колико закона ћемо морати да се сналазимо на овом лету.“
„Стажисто, можете да седнете“, рече Јури. Јура брзо и неудобно седе на столицу.
Биков подиже телефонску слушалицу. „Жилине, дођи до мене.“ Спусти слушалицу.
„Узмите ваше исправе, стажисто. Потчињени сте лично мени. Ваше обавезе ће вам објаснити инжењер Жилин, који ће сада доћи.“
„Алексеј“, величанствено рече Јурковски „наш… хм… кадет још не зна са ким има посла.“
„Не, знам“, рече Јура. „Одмах сам вас препознао.“
„О!“ зачуди се Јурковски. „Нас је још могуће и препознати?“
Јура не успе да одговори. Врата се отворише и на прагу се појави Иван у својој карираној кошуљи.
„Стигао сам, Алексеј Петровичу“, весело је рекао. „Примај своје кумче“, прогунђа Биков. „То је наш стажиста. Ти си ми одговоран за њега. Запиши у дневник. Узми га к себи, и до самог старта га држи на оку.“
„Разумем“, рече Жилин, подиже Јуру са столице и изведе га у ходник. Јура је лагано почео да схвата оно што се десило.
„Ви сте, значи, Жилин?“ упита он. „Инжењер космичког брода?“
Жилин не одговори. Постави Јуру пред себе, повуче се један корак уназад и страшним гласом упита:
„Пијеш вотку?“
„Не“, уплашено одговори Јура.
„Верујеш у бога?“
„Не.“
„Права међупланетарна душица!“ задовољно рече Жилин. „Кад стигнемо на Тахмасиб, даћу ти да пољубиш кључ од стартера…“
МАРС: АСТРОНОМИ
Мати је, заклонивши очи од сунца које је заслепљивало, посматрао дине. Краулер се није видео. Над динама се видео огроман црвенкасти облак прашине, који је слаб ветар лагано терао у страну. Била је тишина, само што је, на пет метара изнад земље, шуштала вртешка анемометра. Затим је Мати зачуо пуцње, пок, пок, пок, пок, — четири пуцња један за другим.
„Промашај, разуме се“, рече он.
Опсерваторија се налазила на високом, заравњеном брегу. Лети је ваздух увек био прозрачан и са врха брега су се одлично виделе беле куполе и паралелопипеди Топлог Сирта на пет километара према југу и развалине Старе Базе на исто тако високом, заравњеном брегу на три километра према западу. Али, сада је Стара База била обавијена облаком прашине. Пок, пок, пок, поново су оданде одјекнули пуцњи.
„Стрелци“, презриво рече Мати. Погледао је на територију опсерваторије. „Подлог ли створа!“ рече.
Широка угаона камера је била оборена на земљу. Метеоролошка кућица је била искривљена. Зид павиљона телескопа је био измазан неком жутом, одвратном масом. Над вратима павиљона се видела свежа рупа од разорног метка. Лампица над улазом у павиљон је била разбијена.
„Стрелци“, понови Мати.
Пришао је павиљону и прстима у крзненој рукавици опипао ивице рупе од метка.
Помислио је о томе шта све може да начини разорни метак у павиљону, и одмах му се од свега смучило. У павиљону се налазио одличан телескоп са прецизно избалансираним објективом, регистратор светлуцања, блинк-аутомати — апаратура ретка, својеглава и компликована. Блинк-аутомати се боје чак и прашине и морају се држати под херметичним поклопцем. А шта може такав поклопац од пластике против разорног метка?
Мати није ушао у павиљон. Нека сами све погледају, помисли. Сами су пуцали, нека сада сами и гледају. Отворено говорећи, он тог дана једноставно није могао да уђе у павиљон. Спустио је карабин на песак и напрегавши се, подигао камеру.
Једна нога троношца је била савијена, и камера је стајала накриво.
„Свиња!“ рече Мати с мржњом у гласу. Он се бавио снимањем метеорита и камера је била његов једини инструмент. Прешао је преко целе територије опсерваторије ка метеоролошкој кућици. Прашина на целој површини била је изривена и Мати је бесно газио карактеристичне јаме — трагове «летеће пијавице». Зашто она све време долази овамо, на ово место? — мислио је. Но, нека се мува око куће. Па, у крајњем случају, нека уђе и у гаражу. Али не, она долази баш овамо, на ово место где се налазе инструменти. Зар овде мирише на људе, шта ли?
Врата метеоролошке станице су била искривљена и нису могла да се отворе. Мати безнадежно одмахну руком и врати се камери. Једва је некако скинуо камеру са троношца и стењући, спусти је на раширено шаторско платно. После тога је подигао троножац и понео га у кућу. Оставио га је у радионици и свратио у трпезарију. Наташа је седела крај радио-станице.
„Јеси ли известила?“ упита је Мати.
„Знаш, руке ме једноставно више не слушају“, љутито рече она. „Часна реч, једноставније је да отрчим тамо.“
„Шта је?“ упита је Мати.
Наташа је нагло окренула регулатор јачине. Низак, уморан глас се зачуо у соби:
„Седма, седма, говори Сирт. Зашто нема извештаја? Чујте, седма! Дајте извештај!“
Седма поче да бубња цифрама.
„Сирт!“ рекла је Наташа. „Сирт! Говори прва!“
„Прва, не сметајте“, рекао је уморан глас. „Имајте мало стрпљења.“
„Па онда изволи“, рече Наташа и окрену регулатор јачине у обрнутом правцу.
„А шта ти, заправо, хоћеш да их известиш?“ упита Мати.
„Хоћу да их известим о свему што се овде десило“, одговори Наташа. „Па то је несрећан случај!“
„Сад већ и несрећан случај“, побуни се Мати. „Сваке ноћи се дешава такав несрећан случај код нас.“ Наташа се замишљено налакти на сто.
„А знаш, Мати“, рече она, „данас је пијавица први пут дошла дању.“
Мати се целом шаком замишљено ухвати за лице. То је била истина. Раније су пијавице долазиле или само ноћу или пред само свануће.
„Да“, рече. „Да. Ја то схватам овако: осилиле су се.“
„И ја то схватам исто тако“, рече Наташа. „Шта се види тамо, напољу?“
„Иди, па види сама, то ће бити најбоље“, рече Мати. „Моју камеру су унаказили.
Данас нећу моћи да осматрам.“
„Да ли су наши тамо?“ упита Наташа. Мати се збуни.
„Да, тамо су“, рече и неодређено махну руком. Наједнам се замислио о томе шта ће рећи Наташа кад буде видела рупу од метка на вратима павиљона.
Наташа се поново окрену ка радио-станици, а Мати тихо затвори за собом врата.
Изишао је из куће и угледао краулер. Краулер је летео великом брзином, скакућући са брежуљка на брежуљак. За њим се до самих звезда дизао густ зид прашине и на том црвено-жутом фону се јасно видела јака фигура Пењкова, који је стајао са карабином наслоњеним на бок. Краулером је, разуме се, управљао Сергеј. Он је кренуо краулером право према Матију и укочио тек на пет корачаји пред њим. Густ облак прашине је обавио територију опсерваторије.
„Кентаури“, рече Мати бришући наочаре. „Коњска глава на људском телу.“
„Па шта?“ рече Сергеј скочивши на земљу. За њим је лагано сишао Пењков.
„Отишла је“, рече он.
