Јесерак се на час замислио; тешко је било одговорити на ово питање. Однос измену старатеља и ученика био је изузетно важан и представљао је, заправо, један од темеља живота у Диаспару.
У просеку је десет хиљада нових умова долазило у град сваке године. Њихова претходна сећања још су била притајена, тако да им је у првих двадесет година живота све унаоколо изгледало свеже и необично. Морали су да науче да се служе читавим мноштвом машина и уренаја који су сачињавали основу свакодневног живота и да се привикну на најсложеније друштво које је Човек икада саздао.
Прва упутства примали су од парова који су били изабрани да буду родитељи новим грананима.
Селекција се вршила жребом, а дужности нису биле одвећ тешке. Еристон и Етанија једва да су посветили трећину свог времена Алвиновом подизању, и предузели су све оно што се очекивало од њих.
Јасеракове дужности биле су усредсренене на формалније видове Алвиновог образовања; сматрало се да би родитељи требало да га науче како да се опходи у друштву и да га упознају са све ширим кругом пријатеља. Они су били одговорни за његов карактер, а Јесерак за ум.
«Тешко ми је да одговорим на твоје питање», узврати Јесерак. «Свакако, све је у најбољем реду са Алвиновом интелигенцијом, али многе ствари које би требало да га занимају као да га остављају потпуно равнодушним. С друге стране, он испољава настрану радозналост за ствари о којима ми углавном избегавамо да расправљамо.»
«Као што је свет изван Диаспара, на пример?»
«Да... али, како знаш?»
Кедрон је оклевао за тренутак, питајући се колико би поверење могао да има у Јесерака.
Знао је да је Јесерак благ и добронамеран, али му је исто тако било јасно да га спутавају исти табуи који су управљали свима у Диаспару — свима, изузев Алвином.
«Подозревао сам», рече најзад.
Јесерак се удобније завали у столицу коју је управо материјализовао. Околности су биле занимљиве и он је желео да их што подробније размотри. Мало је, менутим, било наде да ће нешто сазнати, уколико Кедрон не буде вољан за сарадњу.
Требало је да наслути да ће се Алвин једнога дана срести са Лакрдијашем, као и да ће тај сусрет имати непредвидиве последице. Кедрон је представљао другу особу у граду за коју се могло рећи да је настрана али његову настраност су ипланирали творци Диаспара. Одавно је било откривено да без извесног злодела и нереда Утопија убрзо постаје неподношљиво досадна. По природи ствари, менутим, није се могло јемчити да ће злочин постојати на оптималном нивоу који је захтевала социјална једначина. Уколико је, наиме, опуномоћен и регулисан, он престаје да буде злочин.
Позив Лакрдијаша представљао је решење — на први поглед наивно, па ипак веома танано — које су усавршили пројектанти града. У читавој историји Диаспара није било ни две стотине особа чија су ментална својства одговарала овој нарочитој улози. Ови људи уживали су извесне погодности које су их штитиле од последица њиховог делања, премда је било и таквих Лакрдијаша који су прешли допуштене границе и били кажњени једином казном која се могла извршити у Диаспару — прогнани су у будућност пре но што се њихово текуће бивствовање окончало.
У ретким и непредвидљивим приликама Лакрдијаш би неком смицалицом наглавце окренуо цео град, али се углавном испостављало да је посреди нека добро смишљена практична шала или срачунат напад на неко тренутно омиљено веровање, односно начин живота. Ако се све то има на уму назив ‘Лакрдијаш’ био је више него прикладан. Некада су постојали људи који су имали веома слична задужења и овлашћења, у давним временима када је још било дворова и краљева.
«Олакшаћемо ствари», рече Јесерак, «ако будемо искрени један према другоме. Обојица знамо да је Алвин јединствен, да никада раније није живео у Диаспару. Можда ти можеш боље од мене да разабереш шта то значи. Сумњам да се у граду може догодити било шта што не би било испланирано, тако да вероватно постоји одренена сврха због које је он створен. Да ли ће он остварити ту сврху, ма шта она била, ја не знам. Исто тако немам појма да ли је она добра или рнава. Она ми је, напросто, недокучива.»
«Да се она можда не односи на нешто што је изван града,»
Јесерак се стрпљиво осмехнуо; као што се и могло очекивати, Лакрдијаш је спроводио у дело своју малу шалу.
«Објаснио сам му шта се налази напољу; он зна да са друге стране зидова Диаспара постоји само пустиња. Одведи га тамо, ако можеш; можда ти знаш пут. Када се једном суочи са стварноћу, то ће можда одагнати необичност из његовог ума.»
«Мислим да је он већ видео спољни свет», рече Кедрон тихо. Казао је то више самоме себи него Јесераку.
«Не верујем да је Алвин срећан», настави Јесерак. «Још није ступио ни у какву озбиљну везу, а и не видим како би, када га још прогања та фикс-идеја. Па ипак, он је веома млад. Није искључено да ће прерасти ову фазу и уклопити се у општу схему града.»
Изгледало је као да Јесерак покушава сам себе да увери у то што говори, тако да се Кедрон запита колико је он стварно убенен у то.
«Реци ми, Јесераче», упита га Кедрон изненада, «зна ли Алвин да он није први који је био Јединствен?»
Јесерак га погледа уплашено, а затим помало изазивачки.
«Могао сам претпоставити», рече он потиштено, «да ћеш ти то знати. Колико је Јединствених било у читавој историји Диаспара? Не више од десет?»
«Четрнаест», одговори Кедрон без оклевања. «Не рачунајући Алвина.»
«Боље си обавештен од мене», рече Јесерак опоро. «Можда ми можеш казати шта се догодило са тим Јединственима?»
«Нестали су.»
«Хвала: то сам већ и сам знао. Због тога сам и рекао Алвину што сам могао мање о његовим претходницима; тешко да би му то побољшало садашње расположење. Смем ли да рачунам на твоју сарадњу?»
«За сада, да. И ја желим да га проучим; тајанствености су ме одувек привлачиле, а у Диаспару их има тако мало. Осим тога, имам осећај да Усуд припрема једну лакрдију спрам које ће сви моји подухвати изгледати више него скромни. Ако је то тачно, онда ћу предузети све да не пропустим финале.»
«Ти као да уживаш да говориш у загонеткама», пожали се Јесерак. «На шта, у ствари, циљаш?»
«Сумњам да су моја наганања иоле боља од твојих. Па ипак, уверен сам да ни ти, ни ја, нити било ко у Диаспару неће бити у стању да спречи Алвина да оствари оно што је наумио.
Мислим да нас у будућности чека неколико веома занимљивих столећа.»
Јесерак је остао дуго непомично да седи, сасвим заборавивши на математику, пошто је Кедронова прилика ишчезла са видика. Извесна зла слутња, коју он никада раније није искусио, почела је да га тишти свом својом тежином. У магновењу се запитао да ли да затражи пријем у Већу, али онда се побојао да би то могло бити само дизање смешне граје ни око чега. Можда је цела ствар представљала неку запетљану и мрачну Кедронову лакрдију, премда му није било јасно зашто је баш он морао бити изабран као њена мета.
Пажљиво је размотрио цео проблем, испитујући га из свих углова. После нешто више од једног часа, донео је одлуку која је била типична за њега.
Сачекаће и видеће развој доганаја.
Алвин није губио време, већ се дао у сакупљање свега онога што се знало о Кедрону. Као и увек, Јесерак му је био главни извор обавештења. Стари учитељ пружио му је подробан чињенички извештај о свом сусрету са Ларкдијашем, додавши томе оно мало што је знао о његовом начину живота. У мери у којој је то било могуће у Диаспару, Кедрон је био самотњак: нико није знао где станује нити какав живот проводи. Последња лакрдија коју је приредио била је помало детињаста смицалица: пре педесет година изазвао је опште блокирање покретних путева. Столеће пре тога, пустио је веома разљућеног змаја који је лутао градом, прождирући сва постојећа остварења једног тада нарочито популарног скулптора. Сиромах уметник, који се с разлогом успаничио када су отпале све сумње у погледу алиног једноличног јеловника, утекао је у неко скровиште и није изишао из њега све док чудовиште није нестало на исто тако волшебан начин на који се и појавило.
