земље, испод које се видела плава тренерка. На глави је носио огромну шубару. Рекло би се да је обукао све што је имао.
Јурковски зимогрожљиво стресе раменима и отвори врата кајут-компаније.
У просторији су за столом, причврстивши се за столице, седела петорица људи у бундама с подигнутим оковратницима. Личили су на стражаре из доба Алексеја Тихог и пили врелу кафу из прозрачиних термоса. Када угледа Јурковског, један од њих разгрну оковратник и испустивши из уста облак паре, рече:
„Добар дан, Владимире Сергејевичу. Нешто сте лако одевени. Седните. Хоћете кафу?“
„Шта је ово код вас?“ упита Јурковски.
„Регулишемо“, рече неко.
„А где је Маркушкин?“
„Маркушкин вас чека у космоскафу. Тамо је топло.“
„Одведите ме“, рече Јурковски.
Један од планетолога устаде и исплови са Јурковским у ходник. Други, дугоња, рече:
„Реците, међу вама више нема генералних инспектора?“
„Нема“, рече Биков.
„Онда ћу вам отворено рећи: псећи нам је живот. Јуче је у целој опсерваторији температура била плус тридесет, а у кајут-компанији је било чак и тридесет и три. Ноћу је температура изненада опала. Промрзле су ми ноге. При оваквим наглим променама температуре никоме се не ради и зато радимо један по један у космоскафима. Тамо је аутономно грејање. Код вас се овакве ствари не дешавају?“
„Дешава се“, рече Биков. „За време несрећних случајева.“
„И ви живите овако целу годину?“ ужаснуто упита Михаило Антонович.
„Не, шта вам је! Тек око месец дана. Раније ти падови температуре нису били тако страшни. Али ми смо организовали бригаду за помоћ инжењерима и ето… сами видите…“
Јура је пијуцкао из термоса врелу кафу. Осећао је да се смрзава.
„Брррр!“ рече Жилин. „Реците, да немате овде случајно неку оазу?“
Планетолози се згледаше.
„Једино можда у кесону“, рече један.
„Или у купатилу“, рече други. „Али тамо је влажно.“
„Непријатно је овде“, пожали се Михаило Антонович.
„Но, знате шта“, предложи Биков. „Идемо сви к нама.“
„Ех“, рече дугоња. „А после се треба поново вратити овамо.“
„Идемо, идемо“, рече Михаило Антонович. „Тамо ћемо и поразговарати.“
„Некако то није по правилима гостопримства, неодлучно рече дугоња.“
Сви заћуташе. Јура рече:
„Како интересантно седимо — четири према четири, као да је шаховски турнир.“
Сви га погледаше.
„Идемо, идемо к нама“, рече Биков одлучно устајући.
„Некако је ипак незгодно“, рече један од планетолога. „Ипак, идемо, поседећемо код вас. Можда ћемо успети и да поразговарамо.“
Жилин рече:
„Код нас је топло. Мали окрет регулатора и — може да буде као у паклу. Седећемо у лаким, лепим оделима. Нећемо да шмркћемо.“
У кајут-компанију уђе туробан човек са бундом пребаченом преко голог тела.
Гледајући у таваницу, он нељубазно рече:
„Извините, молим вас, али могли би да се разиђете по својим кабинама. Кроз пет минута искључићемо ваздух.“
Човек нестаде. Биков, не говорећи ни речи, пође ка излазу. Сви кретоше за њим.
Свечано ћутећи, прошли су ходником, загрцнули се врелим ваздухом у празном кесону и најзад стигли на Тахмасиб. Дугајлија планетолог је вештим и брзим покретом смакао са себе бунду и сако и почео да одмотава са врата топао шал.
Топле ствари стрпаше у плакар. Затим почеше да се представљају и стежу један другоме ледене руке. Дугајлија планетолог се звао Рафаило Горчаков. Остала тројица, како се испоставило, били су Јозеф Влчек, Јевгеније Садовски и Павел Шемјакин. Када су се откравили, били су то весели, брбљиви момци. Ускоро се испоставило да Горчаков и Садовски истражују турбулентна кретања у Прстену, да нису ожењени, да воле Греема Грина и Строгова, да више воле биоскоп од позоришта и да сада у оригиналу читају Есеје Монтења, да неореалистичко сликарство не разумеју, али да не искључују могућност да и у њему нешто постоји; да Јозеф Влчек тражи у Прстену гвоздену руду методом неутронских одражавања и помоћу бомби-муња, да је по струци виолиниста, да је био првак Европе у трчању на четири стотине метара с препонама и да је у систем Сатурна доспео светећи се својој девојци због њене хладноће и неосетљивости; да је, на крају, Павел Шемјакин ожењен, да има децу и да ради као асистент у Институту планетологије, бори се за хипотезу о вештачком пореклу Прстена и да има намеру — главу да да, али да претвори хипотезу у теорију.
„Сва је несрећа у томе“, говорио је ватрено, „што су наши космографи, као истраживачке летелице, испод сваке критике. Јако су спори и несигурни. Кад седим у космоскафу над Прстеном, плаче ми се од туге. Руком човек да дохвати… А најстроже нам је забрањено да се спуштамо у Прстен. Ја сам чврсто убеђен да би прво истраживање Прстена дало неочекиване резултате. Барем неки кончић…“
„Какав, на пример?“ упита Биков.
„Е, то већ не знам…“
„Ја знам“, рече Горчаков. „Он се нада да ће тамо на неком камену пронаћи отисак босе ноге. Знате ли како он ради? Спушта се што је могуће ниже над Прстен и разгледа комаде кроз биноктар са четрдесетоструким повећањем. А за то време му се отпозади прикрада огроман астероид и удара га у задњи део космоскафа. Паша га разгледа биноктаром, и док он бежи, други астероиди…“
„То је већ глупо“, љутито рече Шемјакин. „Ако бисмо успели да докажемо да је Прстен резултат распадања неког тела, то би већ много значило, а нама је забрањено да ловимо комаде…“
„Лако је рећи — уловити комад“, рече Биков. „Ја знам тај посао. Сав си ознојен, а до самог краја не знаш ко је кога ухватио. Још, после се испоставља да си оборио ракету за пружање помоћи и да немаш довољно горива за лет до базе. Не, правилно раде што забрањују такве глупости.“
Михаило Антонович сањалачки подиже поглед:
„Али зато је то толико привлачно, децо! Какав је то жив, интересантан посао!“
Планетолози га погледаше са чуђењем у коме се осећало поштовање. Јура такође.
Он никада није ни помишљао да се дебели, добри Михаило Антонович некад бавио ловом на астероиде. Биков хладно погледа Михаила Антоновича и гласно се накашља. Михаило Антонович га уплашено погледа и брзо изјави:
„Али то је, разуме се, јако опасно… Неоправдани ризик… Уопште, то није потребно…“
„Узгред буди речено, о траговима“, замишљено рече Жилин. „Вама овде вести скоро да и не стижу са Земље“, погледа у планетологе, „и сигурно не знате…“
„У чему је ствар?“ упита Садовски. По његовом лицу се видело да је жељан нових информација.
„На острву Хонсју“, поче Жилин, „у близини залива Дано-Ура, у кањону између планина Сирамина и Титигатаке, у непроходној шуми, археолози су пронашли низ пећина. У тим пећинама су нашли остатке првобитних људи и — што је најважније — много скамењених трагова првобитних људи. Археолози сматрају да су у тим пећинама пре две стотине векова живели прајапанци, чије су потомке касније побила племена Јамато, које је предводио император Џиму-Тено, божанствени унук небеске Аматерасу.“
Биков запрепашћено уздахну и ухвати се за браду.
„То откриће потресло је цео свет“, рече Жилин, „и ви сте сигурно нешто чули о томе.“
„Одакле…“ тужно рече Садовски. „Живимо као у шуми. О томе су много писали и говорили, али ствар није у томе. Наинтересантније откриће постигнуто је недавно, кад је коначно очишћена централна пећина. Замислите: у окамењеној иловачи је пронађено више од двадесет трагова босих ногу са размакнутим палцима, а међу њима…“ Жилин баци поглед на слушаоце; Јури је све било јасно, али је пауза и на њега
