се провлачила кроз потоње векове, заокупљајући умове свих који су је чули: Дивно је посматрати обојене сенке на планетама вечне светлости. Онда је умро.
После Господареве смрти, многи следбеници су га изневерили, али остали су наставили његово учење, које су постепено разрадили кроз столећа. У почетку су веровали да ће се Велики, ма ко они били, ускоро вратити, али ова нада је копнила са протоком времена. Прича је ту постајала веома збркана, као да су се истина и предање неразмрсиво преплели. Алвин је имао тек нејасну слику о поколењима фанатика, који чекају да се у неком непознатом тренутку будућности збије један велики доганај чија им је суштина потпуно измицала.
Велики се никада нису вратили. Снага покрета лагано је јењавала како су је смрт и разочарање осипали од његових заговорника. Најпре су подлегли кратковечни људски следбеници, а врхунска иронија огледала се у чињеници да је последњи присталица учења једног пророка-човека било биће које се крајње разликовало од људи.
Велики полип остао је последњи Господарев следбеник из једног једноставног разлога. Био је бесмртан. Милијарде појединачних ћелија из којих је његово тело било саздано неумитно су умирале, али пре но што би се то догодило, оне би се саморепродуковале. У дугим размацима, чудовиште би се распршило у небројене засебне ћелије, које би постале самосталне и умножавале се деобом уколико је средина била погодна. У току те фазе полип није постојао као самосветан, разумни ентитет, што је Алвина неодољиво подсетило на начин на који житељи Диаспара проводе своје мирујуће миленијуме у градским Банкама Сећања.
У дати час, нека тајанствена биолошка сила поново би сабрала све раздвојене саставне делове и полип би започео нов циклус бивствовања. Вратила би му се свест и он би се сетио свих ранијих живота, премда често несавршено, будући да су разне незгоде понекад оштећивале ћелије са крхким схемама памћења.
Можда ниједан други облик живота не би могао остати тако дуго доследан једној вери, која је иначе била заборављена пре милијарду година. У извесном смислу, велики полип био је беспомоћна жртва своје билошке природе. Бесмртност му није допуштала да се мења, већ само да вечно понавља исти, непроменљиви склоп.
У каснијим временима, религија Великих поистовећена је са обожавањем Седам Сунаца.
Пошто су Велики упорно одбијали да се појаве, предузети су покушаји да се пошаље сигнал ка њиховом далеком пребивалишту. Веома давно, ово сигнализирање претворило се у бесмислен ритуал, који су сада упражњавали једна животиња што је заборавила како се учи и један робот који никада није умео да заборавља.
Када је неизмерно стари глас замро у утихлом ваздуху, Алвин је осетио како га преплављује плима сажаљења. Неприлична приврженост, оданост која се држала свог јаловог пута док су сунца и планете настајали и нестајали — никада не би поверовао у ту причу да све није видео властитим очима. Као никада раније, растужио га је обим његовог незнања. Сићушан део прошлости за трен је био осветљен, али сада је све поново прекрила тама.
Историја Васељене састојала се из мноштва оваквих неповезаних нити и нико није могао рећи која је од њих важна, а која безначајна. Фантастично предање о Господару и Великима изгледало је као једна од безбројних легенди које су некако преживеле из цивилизација Раних Времена. Менутим, постојање огромног полипа и робота који је немо посматрао није допуштало Алвину да целу ствар схвати као причу саткану од самообмане постављене на темељ лудила.
Упитао се каква је веза измену ова два ентитета која су, упркос томе што су се разликовала на све могуће начине, ипак остала нераздвојни садрузи током толико дуго времена? Нешто му је говорило да је робот знатно важнији члан симбиозе. Он је био Господарев повереник и сигурно зна све његове тајне.
Алвин је бацио поглед на загонетну машину, која га је и даље нетремице посматрала. Због чега не говори? Какве ли се мисли мотају њеним сложеним и можда из основе другачијим умом? Додуше, ако је била саздана да служи Господару, њен ум онда није толико другачији, тако да би требало да одговара на наренења људи.
Док је размишљао о тајнама у које је несумњиво упућена ова упорно нема машина, Алвин је искусио тако велику радозналост, да се она на крају претворила у жудњу. Изгледало је непоштено да се овакво знање траћи и крије од света; ту мора да леже чудеса која по обиму мора да надмашују и складишта Централног Компјутера у Диаспару.
«Због чега твој робот неће да разговара са нама?» упита он полипа, када је Хилвар за тренутак остао без питања. Одговор који је добио готово је очекивао.
«Господар није желео да он разговара са било којим другим гласом изузев његовим, а његов глас је сада замро.»
«Али он ће послушати тебе?»
«Да; Господар нам је то омогућио. Ми можемо да видимо кроз његове очи, ма где он ишао. Он бдије над машинама које чувају ово језеро и одржавају чистоћу воде. Додуше, прикладније је назвати га нашим сарадником него слугом.»
Алвин поче размишљати о овоме што је чуо. Једна помисао, још неодренена и полуобликована, почела је да му се зачиње у уму. Можда је била надахнута пуком жудњом за знањем и моћи; када се касније присећао тог тренутка, није био начисто којим се побудама управљао. Можда су биле сасвим себичне, али су ипак садржале и трачак сажаљења. Уколико би то био у стању, радо би окончао овај јалов ток доганаја и ослободио ова створења њихове фантастичне судбине. Није био сигуран шта се могло предузети у вези са полипом, али је можда било изводљиво излечити роботову болест и у исто време домоћи се његових непроцењивих, запретених сећања.
«Да ли си сигуран», упита он полако, обраћајући се полипу, премда су речи биле упућене роботу, «да одиста остварујеш Господареве жеље остајући на овом месту? Он је хтео да се свет упозна са његовим учењем, али оно се изгубило док си се ти скривао овде у Шалмирану. Ми смо сасвим случајно набасали на тебе, а сигурно има још много других који би волели да чују учење о Великима.»
Хилвар му упути оштар поглед, очевидно не разабирући његов наум. Полип је изгледао узбунен, а постојани откуцаји његових дисајних органа као да су изгубили ритам неколико секунди. А онда узврати, гласом који није сасвим држао под контролом: «Много година смо расправљали о том проблему. На жалост, не можемо напустити Шалмиран, тако да свет мора доћи овамо, ма колико то дуго трајало.»
«Имам нешто боље на уму», рече Алвин нестрпљиво. «Тачно је да ти мораш остати овде у језеру, али не видим разлог због чега твој садруг не би пошао са нама. Можемо се вратити кад год он то пожели или када теби буде потребан. Многе ствари су се промениле од када је господар умро, ствари које би требало да знаш, али које никада нећеш разумети ако останеш овде.»
Робот се није мицао, али у агонији неодлучности полип је потпуно заронио испод површине језера и задржао се тамо неколико минута. Можда је за то време водио бешуму расправу са својим садругом; више пута је започињао да израња, а онда би се предомислио и поново уронио. Хилвар је искористио ову прилику да измења неколико речи са Алвином.
«Волео бих да знам шта намераваш», рече он благо, полушаљивим, полуозбиљним гласом.
«Или можда ни ти сам не знаш.»
«Сигурно је», узврати Алвин, «и теби жао ових јадних створења. Зар ти се не чини да би било племенито избавити их?»
«Чини ми се, али те већ довољно познајем да сам сасвим сигуран како човекољубље није једно од твојих изразитијих осећања. Сигурно имаш на уму нешто друго.»
Алвин се скрушено осмехну. Чак и ако му Хилвар није читао мисли — а није имао разлога да посумња у то — јамачно му је читао карактер.
«Твоји сународници имају задивљујуће менталне моћи», узврати он, покушавајући да скрене разговор са опасног терена. «Мислим да ће они начин начина да помогну роботу, ако већ не животињи.» Говорио је веома пригушено, како би то остало само измену њих двојице. Можда је ова мера опреза била бескорисна, али ако је робот и ухватио њихов разговор, то ничим није показао.
Срећом, пре но што је Хилвар стигао да настави испитивање, полип још једном изрони из језера.
У току последњих неколико минута величина му се прилично смањила, а покрети су му постали несрененији. Пред Алвиновим очима, један комад сложеног, прозрачног тела одвалио се од главне масе и
