инспектора Јурковског.“
„Ух, бога му, пази…“ преплашено рече неко. Јурковски самозадовољно погледа Бикова.
„Зајцеве“, рече. „Здраво, Зајцеве.“
„Здраво, Волођа“, промрмља директор, „каквим послом?“
„Ја… хм-хм… помало, ето, инспекторишем. Стигао сам јуче. Право на Диону.
Шершења сам сменио. Детаљи касније. Значи, урадићемо. . хм-хм… овако. Као замену Шершењу пошаљи Милера, и потруди се да Шершења што пре пошаљеш на Земљу. Шершења и још једног: презива се Кравец. Од млађих, али то је заслужио.
Лично преконтролиши да ли су отишли. И узми у обзир и то да нисам задовољан тобом. С тиме си. . хм-хм… и сам могао да изиђеш на крај, и то много раније.
Даље.“ Јурковски заћута, док је у етеру владала тишина поштовања. „Изабрао сам следећу маршруту, сад идемо према Прстену-1. Тамо ћу се задржати два-три дана, а после ћу доћи теби, на Титан. Нареди да тамо припреме гориво за Тахмасиб. И, на крају, још нешто.“ Јурковски опет заћута. „На мом броду налази се један младић.
То је вакуум-варилац. Један из групе добровољаца који тамо код тебе раде на Реји. Буди тако добар, посаветуј ме где да га искрцам да би га што пре пребацили на Реју.“ Јурковски још једном заћута. У етеру је још увек владала тишина.
„Дакле, слушам те“, рече Јурковски.
„Тренутак“, рече директор. „Сада управо траже податке. Ти си, значи, на Тахмасибу?“
„Да“, рече Јурковски. „Поред мене је Алексеј.“
Михаило Антонович довикну са свог места:
„Поздрав Феђи, поздравчић!“
„Миша те управо поздравља.“
„А Григорије, да ли је он с тобом?“
„Није“, рече Јурковски. „Зар ти не знаш?“
У етеру је завладала тишина. Онда се зачу промукли директоров глас:
„Нешто се десило?“
„Не, не“, рече Јурковски. „Њему су једноставно забранили да лети. Већ годину дана.“
У етеру се чу уздах.
„Да“, рече директор. „То и нас ускоро чека.“
„Надам се, не баш тако скоро“, суво рече Јурковски. „Но, како твоји подаци?“
„Тако“, рече глас. „Тренутак. Слушај. На Реју твој варилац не мора да лети.
Добровољце смо пребацили на Прстен-2. Тамо су потребнији. На Прстен-2 ћеш га, ако будеш имао среће, пребацити право са Прстена-1. Ако не будеш имао среће, послаћемо га одавде, са Титана.“
„Шта то значи — имати или немати среће?“
„Током сваке декаде два пута на Прстен-2 лете Швајцарци, носе храну. Можда ћеш затећи швајцарски брод на Прстену-1.“
„Схватам“, рече Јурковски. „Па шта, добро је, више за тебе немам ништа. До виђења.“
„Срећна плазма, Волођа“, рече директор. „Не пробијајте се кроз Сатурн.“
„Иди до ђавола“, прогунђа Биков и искључи радио-станицу. „Јасно, кадете?“ упита Јурковски.
„Јасно“, рече Јура и тужно уздахну.
„Ти си незадовољан?“
„Не, мени је свеједно где ћу радити“, рече Јура. „Није ствар у томе.“
Опсерваторија Прстен-1 кретала се у нивоу Прстена око Сатурна по кружној орбити и правила је потпун круг за четрнаест и по часова. Станица је била млада, њена изградња је завршена годину дана пре тога. Посада се састојала од десет планетолога, који су проучавали Прстен, и четири инжењера- контролора.
Инжењери-контролори су имали много посла: неки агрегати опсерваторије — грејачи, регенератори кисеоника, хидросистем — још нису били коначно регулисани.
Неудобности, које су биле повезане с тим, нису забрињавале планетологе, тим пре што су они највећи део свог времена проводили у космоскафима летећи над Прстеном. У систему Сатурна раду планетолога Прстена придавао се велики значај.
Планетолози су се надали да ће у Прстену пронаћи воду, гвожђе, ретке метале, а то би систему дало аутономију у снабдевању горивом и материјалима. Истина, и кад би се испитивања успешно завршила, те сировине још не би могле да се користе. Још није била створена летелица која би била у стању да уђе у Прстенове Сатурна и врати се из њих читава.
Алексеј Петрович Биков је довео Тахмасиб до спољне линије докова и опрезно пристао. Прилазак вештачким сателитима — ствар је теома тешка, која захтева велико мајсторство и јувелирски рад. У таквим случајевима Алексеј Петрович је устајао из фотеље и сам је одлазио у командно одељење. Крај спољних докова је стајао неки брод, који је, судећи по његовом облику био танкер за превоз хране.
„Стажисто“, рече Биков, „имаш среће. Пакуј кофер.“
Јура оћута.
„Посаду отпуштам на обалу“, објави Биков. „Ако позову на вечеру — пазите, то није хотел. Најбоље ће бити да собом понесете конзерве и киселу воду.“
„Повећајмо циркулацију“, у пола гласа рече Жилин.
Споља се зачу шкрипа — то је дежурни диспечер стављао уз спољни отвор Тахмасиба херметичну кабину. Кроз пет минута је саопштио преко радија: „Можете да излазите. Само, обуците се што топлије.“
„Зашто то?“ упита Биков.
„Регулишемо централно грејање“, одговори дежурни и прекиде везу.
„Шта то значи — топлије?“ побуни се Јурковски. „Шта да обучем? Фланелски веш?
Или — како се оно звало — ваљенке? Бунде?“
Биков рече:
„Узми џемпер. Топле чарапе и крзнену виндјакну неће бити лоше ако навучеш. С електричним грејањем.“
„Ја ћу навући џемпер“, рече Михаило Антонович.
„Имам јако леп џемпер. Са једром на грудима.“
„А ја немам ништа“, тужно рече Јура. „Могу да навучем само неколико мајица…“
„Свињарија“, рече Јурковски. „Ја такође немам ништа.“
„Обуци свој халат“, посаветова му Биков и упути се у своју кабину.
У опсерваторију су ушли сви заједно, обучени врло разнолико и топло. Биков је на себи имао гренландску крзнену јакну. Михаило Антонович је такође навукао јакну, а на ноге крзнене ципеле. Ципеле су биле без магнетних потковица и Михаила Антоновича су за собом вукли као аеростат. Жилин је навукао џемпер, а један је дао и Јури. Осим тога, Јура је навукао и Биковљеве крзнене панталоне, које је стегао под пазухом. Жилинове крзнене панталоне навукао је Јурковски, који је осим њих на себи имао још и џемпер Михаила Антоновича са једром и један јако леп бели сако.
У кесону их дочека дежурни диспечер у гаћицама и мајици. У њему је била ужасна врућина, као у финској сауни.
„Добар дан“, рече диспечер. Погледа госте и намршти се. „Ја сам вам рекао: обуците се топлије. Смрзнућете се у ципелама.“
Јурковски љутито рече:
„Ви, младићу, очигледно хоћете да терате шегу са мном?“
Диспечер га погледа ништа не схватајући.
„Каква шега? У кајут-компанији је минус петнаест.“
Биков обриса зној са чела и прогунђа: „Идемо.“ У ходнику је било ужасно хладно.
Диспечер, обухвативши рукама гола рамена, повика: „Брже, молим вас!“ Зидови ходника су били делимично демонтирани и жута мрежа термоелемената је блистала у плавичастој светлости. Крај кајут- компаније се скоро сударише с инжењером-контролором. Инжењер је на себи имао бунду, дугачку скоро до
