„Ја“, рече капетан Корф по трећи пут.
„Па, до виђења, Јурка“, рече Жилин. „Не опуштај, молим те, нос. Чему то сада?“
„Не опуштам га, уопште“, рече Јура тужно.
„Ја одлично знам зашто си га опустио“, рече Жилин. „Ти си уобразио да се више никад нећемо видети и одмах си од тога направио трагедију. Ти ћеш још сто година да сусрећеш добре и лоше људе. А да ли можеш да ми одговориш на једно питање: чиме се један добар човек практично разликује од другог доброг човека?“
„Не знам“, уздахну Јура.
„Ја ћу ти рећи“, рече Жилин. „Ничим суштаственим се и не разликује. Ето, ти ћеш сутра бити са твојим момцима. Сутра ће ти сви завидети, а ти ћеш се хвалити: ја и инспектор Јурковски… Причаћеш како си пуцао на пијавице на Марсу, како си својим рукама, «ево оваквом столицом», лупио по глави мистер Ричардсона на Бамберги, како си спасао плавооку девојку од злочинца Шершења. За смрт-планетологе ћеш такође нешто слагати.“
„Ма шта вам је, Вања“, рече Јура, смешкајући се.
„Не, а зашто? Уобразиља ти је жива. Могу да замислим како ћеш им отпевати баладу о једноногом Дошљаку. Само узми још нешто у обзир. Тамо су ипак била два трага. О другом нисам успео да испричам. Други је био на своду пећине, тачно над првим. То не заборави. Па, до виђења.“
„Ти-ла-ла-ла-и-ла!“ тихо је иза њих певушио капетан Корф.
„До виђења, Вања“, рече Јура. Он обема рукама стеже руку Жилину. Жилин га лупи по рамену, окрете се и оде у ходник. Јура чу како неко у ходнику узвикну:
„Иване! Постоји још једна хипотеза! Тамо, у пећини, није био никакав Дошљак.
Била је само његова ципела…“ Јура се насмеја.
„Ти-ла-ла-ла-и-ла!“ певао је иза његових леђа капетан Корф чешљајући своју риђу браду.
ПРСТЕН-1: МОРА ДА ЖИВИ
„Волођењка, помери се мало“, рече Михаило Антонович. „Стално ударам лактом о тебе. Ако изненада будем морао да уђем у вираж…“
„Изволи, изволи“, рече Јурковски. „Само, немам куда, у ствари. Чудно тесно је овде. Ко ли је правио ове… хм-хм… апарате…“
„Таааако. Сасвим је довољно, Волођењка…“
У космоскафу је било ужасно тесно. Мала, округла ракета је била прорачуната само за једног човека, али су се обично у њу трпала по двојица. Али ни то није било све — по правилима безбедности, за време радова над Прстеном посада је на себи морала да има скафандере са скинутим шлемовима. Удвоје, у скафандерима, а уз то још и са шлемовима који су висили на леђима, у космоскафу човек одиста није имао куд да се окрене. Михаило Антонович се сместло у удобну фотељу са меким ременима и тешко је преживљавао то што је његов друг Волођењка морао да се завуче некуд између поклопца регенератора и пулта за бомбардовање.
Јурковски је, притискајући лице на биноктар, с времена на време шкљоцао својим фото- апаратима.
„Мало прикочи, Мишо“, говорио је. „Тако… заустави се… Фуј, до ђавола, како је то код њих неудобно конструисано…“
Михаило Антонович је, са задовољством окрећући управљач, нетремице посматрао екран телепројектора. Космоскаф је лагано пловио двадесет и пет километара над средњом површином Прстена. Напред се, као огроман мутножути грб, видео воденасти Сатурн. Ниже, десно и лево, преко целог екрана се пружало пљоснато поље које је светлуцало. Из даљине изгледало је као да је било покривено зеленкастом измаглицом, и као да је та гигантска планета била пресечена на двоје. А под космоскафом се кретао прави поток камења: комади угластих стена, ситног шљунка, прашине, која се преливала у свим дугиним бојама. Понекад се у том потоку запазало чудновато кретање и тада је Јурковски говорио: „Прикочи, Михаило… Баш тако…“ И неколико пута би шкљоцнуо камерама. Та неодређена и непојмљива кретања су привлачила његову посебну пажњу. Прстен није био гомила камења, који су били бачени у мртво, инертно кретање око Сатурна; та гомила је живела својим чудним, несхватљивим животом и законитост тог живота је требало открити.
Михаило Антонович је био срећан. Он је нежно притискао полуге команди, с уживањем осећајући како ракета послушно ослушкује сваки покрет његових прстију. Како је то дивно — управљати бродом без киберштурмана, без све оне електронике, бионике и кибернетике, уздати се само у себе, предавати се потпуној и безграничној уверености у себе и знати да се између тебе и брода налази само овај мекани, удобни управљач и да не мораш већ навикнутим напором воље да тераш од себе помисао да под твојим ногама клокоће, иако мирна, ипак ужасна снага, која је у стању да претвори у прашину целу планету. Михаило Антонович је имао богату уобразиљу, у души је увек био помало назадан, и спори космоскаф с његовим слабим моторима му је изгледао угодан и домаћи у поређењу са фотонским чудовиштем Тахмасибом и другим сличним чудовиштима с којима је имао посла за двадесет и пет година свог навигаторског рада.
Осим тога, он се, као и увек, одушевљавао дијамантским преливима Прстена, који су светлуцали у свим дугиним бојама. Михаило Антонович је одувек осећао слабост према Сатурну и његовим Прстеновима. Прстен је био изузетно леп. Он је био много лепши него што је то Михаило Антонович могао да исприча, а ипак, сваки пут када би га видео, он је желео о њему да прича.
„Како је само лепо“, рече најзад. „Како се све прелива. Ја можда не могу…“
„Прикочи, Мишо“, рече Јурковски.
Михаило Антонович прикочи.
„Постоје месечари“, рече он. „А моја слабост је…“
„Прикочи још једном“, рече Јурковски.
Михаило Антонович заћута и прикочи још једном. Јурковски је шкљоцао фото-апаратима и камерама. Михаило Антонович поћута, а онда позва у микрофон:
„Аљошењка, слушаш ли нас?“
„Слушам“, басом одговори Биков.
„Аљошењка“, брзо поче Михаило Антонович, „код нас је све у реду. Једноставно сам хтео да ти кажем како је овде дивно. Сунце се пресијава на камењу… и прашина се сија… Каква си јуначина, Аљошењка, што си нас пустио. На крају, само да видимо… Ах, кад би видео како се овде један камен пресијава!“ Од сувишка осећања је ућутао.
Биков мало сачека, а онда упита:
„Намеравате ли још дуго да идете према Сатурну?“
„Дуго, дуго!“ љутито рече Јурковски. „Могао би, Алексеј, да узмеш нешто друго да радиш. С нама се овде неће ништа десити.“
Биков рече:
„Радимо то ради профилаксе. И Иван и ја.“
„Ти се не узнемиравај, Аљошењка“, рече Михаило Антонович. „Лутајућег камења нема, све је веома мирно, безбедно.“
„То је добро што нема лутајућег камења“, рече Биков. „Али будите опрезни.“
„Прикочи, Михаило“, нареди Јурковски.
„Шта је то?“ упита Биков.
„Турбуленција“, одговори Михаило Антонович.
„А“, рече Биков и ућута.
Петнаестак минута је прошло у тишини. Космоскаф се удаљио од ивице Прстена већ на три стотине километара. Михаило Антонович је повлачио управљачем и борио се са жељом да развије већу брзину, тако да се комади који су летели под њима слију у једну траку која светлуца. То би било веома лепо. Михаило
