме се, знао да Мирза-Чарле, као и остали ракетодроми на Земљи, служи само за летове у близини Земље, да су праве ракете за међупланетарне летове фотонске ракете типа Хиус, Џон Браун, Јанчи сувише огромне и незграпне да би стартовале право са Земље, али и те силуете које су се виделе над хоризонтом изгледале су огромне.
„Ракете, ракете“, лагано промрмља полицајац. „Колико људи само одлеће тамо“, подигао је према небу палицу која се светлуцала. „Сваки са својим надама. И колико их се само враћа у затвореним оловним ковчезима! Овде, крај ове рампе, ми постројавамо почасну чету. Дах стаје од њихове упорности. А ипак“, поново је подигао палицу, „тамо сигурно постоји неко коме се не допада та упорност…“
Хоризонт се одједном осветлио заслепљујућом светлошћу. Огњена струја је полетела према небу и почела да се распада у милијарде искрица. Бетон под ногама је почео да се тресе. Полицајац погледа у ручни сат:
„Двадесет часова и дванаест минута“, рече он. Вечерњи луњик.
Негде над њиховим главама је нешто почело да грокће. Ускоро су звуци ослабили, и на крају нестали.
„Време је да кренем“, рече Јура. „Како да стигнем што пре до града?“
„Идите пешице“, одговори полицајац. „На раскрсници код складишта сигурно ћете ухватити нека успутна кола…“
Кад је у пола десет Јура коначно стигао у хотел, био је изморен и измућен, што се видело и по њему. Вечерњи Мирза-Чарле уопште није личио на Мирза-Чарле дању. По улицама, које су биле испресецане црним сенкама, јурили су аутомобили.
Светлости реклама су осветљавале шетаче на тротоарима. Врата свих кафеа и барова била су широм отворена. Унутра је свирала музика и све је било плавичасто од дуванског дима. Пијани странци су корачали по тротоару загрљени, по троје или четворо, певајући непознате песме. На сваких тридесет-четрдесет корачаји стајали су полицајци са каменим лицима под ниско спуштеним шлемовима. Кроз гомилу су мирно и лагано ишле тројке младића са црвеним тракама на рукавима. То су биле редарске патроле. Јура је видео како је једна таква патрола ушла у бар, и тамо је одмах завладала тишина, па је чак и музика престала да свира. Чланови патроле су имали изразе лица људи који се досађују. Из другог бара, у близини хотела, два човека са брчићима су избацила на тротоар неког несрећника и почела да га ударају ногама. Несрећник је гласно викао француски: „У помоћ! Патрола!
Убијају!“ Јура се већ спремао да удари у уво једног од младића са брковима, али га је неко уклонио у страну, и дугачка, жилава рука са црвеном траком је ухватила једног од оних са брчићима за врат. Други је одскочио и нестао у бару.
Патрола је немарно добацила свој «улов» у загрљај полицајца, и они су, заврнувши свом ухапшенику руке за леђа, скоро трком појурили у најближу уличицу.
