Сива завеса прашине се већ сасвим приближила.
„Пусти“, рече Јурковски. „Сам ћу управљати бродом.“
Ћутке поче да гура Михаила Антоновича из фотеље. То је радио тако дивље и страшно да се Михаило Антонович сасвим изгуби.
„Но, добро“, замрмља. „Но, добро… Но, причекај мало…“ Никако није могао да препозна Јурковског. Све му је то личило на неки језив сан.
„Михаило Антоновичу!“ позва Жилин.
„Да“, слабим гласом одговори Михаило Антонович, али Јурковски из све снаге удари песницом по прекидачу радио-станице. Метална рукавица као ножем одсече прекидач.
„Доле!“ заурла Јурковски.
Михаило Антонович, ужаснувши се, баци космоскаф у двадесетокилометарску провалију под собом. Дрхтао је од ужасних предосећања.
Прође минут затим још један…
Јурковски проговори јасним гласом:
„Мишо, ја схватам…“
Огромне камене громаде оштрих ивица су на екрану расле и лагано се окретале.
Јурковски навикнутим покретом навуче на главу прозрачни шлем скафандера.
„Мишо, Мишо, ја схватам“, зачу Жилин глас Јурковског.
Биков је, згрбивши се, седео пред радио-станицом обема рукама се ухвативши за сталак некорисног микрофона. Он је могао само да слуша и да покуша да схвати шта се тамо дешава, и да чека, нада се. Кад се врате, пребићу их као мачке, мислио је. Тог навигатора мекушца и тог генералног никоговића. Не, нећу претући. Само да се врате. Само да се врате. Поред њега је, с рукама у џеповима, ћутао туробни Жилин.
„Камење“, жалостиво ће Михаило Антонович. „Камење…“
Биков затвори очи. Камење у Прстену. Оштро. Тешко. Лети, гамиже, окреће се.
Опкољава. Подгаркује, одвратно шкрипи по металу. Ударац. А онда још један, само јачи. То су све ситнице, није страшно, шљунак добује по оклопу као пасуљ, и то је ситница, али однекуд отпозади прикрада се онај тешки и брзи, као да је из огромног катапулта избачен, и локатори га због облака прашине не виде, а кад га угледају, биће касно… Пући ће оклоп, као хармоника ће се сложити преграде, за тренутак ће се у пукотини појавити небо, зазвиждаће ваздух и — људи већ постају бели и крхки као лед… Уосталом, они су у скафандерима. Биков отвори очи.
„Жилине“, рече. „Иди код Маркушкина и сазнај где се налази други космоскаф. Нека припреми пилота за мене.“
Жилин нестаде.
„Мишо“, безвучно позва Биков. „Ипак некако, Мишо… Некако…“
„Ево га!“ рече Јурковски.
„Јој-јој-јој-јој“, рече Михаило Антонович.
„Једно пет километара?“
„Шта ти је, Волођењка. Много мање!… Шта велиш, добро је кад нема камења?“
„Лагано кочи. Ја ћу да спремим сонду. Ах, није требало станицу да уништавам, будала матора… Могао сам боље да пазим.“
„Шта би то могло да буде, Волођењка? Пази какво је то чудо!“
„Он их држи, видиш ли? Ето где су они, Дошљаци! А ти си кукао!“
„Шта ти је, Волођењка! Зар сам кукао? Ја сам онако…“
„Некако се заустави да га, боже ме сачувај, не закачимо…“
Наступи тишина. Биков је напрегнуто ослушкивао. Можда ће се све и срећно завршити, мислио је.
„Но, зашто си кисео?“
„Не знам, одиста… Некако ми је све ово чудно… Нисам у својој кожи…“
„Изиђи под шапу и избаци магнетну мачку.“
„Добро, Волођењка.“
Шта ли су то тамо пронашли, мислио је Биков. Каква сада шапа. Шта тамо копају?
Зар не може брже?
„Нисам погодио“, рече Јурковски.
„Причекај, Волођењка, ти не умеш. Дај ја ћу.“
„Пази, као да је зарасла у камен… А да ли си запазио да су све једнаке, истоветне?“
„Да, свих пет. Мени је то одмах било чудно… Врати се Жилин.“
„Нема космоскафа“, рече.
Биков не поче да га испитује шта то значи — нема космоскафа. Остави микрофон, устаде и рече:
„Идемо Швајцарцима.“
„Овако нам ништа неће поћи за руком“, чу се глас Михаила Антоновича. Биков се заустави.
„Да, одиста… Треба нешто смислити.“
„Причекај, Волођењка. Ја ћу се сада извући напоље и урадићу то рукама.“
„Правилно“, рече Јурковски. „Да се извучемо напоље.“
„Не, Волођењка, извини, али ти остани овде. Од тебе ће користи бити мало… а свашта још може да се деси…“ Јурковски рече после кратке паузе:
„Добро. Ја ћу у међувремену начинити неколико снимака.“
Биков пожури ка излазу. Жилин изиђе за њим из командног одељења и закључа врата. Биков је ужурбано говорио док су излазили:
„Узећемо танкер, према пеленгу ћемо поћи к њима и тамо ћемо их чекати.“
„Правилно, Алексеј Петровичу“, рече Жилин. „Шта ли су то тамо пронашли?“
„Не знам“, рече Биков кроз зубе. „И не тиче ме се. Док ја будем разговарао са капетаном, ти иди у командно одељење и позабави се пеленгирањем.“
У ходнику опсерваторије Биков ухвати дежурног и нареди му:
„Ми сад идемо на танкер. Скини прелазни мост и закључај улаз.“
Дежурни климну главом.
„Други космоскаф се враћа“, рече. Биков се заустави. „Не, не“, са жаљењем рече дежурни. „Неће бити брзо, кроз једно три сата.“
Биков ћутке крете даље. Прођоше поред кесона, поред клупице од бамбуса, и уским тесним ходником се попеше у командно одељење танкера. Капетан Корф и његов навигатор су стајали нагнути над уским сточићем и разгледали неки плавичасти цртеж.
„Добар дан“, рече Биков.
Жилин, не говорећи ни речи, приђе радио-станици и покуша да је дотера на таласну дужину космоскафа. Капетан и навигатор га запањено погледаше. Биков им приђе.
„Ко је капетан?“ упита.
„Капетан Корф“, рече риђи капетан. „Ко сте фи? Зашто?“
„Ја сам Биков, капетан Тахмасиба. Молим вас да ми помогнете.“
„Отма“, рече капетан Корф. Погледа Жилина. Овај се мучио с радио-станицом.
„Два наша друга су се спустила у Прстен“, рече Биков.
„О!“ На лицу капетана се видело чуђење. „Како неопресно!“
„Мени је потребан брод. Ја вас молим да ми дате ваш.“
„Мој прот“, изгубљено рече Корф. „Да идете у Перстен?“
„Не“, рече Биков. „У Прстен само у крајњој потреби. Ако дође до несреће.“
„А где ваш прот?“ упита Корф неповерљиво.
„Ја имам фотонски теретњак“, одговори Биков.
„А“, рече Корф. „Да, њека не моше…“
Из звучника се зачу глас Јурковског.
„Причекај, сад ћу се извући.“
„А ја ти говорим, Волођењка, седи на месту“, рече Михаило Антонович.
