је Кедрон све ово време сасвим спокојно провео код куће — ма где да му се налазио дом. Број који је дао Алвину јемчио је да ће свака порука стићи до њега, али није откривао где станује. То је, додуше, било у сагласности са општим обичајем. Са бројем индекса могли сте поступати прилично широкогрудо, док је адреса представљала нешто што се поверава само присним пријатељима.
Док се враћао натраг у град, Алвин је размишљао о свему ономе што му је Кедрон испричао о Диаспару и његовом друштвеном устројству. Изгледало је чудно што никада није срео још неког ко би био незадовољан својим начином живота. Диаспар и његови житељи били су саздани као део једног главног плана; они су образовали савршену симбиозу. Током својих дугих живота, људи у граду се никада нису досанивали. Премда је њихов свет био сасвим сићушан према мерилима ранијих раздобља, његова сложеност била је запањујућа, а обиље чуда и ризнице непроцењиви. Човек је овде сабрао све плодове свог генија, све што је било сачувано из рушевина прошлости. Сви градови који су икада постојали, говорило се, дали су понешто Диаспару; пре доласка Освајача, његово име било је познато на свим световима које је Човек изгубио. У здању Диаспара стекла су се сва умећа, све вештине Царства. Како су се дани славе полако приближавали крају, гениј људи сазидао је град и опремио га машинама које су га учиниле бесмртним. Ма шта се заборавило, Диаспар ће живети и безбедно носити потомке Човека низ реку времена.
Они су остварили само пуки опстанак, али били су задовољни њиме. Постојало је на милионе ствари којима су могли осмислити своје животе од оног часа када би изишли, готово потпуно одрасли, из Дворане Стварања, до тренутка када би се, тек незнатно остарелих тела, враћали у Банке Сећања града. У свету где су сви мушкарци и жене располагали интелигенцијом која би се некада сматрала одличјем генијалности, није могло бити опасности од досаде. Уживање у разговорима и расправама, сложене формалности друштвеног опхонења — већ је и то било довољно да заокупи претежан део једног људског века. Осим тога, постојала су и велика формална претресања, када би читав град као опчињен слушао док би се најизврснији умови огледали и борили да досегну оне планинске врхове философије, који су били неосвојиви, али и чији изазов никада није јењавао.
Ниједан мушкарац или жена нису били без неког интелектуалног интересовања коме би се предавали. Еристон је, на пример, проводио највећи део времена у распредањима са Централним Компјутером, који је дословце бдио над целим градом, али је ипак имао времена да води мноштво истовремених расправа са сваким ко би пожелео да опроба своју домишљатост спрам његове. Већ три стотине година, Еристон се упирао да створи логичке парадоксе које машина не би била у стању да разреши. Није очекивао да ће постићи неки већи успех бар у још неколико живота.
Етанијина занимања била су више естетке природе. Она је замишљала и правила, уз помоћ организера материје, тродимензионалне плетенасте творевине тако задивљујуће сложености да су одиста представљале крајње замршене тополошке проблеме. Њена дела могла су се видети свуда по Диаспару, а било је и таквих која су стајала утеловљена у подовима великих кореографских дворана, где су се користила као потке за поставке нове балетске уметности или као играчки мотиви.
Оваква бављења могла су изгледати јалова онима који нису располагали са довољно продуховљености којом би просудили њихове тананости. Али у Диаспару није било никога ко није разумео понешто од онога што су Еристон и Етанија покушавали да остваре, и ко и сам није имао неко слично интересовање.
Атлетика и разни спортови, укључујући ту и многе који су се могли упражњавати само контролом силе теже, чинили су пријатним првих неколико векова младости. Што се пустоловина и вежбања маште тиче, саге су нудиле све што се могло пожелети. Оне су представљале неизбежан завршни производ настојања да се створи савршена опсена стварности — настојања које је почело када су људи по први пут репродуковали покретне слике и снимили звук, а затим употребили ове технике да би опатворили призоре из стварног или замишљеног живота. У сагама, све опсене биле су беспрекорне, пошто су сви утисци чула потицали непосредно из мозга, док су ометајући подражаји бивали одстрањивани. Учесник посматрач остајао је потпуно одсечен од стварности докле год је пустоловима трајала, било је то као да је живео у сну, а ипак веровао да је будан.
У свету поретка и постојаности, који се у својим главним одликама није мењао милијарду година, можда није било изненанујуће установити замашно интересовање за игре на срећу.
Људски род је одувек био опчињен тајнама окретања коцкица, распореда карата у шпилу, кружења куглице на рулету. На својим најнижим нивоима, ово интересовање имало је у залену пуку похлепу; таквом једном осећању није, менутим, било места у свету где је свако могао да поседује оно што му је с разлогом било потребно. Када је ова побуда отпала, остала је само чистоинтелектуална опчињеност случајем, која је заводљиво мамила и најумније духове.
Машине које су се понашале потпуно насумично и збивања чији се исход никако није могао предвидети, ма са колико се информација располагало, пружали су подједнака и изванредна уживања како философима, тако и коцкарима.
Коначно, свим људима су стајали на располагању још и спојени светови љубави и уметности.
Спојени, зато што љубав без уметности представља само пуко утаживање жеље, а у уметности се не може уживати уколико јој се не прине с љубављу.
Човек је посегао за лепотом у многим облицима — у низовима звука, у цртама на хартији, у површини камена, у кретњама људског тела, у бојама распршеним кроз простор. Сви ови медији и даље су постојали у Диаспару, а током векова придодавани су им и нови. Нико, менутим, није знао да ли су већ откривене све могућности уметности; исто је тако било неизвесно има ли она каквог смисла изван човековог ума.
А све је то важило и за љубав.
Јесерак је непомично седео у вртлогу цифара. Првих хиљаду простих бројева, изражених у бинарном систему који се користио за све аритметичке операције од открића електронских рачунара, низали су се у поретку пред њим. Бескрајне серије састављене од само два симбола, ‘1’ и ‘0’, неуморно су промицале пред Јесераковим очима, употпуњавајући след оних бројева чије је главно својство да се могу делити само самим собом и јединицом. Постојала је извесна тајанственост у вези са простим бројевима која је одувек опчињавала човека, и они су још заокупљали његову машту.
Јесерак није био математичар, премда му се понекад допадало да верује како јесте. Све што је могао урадити било је да трага по бескрајном реду простих бројева за посебним односима и правилима које би надаренији људи објединили у опште законе. Он је био у стању да пронане како се бројеви понашају, али није умео да објасни зашто. Уживао је у томе да крчи за себе пут кроз аритметичку џунглу, а с времена на време уочавао би необичности које су промакле знатно умешнијим истраживачима.
Поставио је матрицу свих могућих природних бројева и подесио компјутер да ниже просте бројеве преко њене површине, што је личило на перле распоренене по сециштима неке мреже.
Јесерак је то учинио већ стотину пута, али никада ништа није открио. Менутим, опчињавао га је начин на који су цифре што их је изучавао биле размештене, на први поглед без икакве правилности, по низу природних бројева. Знао је за законе дистрибуције који су већ били утврнени, али није губио наду да ће установити нешто ново.
Тешко да се могао пожалити што је био прекинут. Ако је желео да га не ометају, требало је само да подеси свој најављивач. Када му се блага звоњава огласила у ушима, зид цифара се затресао, бројке су се менусобно претопиле и Јесерак се вратио у свет обичне стварности.
Одмах је препознао Кедрона, што му није било одвећ мило. Јесерак није марио ако би му омели устаљен начин живота, али Кедрон је представљао непредвидљиво. Па ипак, поздравио је свог посетиоца прилично љубазно, прикривши све трагове извесне забринутости.
Када би се два човека срела у Диаспару по први пут — или по стоти, свеједно — владао је обичај да проведу око један час измењујући учтивости пре но што би прешли на посао, ако га је уопште било. Кедрон је помало увредио Јесерака окончавши ове формалности за циглих петнаест минута.
«Волео бих да разговарамо о Алвину», рече му изненада. «Ти си његов старатељ, зар не?»
«Тако је», узврати Јесерак. «Још га винам неколико пута недељно... у ствари, како он то одлучи.»
«Да ли ти се чини да је ваљан ученик?»
