Сав смисао живота је у раду. Сви стално нешто траже, нешто граде. Зашто? Ја схватам, то је све било потребно раније, кад ничега није било довољно. Кад је то била економска борба. Кад је још требало доказивати да ми можемо да радимо не само исто већ и боље од њих. Доказали смо. А борба се наставила. Некаква потајна, невидљива. Ја је не схватам. Можда ти то схваташ, Григорије?“
„Схватам“, рече Дауге.
„Ти си увек све схватао. Ти си увек схватао свет у коме живиш. И ти, и Волођа, и тај досадни Биков. Понекад мислим да сте сви ви јако ограничени људи. Ви једноставно нисте у стању да поставите питање «зашто»?“ Поново је попила неколико гутљаја. „Знаш, недавно сам се упознала с једним учитељем из школе.
Он учи децу страшним стварима. Он их учи да је много интересантније радити него забављати се. И — деца му верују. Да ли схваташ? Па то је страшно! Ја сам разговарала са његовим ученицима. Учинило ми се да ме они презиру. Зашто? Због тога што хоћу да проживим свој једини живот онако како ја то хоћу? Због тога што желим да уживам у стварима које волим?“
Дауге је одлично замислио тај разговор Марије Јурковске с петнаестогодишњим дечацима и девојчицама из рејонске школе. Како да то схватиш, помислио је. Како можеш да схватиш, мислио је он, како недељама и месецима удараш главом о зид, исписујеш гомиле папира и десетине километара прелазиш по кабинету или пустињи и стално ти се при томе чини да решења нема, и да си ти обичан глупи црв, и ти чак више не верујеш да то мора тако, а онда наступа онај диван тренутак кад на крају откриваш капијицу у зиду, и још један зид остаје за тобом, и ти си поново бог, и васиона ти је поново на длану. Уосталом, то чак не мора ни да се схвати.
То треба осетити. Рекао је:
„Они такође хоће да проживе свој живот онако како то желе. А ви хоћете две различите ствари.“
Реско му се успротивила:
„А шта ако сам у праву ја?“
„Не“, рече Дауге. „У праву су они. Они не поставијају питање «зашто»?“
„А можда они једноставно нису у стању да широко мисле?“
Дауге се осмехну. Шта ти знаш о ширини мисии, помисли он.
„Ти пијеш хладну воду кад је врућина“, рече он стрпљиво, „и не питаш «зашто».
Једноставно пијеш, и осећаш се добро…“
Прекинула га је:
„Да, мени је добро. И дајте ми да пијем моју хладну воду, а они нека пију своју!“
„Нека“, мирно се сложи Дауге. Он са чуђењем и радошћу осети да његова неподношљива туга лагано нестаје. „Ми и нисмо говорили о томе. Тебе интересује ко је у праву. Добро. Човек — он више није животиња. Природа му је дала разум.
А разум неизбежно мора да се развија. А ти гасиш, уништаваш у себи разум.
Намерно га уништаваш. Ти си томе посветиила цео свој живот. А постоји још много људи на Планети који уништавају свој разум. Они се зову малограђани.“
„Хвала.“
„Нисам хтео да те увредим“, рече Дауге. „Али, мени се учинило да ти хоћеш да вређаш нас. Ширина погледа… Какву ви можете имати ширину погледа?“
Испила је до краја своју чашу.
„Ти данас лепо говориш“, приметила је злобно се смешкајући. „Све тако дивно објашњаваш. Буди онда добар, па ми, молим те, објасни још једну ствар. Цео живот си радио. Цео живот си развијао свој разум, прелетао си преко обичних земаљских задовољстава.“
„Никад нисам прескакао преко обичних овоземаљских задовољстава“, рече Дауге.
„Ја сам чак био и дангуба.“
„Нећемо се свађати“, рече она. „По моме мишљењу, прелетао си. А ја сам целог живота уништавала свој разум. Ја сам се целог живота бавила тиме што сам гајила своје инстинкте. А ко је од нас сада срећнији?“
„Разуме се, ја“, рече Дауге. Она га весело погледа и насмеја се.
„Не“, рече. „Ја. У најгорем случају — обоје смо несрећни. Неталентована кукавица — тако ме, уколико се не варам, зове Волођа? — или трудољубиви мрав — крај је исти: старост, усамљеност, празнина. Ја ништа нисам добила, а ти си све изгубио. У чему је разлика?“
„Питај Гришу Бикова“, мирно рече Дауге.
„О, они!“ она са ниподаштавањем одмахну руком. „Знам шта ће они рећи. Не, мене интересује шта ћеш рећи ти! И не сада, када су напољу сунце и људи, већ ноћу, кад дође несаница и кад су око тебе само твоји вражји талмуди, и непотребно камење с непотребних планета, и телефон који ћути, и више ништа: напред нема ништа…“
„Да, дешава се“, рече Дауге. „То се свима дешава.“
Наједном је све то замислио — и телефон који ћути, и оно ништа испред себе — али не и талмуде и камење већ флашице са водицама за козметику, мртав бљесак златног накита и неумољиво огледало. Ја сам свиња, помисли оптужујући самога себе.
Самоуверена и равнодушна свиња. А њој је потребна помоћ!
„Да ли ћеш ми дозволити да данас дођем к теби?“ упита је.
„Не.“ Устала је. „Данас имам госте.“
Дауге одгурну чашу, коју није ни дотакао, и такође устаде. Узела га је под руку и изишли су у хол. Он се трудио да не храмље.
„Куда ћеш сад?“ упита је.
Зауставила се пред огледалом и поправила фризуру, на којој уопште није имало шта да се поправља.
„Куда?“ поновила је питање. „Некуда. Јер ја још немам педесет и за сада мој свет још увек припада мени.“
Спустили су се низ степенице на трг обасјан сунцем.
„Могао бих да те одвезем…“ рече Дауге.
„Хвала, имам своја кола.“
Без журбе је ставио шлем на главу, проверио да му случајно однекуд не дува у уши, и закопчао мантил.
„До виђења, стари“, рекла је она.
„До виђења“, рекао је он, нежно се смешкајући. „Извини ако сам био суров… Ти си ми данас много помогла…“
Она га погледа ништа не схватајући, слеже раменима и пође ка својим колима.
Дауге је посматрао како корача њишући се у куковима, задивљујуће витка, горда и јадна. Имала је диван ход, и још је била згодна, чак јако згодна. За њом су се освртали. Дауге помисли са сетном злобом: Ето. То је цео њен живот. Завити тело у скупе и лепе хаљине и привлачити погледе. Много има таквих, и жилави су.
Гриша Биков је седео у колима, налакћен на волан, и читао дебелу књигу. Радио је био укључен и дугме је било окренуто до краја. Гриша је волео јаке звуке.
Дауге је ушао у кола, искључио радио и извесно време седео ћутке. Гриша је оставио књигу и упалио мотор. Дауге је рекао гледајући испред себе:
„Живот даје човеку, имењаче, три радости. Пријатеља, љубав и рад. Свака од тих радости одвојено — не вреди много. Али, како се оне ретко налазе заједно!“
„Без љубави се, разуме се, може“, замишљено је рекао Гриша.
Дауге га брзо погледа.
„Да, може се“, сложио се. „Али то само значи да ће човек имати једну радост мање, а њих је свега три.“
Гриша оћута. Чинило му се да је непоштено да ступа у спор који је безнадежан за противника.
„У институт“, рекао је Дауге. „И потруди се да стигнемо до један. Да не закаснимо.“
„Не, брзо ћу.“
Кола су изашла на пут.
