да се мичу за час махнуше у правцу неба.
«Велики», рече оно. «Са планета вечног дана. Они ће доћи. Господар нам је обећао.»
Ствари после овога нису изгледале ни за длаку јасније. Пре но што је Алвин стигао да настави своја унакрсна испитивања, Хилвар се поново умешао. Његова питања звучала су тако стрпљиво и благонаклоно, али у исто време и тако умешно постављена, да је Алвин одлучио да га не прекида, без обзира на радозналост која га је копкала. Није волео да призна да га Хилвар надмаша у интелигенцији, али овде није било сумње да се његова умешност у поступању са животињама протеже чак до овог фантастичног створа. Штавише, изгледало је да му он одгвора.
Изражавање му је постајало све разговетније, како је разговор одмицао, а наместо почетне грубости која се пружала чак до неуљудности, сада је промишљено узвраћао, па је чак почео да и сам добровољно пружа нека обавештења.
Алвин је сасвим изгубио представу о времену док је Хилвар склапао делиће невероватне приче. Нису били у стању да открију целу истину; велики делови остали су подложни претпоставкама и преиспитивањима. Како је створење све присталије одговарало на Хилварова питања, његов изглед почео је да се мења. Поново је заронило у језеро, а чекињасти удови на којима се држало као да су се стопили са осталим делом тела. А онда се збила још необичнија промена; три велика ока лагано су се заклопила, сажела се у тачку и потпуно нестала. Изгледало је као да је биће за сада видело све што жели, тако да му очи више нису биле потребне.
Друга, тананија преиначења смењивала су се једно за другим, да би на крају изнад површине воде остала само вибрирајућа дијафрагма посредством које је створење говорило.
Сада је било извесно да ће се и она расточити у првобитну безобличну масу протоплазме, када више не буде била потребна.
Алвин је тешко могао да поверује да интелигенција може постојати у тако несталном облику — али његово највеће изненанење тек је имало да уследи. Иако је било очевидно да створ није земаљског порекла, прошло је извесно време пре но што је чак и Хилвар, без обзира на велико знање које је поседовао из биологије, схватио са каквим типом организма се сусрео. То није био само један ентитет; у току читавог разговора, оно се стално позивало на себе у множини, као ‘ми’. У ствари, посреди је била читава колонија менусобно независних створења, коју су устројиле и којом су управљале непознате силе.
Животиње које су издалека одговарале овом типу — медузе, на пример -некада су бујале у древним океанима Земље. Неке од њих достизале су огромну величину, вукући своја прозрачна тела и шуме пипака пуних жаока по читавих педесет или сто метара кроз воду. Али ни у једној од њих није заискричио ни најмањи трачак интелигенције, који би био виши од моћи реаговања на једноставне надражаје.
Насупрот томе, овде је постојала интелигенција, али интелигенција која је била у опадању, која се дегенерисала. Алвин никада неће заборавити овај неземни сусрет, док је Хилвар постепено докучивао причу Господара, а протеински полип се рвао са непознатим речима, док је тамно језеро запљускивало зидине Шалмирана, а трооки робот их посматрао очима које никада нису трептале.
Господар је дошао на Земљу у јеку хаоса Прелазних Векова, кад се Галактичко Царство распадало, али комуникационе линије мену звездама још нису биле сасвим прекинуте. Био је људског порекла, али му се пребивалиште налазило на планети која је кружила око једног од седам Сунаца. Као још млад, био је принунен да се отисне са свог матичног света, а сећања на њега прогањало га је цео живот. За ово изгнанство оптуживао је осветољубиве непријатеље, али била је чињеница да је патио од неизлечиве болести која је, изгледа, нападала само хомо сапиенса мену свим интелигентним расама Васељене. Та болест била је религијска манија.
Током раних раздобља своје историје, човечанство је изнедрило бескрајан низ пророка, видовњака, месија и јеваннелиста који су уверавали сами себе и своје следбенике да су само њима обзнањене тајне Васељене. Некима од њих пошло је за руком да заснују религије које су опстале много поколења и имале утицаја на милијарде људи; друге су биле заборављене још пре но што су изумрле.
Успон науке, која је једноличном правилношћу побијала космологије пророка и стварала чуда са којима се они нису могли огледати, коначно је уништила све те вере. Она, менутим, није уништила застрашеност, понизност и страхопоштовање које су осећала сва разумна бића, покушавајући да докуче величанствену Васељену, чији су били саставни део. Уместо тога, пољуљала је и најзад затрла небројене религије, од којих је свака тврдила са невероватном надменошћу да је једина ризница истине, а да су милиони њених такмаца и претеча погрешни.
Па ипак, иако више нису поседовали праву моћ када је човечанство једном досегло елементарни ниво цивилизације, током свих потоњих векова наставили су да ничу засебни култови и ма како фанстатичне биле вере које су проповедали, увек су успевали да задобију присталице. С особитом снагом бујали су у раздобљима пометњи и нереда, тако да није изненанујуће што су Прелазни Векови видели прави препород ирационалности. Када би стварност почела да их тишти, људи би потражили утеху у митовима.
Иако је Господар био изгнан са свог света, он га ипак није напустио празних шака. Седам Сунаца представљало је средиште галактичке моћи и науке, а он је јамачно имао утицајне пријатеље. Отиснуо се на своју хеџиру у малом, али брзом броду, који је уживао глас једног од најбољих који су икада направљени. Са собом је у изганство понео још једну последњу реч галактичке науке — робота који је управо гледао у Алвина и Хилвара.
Нико никада није до краја упознао све умешности и функције те машине. У извесној мери, заправо, она је постала Господарев алтер его; без ње би религија Великих по свој природи пропала после Господареве смрти. Заједно су тумарали мену звезданим облацима, следећи кривудави траг који их је напокон довео, свакако не случајно, на свет са кога су потицали Господареви преци.
Читаве библиотеке биле су написане у овој саги, да би свако од ових дела потом надахнуло мноштво коментара, све док се, по ланчаној реакцији, изворници нису изгубили под планинама тумачења и објашњења. Господар се зауставио на многим световима и стекао следбенике мену многим расама. Он је несумњиво морао да има неизмерно јаку личност, када му је пошло за руком да подједнако надахне људска и не-људска бића; таконе је сигурно да је религија тако великих захвата садржала много тананог и отменог. Господар је вероватно био најуспешнији — а уједно и последњи месија људског рода. Ниједан његов претходник није имао толико поклоника, нити су се њихова учења пружала по тако огромним размерама простора и времена.
Алвин и Хилвар, менутим, нису били у стању да иоле поуздано докуче о чему су говорила та учења. Велики полип очајнички је давао све од себе да им то саопшти, али већина речи које је користио била је без икаквог значења; осим тога, он је показивао склоност да понавља реченице или целе говоре, и то брзим механичким излагањем, тако да га је било веома тешко пратити. Хилвар је убрзо покушао да одврати разговор са ових бесмислених теолошких безизлазја, да би се усредсредио на чињенице које су се могле сматрати поузданим.
Господар и чета његових највернијих следбеника стигли су на Земљу у време када градови још нису били нестали и када је Лука Диаспар још била отворена према звездама. Мора да су приспели у бродовима разних врста; полипи су се, на пример, налазили у летелицама испуњеним морском водом која је била њихова природна средина. Није било извесно да ли је овај покрет добро примљен на Земљи; у сваком случају, он се није суочио са насилним отпором и коначно, после дугог лутања, нашао је последње прибежиште у шумама и планинама Лиса.
При крају свог дугог живота, Господареве мисли још једном су се управиле ка постојбини из које је изгнан, и он је затражио од пријатеља да га изнесу на отворено како би могао да посматра звезде. Чекао је, док му је снага венула, до врхунца Седам Сунаца, а када му се крај приближио, обзнанио је много ствари које ће надахнути читаве библиотеке тумачења у потоњим временима. Непрестано је говорио о ‘Великима’, који су отишли из овог света простора и материје, али и који ће се једнога дана јамачно вратити; оставио је у аманет својим следбеницима да остану и да их поздраве када дону. То су му биле последње разумне речи.
После тога, више није био свестан своје околине, али је пред сам издисај изрекао једну реченицу, која
