Прстен. Потпуно сигуран, безопасан лет, Алексеј.“
Јурковски се наједном разбесне. „Зашто ме тако посматраш? Момци лете тамо два пута дневно већ читавих годину дана. Да, ја знам да си ти упоран. Али ја се не спремам да се спуштам у Прстен, ја хоћу само да летим над њим. Потчињавам се твојим наређењима, уважи и ти моју молбу. Молим те најпонизније, ђаво га однео.
На крају крајева, јесмо ли другови или нисмо?“
„У чему је ствар?“ упита Биков мирно.
Јурковски поново поче да шпарта из угла у угао. „Дај ми Михаила“, одсечно рече.
„Шта-а-а?“ рече Биков лагано се усправљајући.
„Или ћу полетети сам“, рече Јурковски. „А ја се не разумем много у те космоскафе.“
Биков заћута. Михаило Антонович је гледао час једног час другог.
„Децо“, рече, „ја ћу са задовољством… У чему је ствар?“
„Могао бих да узмем пилота са станице“, рече Јурковски, „али ја молим Михаила, јер је он сто пута искуснији и опрезнији од свих њих тамо заједно. Да ли схваташ? Опрезнији!“
Биков је ћутао. Лице му је било намргођено и тмурно. „Бићемо опрезни“, рече Јурковски. „Летећемо на висини од двадесет-тридесет километара над средњом линијом, не ниже. Направићу неколико снимака, мало ћу погледати и кроз два сата ћемо се вратити.“
„Аљоша“, молећиво рече Михаило Антонович. „Па камење у Прстену скоро и не постоји. А није то ни тако страшно. Мало више пажње…“
Биков је ћутке посматрао Јурковског. «Но, шта да радим са њим?» мислио је. «Шта да радим са овом старом лудом? Михаило има болесно срце. Ово му је последњи лет. Рефлекси су му ослабили, а космоскафима се ручно управља. А ја не умем да управљам космоскафима. Жилин такође не уме. А младог пилота пуштати са њим — не смем ни то. Они ће наговорити један другога да се спусте у Прстен. Зашто ја, стара будала, нисам научио да управљам космоскафом?»
„Аљоша“, рече Јурковски. „Молим те. Јер ја више сигурно нећу никад више видети Прстенове Сатурна. Ја сам стар, Аљоша.“
Биков устаде и никога не гледајући изађе из кајут-компаније. Јурковски покри лице рукама.
„Ах, несрећа божја!“ рече. „Зашто ја имам тако одвратну репутацију? А, Миша?“
„Неопрезан си, јако, Волођењка“, рече Михаило Антонович. „Сам си крив за све.“
„А зашто да будем опрезан?“ упита Јурковски. „Реци ми, зашто? Да бих доживео потпуну духовну и телесну немоћ? Да сачекам тренутак кад ће ми живот дојадити и кад ћу умрети од досаде у кревету? Смешно је, Миша, дрхтати над сопственим животом.“
Михаило Антонович одмахну главом.
„Какав си ти, Волођењка“, рече тихо. „И како нећеш да схватиш, голубићу, ти ћеш умрети и — тачка. А после тебе ће људи остати, пријатељи. Знаш ли како ће њима бити? А ти мислиш само о себи, Волођењка, само и стално о себи.“
„Ех, Мишо“, рече Јурковски, „не желим с тобом да се свађам. Реци ми боље — да ли ће Алексеј пристати или неће?“
„Па, уколико се не варам, он је већ пристао“, рече Михаило Антонович. „Зар то не видиш? Ја га барем познајем, петнаест година смо на истом броду.“
Јурковски поново поче да јури из угла у угао.
„А теби се, Михаило, одиста лети?“ повика. „Или се исто тако само… хм-хм… «слажеш»?“
„Лети ми се“, рече Михаило Антонович и поцрвене. „За опроштај…“
Јура је паковао кофер. Он никад није умео да спакује ствари како треба, а сад је уза све то још и журио, да се не би видело колико му се не иде са Тахмасиба.
Иван је стајао крај њега и Јура је осећао тугу, мислећи на то да ће сада да се опрости с њим и да се више никада неће видети. Трпао је у кофер веш, свеске са белешкама, књиге — међу њима се налазила и књига Пут путева, о којој је Биков рекао: „Када ова књига почне да ти се допада, онда можеш да сматраш да си постао човек.“ Иван је, звиждећи нешто, веселим очима посматрао Јуру.
Јура најзад затвори кофер, тужно се осврте по кабини и рече:
„Но, ово је, изгледа, све.“
„Па, кад је готово, онда можемо и да се опростимо“, рече Жилин.
Узе од Јуре његов лаки кофер и пођоше кружним ходником, поред тегова који су лебдели у ваздуху, поред купатила, кухиње, из које је допирао мирис овсене каше. Најзад уђоше у кајут-компанију. У њој се налазио само Јурковски. Он је седео за празним столом обухвативши главу длановима, а пред њим се налазио лист папира.
„Владимире Сергејевичу“, рече Јура. Јурковски подиже главу. „А, кадет“, рече тужно се осмехнувши. „Па шта ћемо, да се опростимо.“
Стегоше један другоме руку.
„Велико вам хвала за све“, рече Јура.
„Но, но“, рече Јурковски. „Не захваљуј се, брате, много. Ти и сам знаш да нисам хтео да те поведем с нама. И погрешио сам. Шта да ти пожелим на растанку? Ради што више, Јура. Ради рукама, ради главом. Нарочито не заборављај како се то ради главом. И памти да су прави људи они који мисле на многе ствари одједном.
Не дозволи да ти се мозак запарложи“ Јурковски га погледа већ познатим изразом лица: као да је очекивао да ће се одмах променити набоље. „Но, иди, шта сад још чекаш?“
Јура се невешто поклони и изиђе из кајут-компаније. Крај улаза у командно одељење осврте се. Јурковски га је замишљено посматрао, али га, према свему, није видео. Јура се попе у командно одељење. Михаило Антонович и Биков су разговарали крај пулта за управљање. Када Јура уђе, они заћуташе и погледаше га.
„Тако“, рече Биков. „Ти си, Јурије, спреман. Иване, ти ћеш га, значи, испратити…“
„До виђења“, рече Јура. „Хвала.“
Биков му ћутке пружи огромну шаку.
„Велико вам хвала, Алексеј Петровичу“, понови Јура. „И вама такође, Михаило Антоновичу.“
„Нема на чему, нема на чему, Јура“, проговори Михаило Антонович. „Срећан рад. И свакако ми напиши писамце. Адресу ниси изгубио?“
Јура се ћутке лупи по џепу блузе.
„Но, одлично. Дивно. Напиши, а ако хоћеш — дођи. И, збиља, када се вратиш на Земљу, дођи. Кад нас је весело. Много омладине. Моје мемоаре ћеш прочитати.
Јура се слабо осмехну.“
„До виђења“, рече.
Михаило Антонович му махну руком, а Биков загуде:
„Срећна плазма, стажисто.“
Јура и Жилин изађоше из командног одељења. Последњи пут се за Јуром отворише и затворише врата кесона.
„До виђења, Тахмасибе“, рече Јура тужно.
Прошли су кроз бесконачно дуг ходник опсерваторије, у коме је била ужасна врућина, као у сауни, и попели се на другу палубу дока. Крај отвореног улаза у танкер на малој столичици од бамбуса седео је риђ човек с откопчаном блузом, златним дугмадима на њој и пругастим кратким панталонама. Огледајући се у малом огледалцету, он је прстима чешљао риђе бакенбарде и звиждукао неку тиролску мелодију. Када угледа Јуру и Жилиина, стрпа огледалце у џеп и устаде.
„Капетан Корф?“ упита Жилин.
„Ја“, рече риђи.
„На Прстен-2“, рече Жилин, „пребацићете овог друга. Генерални инспектор је разговарао с вама, зар не?“
„Ја“, рече риђобради капетан Корф. „Фрло топро. Пртљак?“
Жилин му пружи кофер.
