оставила утисак; „и траг ципеле…“ рече Жилин обичним гласом. Биков устаде, изиђе из кајут- компаније.
„Аљоша!“ позва га Михаило Антонович. „Куда ћеш?“
„Ја то знам“, рече Биков не окрећући се. „Читао сам о томе. Одмах ћу се вратити.“
„Ципеле?“ упита Садовски. „Какве ципеле?“
„Отприлике број четрдесет и пет“, рече Жилин. „Ребраста гума, ниска пета, засечен врх.“
„Глупости“, одлучно рече Влчек. „Новинарска патка.“
Горчаков се насмеја и упита:
„А да се случајно не види и назив произвођача: Брзоход?“
„Не“, рече Жилин одмахнувши главом. „Када би тамо барем нешто писало!
Једноставно — траг ципеле… Једва мала покривен трагом босе ноге — неко је касније стао на исто место.“
„Па то је обична новинарска патка!“ реце Влчек. „То је барем јасно. Масовно рађање русалки на острву Мен, дух Бонапарте који се уселио у рачунску машину Масачусетса…“
„Сунчане мрље су распоређене у облику цртежа Питагорине теореме!“ изјави Садовски. „Становници Сунца траже контакт са МУКС-ом!“
„Шта ти је, Вања, ти си то мало… то…“ рече Михаило Антонович неповерљиво.
Шемјакин је ћутао. Јура такође.
„Читао сам о томе у научном прилогу листа Асахисимбун“, рече Жилин. „Испрва сам и ја помислио да је то новинарска измишљотина. У нашим новинама се о томе није ништа писало. Али чланак је потписао професор Усодзуки — истакнут научник, слушао сам о њему од својих пријатеља из Јапана… Он тамо пише да својим чланком хоће да стане на пут потоку дезинформација, али да не спрема да дГ никакав коментар том догађају. Ја сам то схватио на тај начин да и они не знају како то да објасне.“
„Одважни Европљанин у шапама побеснелих синантропа!“ узвикну Садовски. „Поједен у целости, остао само траг ципеле марке Схое Мајестиц. Купујте само производе те фирме ако хоћете да после вас нешто остане!“
„То нису били синантропи“, мирно рече Жилин. „Палац на нози се јасно види голим оком. Професор Усодзуки их назива нахонантропи.“
Шемјакин више није могао да издржи.
„А зашто би то обавезно морала да буде новинарска лаж?“ упита. „Зашто од свих хипотеза прихватамо само оне највероватније?“
„Одиста, зашто?“ рече Садовски. „Трагове је, према свему, оставио Дошљак, и први контакт се завршио трагично.“
„А зашто да не?“ рече Шемјакин. „Ко је могао да носи ципеле пре двадесет хиљада година?“
„Врага“, рече Садовски. „Да будемо озбиљни, то је сигурно отисак ципеле неког археолога.“
Жилин одмахну главом.
„Пре свега, иловача се тамо у потпуности скаменила и старост отиска не долази у питање. Зар мислите да Усодзуки није помислио и на такву могућност?“
„Онда је то лаж“, рече упорни Садовски.
„Реците, Иване“, рече Шемјакин, „а фотографија трага није објављена?“
„Како да не“, рече Жилин. „И фотографија трага, и фотографија пећине и фотографија Узодзукија… Притом не заборавите да Јапанци имају релативно малу ногу, највећи број код њих је четрдесет и два.“
„Дајте овако“, рече Горчаков. „Сматраћемо да је пред нас постављен задатак да створимо логички необориву хипотезу, која објашњава то јапанско откриће.“
„Молим“, рече Шемјакин. „Предлажем — Дошљак. Нађите нелогичност у тој хипотези.“
Садовски одмахнувши руком рече:
„Опет Дошљак, можда неки бронтосаурус.“
„Једноставније је претпостављати“, рече Горчаков „да је то траг неког Европљанина. Неког туристе који се онуда прошетао.“
„Да, то је или нека непозната животиња или туриста“, рече Влчек. „Трагови животиња увек имају чудновате облике.“
„Старост“, тихо рече Жилин.
„Онда је то нека непозната животиња.“
„На пример, патка“, рече Садовски.
Биков се врати, смести у фотељу и упита:
„О чему разговарате?“
„Ето, другови покушавају да нађу објашњење за јапански траг“, рече Жилин.
„Претпотавља се: Дошљак, Европљанин, непозната животиња.“
„И?“ упита Биков.
„Све те хипотезе“, рече Жилин, „чак и хипотеза о Дошљаку, имају једино необјашњиву ствар.“
„Наиме?“ упита Шемјакин.
„Заборавио сам да вам кажем“, рече Жилин. „Пећина је површине од четрдесет квадратних метара. Отисак ципеле се налази у самом центру пећине.“
„И шта онда?“ упита Шемјакин.
„А постоји само један једини траг“, рече Жилин. Извесно време сви су ћутали.
„Да“, најзад отегнуто рече Садовски. „Балада о Једноногом Дошљаку.“
„Можда су остали трагови избрисани?“ упита Влчек.
„Искључено“, рече Жилин. „Двадесет пари јасних отисака босих ногу по целој пећини и један једини отисак ципеле на средини.“
„Значи“, рече Биков, „да је Дошљак био једноног. Донели су га у пећину, поставили усправно и, пошто су разјаснили све што их је интересовало, појели га на лицу места.“
„А зашто да не?“ рече Михаило Антонович. „По моме мишљењу, то је логично.“
„Лоше је што је само на једној нози“, замишљено рече Шемјакин. „Тешко је замислити једноного разумно биће.“
„Можда је био инвалид“, претпостави Горчаков.
„Једну ногу су могли и одмах да му поједу“, рече Садовски.
„Боже мој, каквим се глупостима бавимо“, рече Шемјакин. „Идемо на посао, то ће бити најбоље.“
„Не, извини“, рече Влчек. „Треба видети у чему је ствар. Постављам следећу хипотезу: Дошљак је правио огромне кораке. Они су сви ненормално кракати.“
„Он би у том случају разбио главу о свод пећине“, успротиви се Садовски.
„Највероватније је да је био крилат — улетео је у пећину, видео да имају лоше намере, одбацио се и одлетео. Шта ви о томе мислите, Иване?“
Жилин отвори уста да одговори, али уместо тога подиже прст и рече:
„Пажња! Генерални инспектор!“
У кајут-компанију црвен у лицу уђе Јурковски.
„Фуј!“ рече. „Како је овде дивно свеже. Планетолози, зове вас ваш шеф. И узмите у обзир да је тамо, код вас, негде око четрдесет степени. Изнад нуле.“ Окрете се Јури: „Спремај се, кадете. Договорио сам се с капетаном танкера. Он ће те пребацити на Прстен-2.“ Јура се трже и престаде да се смешка. „Танкер полази кроз неколико сати, али је боље тамо отићи на време. Вања, испратићеш га. Да!
Планетолози! Где су планетолози?“ Истрчао је у ходник. „Шемјакине! Паша!
Припреми фотографије које си снимио над Прстеном. Морам их погледати. Михаило, не одлази, причекај један тренутак. Остани овде. Алексеј, остави књигу, морам да поразговарам с тобом.“
Биков остави књигу. У кајут-компанији су остали само он, Јурковски и Михаило Антонович. Јурковски поче да јури из угла у угао.
„Шта ти је?“ упта Биков сумњичаво га посматрајући.
Јурковски се наједном заустави.
„Ево шта, Алексеј“, рече. „Договорио сам се са Маркушкином, он ће ми дати космоскаф. Хоћу да видим
