„А ја бих рекао да је ниси ни погодио“, рече Сергеј. Пењков важно климну главом.
„И ја бих рекао то исто“, рече он.
Мати му је пришао и повукао га за рукав крзненог капута.
„Хајдемо“, рече.
„Куда?“ упита Пењков бранећи се.
„Хајдемо, хајдемо, стрелче“, рече Мати. „Показаћу ти шта си сигурно и прецизно погодио.“
Пришли су павиљону и зауставили се испред врата. „Ух, бога му“, рече Пењков.
Сергеј без иједне речи полете унутра.
„Да ли је Наташа видела?“ брзо упита Пењков.
„Није још“, одговори Мати.
Пењков је замишљено пипао ивице рупе.
„То не може тек онако да се поправи“, рече.
„Да, резервни павиљон на Сирту не постоји“, иронично додаде Мати.
Пре месец дана Пењков је, пуцајући ноћу у пијавице, пробио метеоролошку кућицу.
Тада је отишао на Сирт и негде пронашао резерву. А пробушену кућицу је сакрио у гаражи.
Сергеј добаци из павиљона:
„Чини ми се да је све у реду!“
„А да ли постоји излазна рупа?“ упита Пењков. „Постоји…“
Зачуло се неко зујање, и кров павиљона се отворио и поново затворио.
„Чини ми се да смо имали среће“, објавио је Сергеј и изишао из павиљона.
„А мени је сломила троножац“, рече Мати. „И метеоролошка кућица је тако унакажена да ћемо поново морати да узмемо нову.“
Пењков је бацио поглед на кућицу и поново почео да разгледа рупу од метка.
Сергеј је стајао поред њега и такође гледао рупу.
„Кућицу ћу поправити“, мрачно је говорио Пењков. „А шта с овим да радимо?“
„Иде Наташа“, тихо их упозори Мати.
Пењков је направио покрет као да се спремао да некуд оде, али је само увукао главу у рамена. Сергеј поче брзо да говори:
„Ова рупа није велика, Наташа, али то је ситница, ми ћемо то још данас брзо поправити, а унутра је све читаво…“
Наташа им приђе и баци поглед на рупу.
„Свиње сте ви, момци“, тихо рече она.
Сад су сви имали жељу да се негде сакрију, чак и Мати, који уопште није био крив, и који је последњи истрчао напоље, кад је већ све било завршено. Наташа је ушла у павиљон и упалила светлост. Кроз отворена врата се видело како скида футроле са блинк-аутомата. Пењков дубоко уздахну. Сергеј тихо рече:
„Идем да сместим краулер у гаражу.“
Нико му ништа не одговори. Ушао је у кола и упалио мотор. Мати се ћутке врати својој камери и сагавши се, поче да је вуче у зграду. Пред павиљоном је остала само тужна, гломазна фигура Пењкова.
Мати је увукао камеру у радионицу, скинуо маску за кисеоник и дуго се мучио откопчавајући огромну бунду. После тога је, не скидајући ципеле, сео на сто поред камере. Кроз прозор је видео како је краулер необично лагано, као на прстима, промилио кроз улаз у гаражу.
Наташа је изашла из павиљона и чврсто за собом затворила врата. После тога је прешла преко дворишта, заустављајући се пред појединим приборима. Пењков се вукао за њом и, према свему, тешко је уздисао. Облаци прашине су се већ били слегли, и ситно, црвенкасто сунце је висило над црним, као оглоданим руинама Старе Базе, која је била зарасла у бодљикави марсовски саксаул. Мати је бацио поглед на ниско сунце, на небо које је постајало све мрачније и мрачније, а онда се сетио да је тог дана он дежуран и отишао у кухињу.
За време јела Сергеј рече:
„Наша Наташа је данас јако озбиљна“, и испитујући погледа Наташу.
„Идите до ђавола“, рече Наташа. Јела је никога не гледајући, љутита и натмурена.
„Наша Наташа је љута“, рече Сергеј.
Пењков дуго и тужно уздахну. Мати заклима главом са саучешћем.
„Наша Наташа нас данас не воли“, додаде Сергеј.
„Па, шта је ово“, проговори Наташа. „Договорили смо се да се овде не пуца. Јер, ово ипак није стрелиште. Тамо се налазе прибори… Да сте данас разбили и уништили блинке, шта бисмо онда радили? Где бисмо их нашли?“
Пењков је гледао оданим очима.
„Шта ти је, Наташа“, рече Сергеј. „Како да погодимо блинке?“
„Ми пуцамо само у лампе“, прогунђа Мати.
„А сада сте пробушили павиљон“, рече Наташа.
„Наташа!“ повика Серјожа. „Донећемо други павиљон! Пењков ће тркнути на Сирт и донеће. Он је јуначина!“
„Идите до ђавола“, рече Наташа. Више се није љутила. Пењков живну.
„А кадд а пуцам у њу, ако не овде, напољу?…“ поче он, али му Мати под столом стаде на ногу и он заћута.
„Ти си, Волођа, одиста ужасно неспретан“, рече Наташа. „Огромно чудовиште велико као орман, а ти га читавих месец дана не можеш да погодиш.“
„И ја се чудим“, поштено признаде Пењков, почешавши се по затиљку. „Можда нишан није у реду?“
„Искривљене цеви“, иронично ће Мати.
„Свеједно, момци, тим забавама је дошао крај“, рече Наташа. Сви је погледаше.
„Разговарала сам са Сиртом. Данас су пијавице напале групу Азизбекова, геологе, нас и део новог градилишта. И све усред бела дана.“
„И све западно и северно од Сирта“, рече Сергеј.
„Да, то је тачно“, рече Наташа, „тога се нисам ни сетила. Но, било како било, одлучено је да се изврши хајка на њих.“
„То је добро“, рече Пењков. „Најзад.“
„Сутра ујутру ће се одржати саветовање, позивају начелнике свих група. Ја ћу поћи, а ти ћеш остати као мој заменик, Серјожа. Да, још нешто. Данас нећемо осматрати, момци. Стигло је наређење да се обустављају сви ноћни радови.“
Пењков престаде да жваће и тужно погледа Наташу. Мати рече:
„А мени је свеједно. Камера ми је ионако отишла до ђавола. А Пењкову ће цео план отићи до ђавола ако пропусти барем и једну ноћ.“
„Знам“, одговори Наташа. „Код свих ће програм радова отићи до ђавола.“
„А можда бих ипак могао тихо“, рече Пењков. „Да нико не примети.“
Наташа одмахну главом.
„Нећу ни да чујем“, рече. „А можда…“ поче Пењков, а Мати му поново испод стола стаде на ногу.
Пењков помисли: И тачно је, зашто бадава речи да трошим. Свеједно ћемо сви на осматрање.
„Који је данас дан?“ упита Сергеј. Он је мислио на дан у декади.
„Осми“, рече Мати. Наташа поцрвене и поче свима редом да гледа у очи.
„Нешто Рипкина одавно нема“, рече Сергеј сипајући себи кафу.
„Да, стварно“, значајно рече Пењков.
„А већ је касно“, додаде Мати. „Већ је скоро поноћ, а њега још увек нема.“
„О!“ рече Сергеј и подиже прст. У ходнику се зачуло шкљоцање улазног отвора.
„То је он!“ свечаним шапатом објави Сергеј.
„Прави сте чудаци, одиста чудаци!“ рече Наташа и збуњено се осмехну.
