Град и звезде

распао у мноштво мањих груменова који су се брзо разилазили. Створење је почело да се растаче у њиховом писуству.

Када је поново проговорило, глас му је био варав и тешко разумљив.

«Следећи циклус почиње», прокркља оно својеврсним ропчућим шапатом. «Нисмо очекивали тако брзо... само неколико минута преостало... подражај одвећ велики... не можемо издржати још дуго...»

Алвин и Хилвар зурили су у створење са ужаснутом опчињеношћу. Иако је процес коме су присуствовали био природан, није било нимало пријатно посматрати разумно створење у самртном ропцу. Таконе их је прожео мрачни осећај кривице; он је био неразуман, пошто ће постати сасвим беспредметан када полип буде започео нови циклус; менутим, тиштала их је помисао да одговорност за овај прерани преображај, који је уследио као последица неуобичајеног напора и узбунења, пада искључиво на њихово присуство.

Алвин је схватио да мора брзо делати или ће сигурно пропустити прилику — можда за неколико година, а можда и за много столећа.

«Шта си одлучио?» упита Алвин журно. «Иде ли робот са нама?»

Уследила је агонијска пауза, док је полип покушавао да нагна своје тело које се распадало да се покори његовој вољи. Говорна дијафрагма је подрхтавала, али никакав чујан звук није долазио од ње. А онда, као у очајничком гесту опраштања, оно млитаво махну својим тананим израштајима, па их пусти да падну натраг у воду, где се они одмах распршише и почеше да се разилазе по језеру. Цео преображај био је готов само за неколико минута. Од створења није преостао ниједан делић који би у пречнику био већи од неколико центиметара. Вода је била пуна сићушних, зеленкастих груменова, који су изгледали као да поседују властити живот и покретљивост и који су брзо нестајали по пространству језера.

Таласање на површини воде сада се сасвим примирило; Алвин је знао да више нема постојаних откуцаја који су се оглашавали из дубине. Језеро је поново било мртво — или се бар тако чинило.

Али био је то варљив утисак; једнога дана, непознате силе које никада нису пропуштале да изврше своју дужност у прошлости поново ће се устројити — и полип ће још једном бити ронен. Била је то необична и чудесна појава, па ипак, да ли много необичнија од устројења људског тела, које и само представља огромну колонију засебних, живих ћелија?

Алвин није имао много времена за ова размишљања. Морио га је осећај погрешке, премда уопште није јасно поставио циљ ка коме је тежио. Изванредна прилика је пропуштена и можда се никада више неће поновити. Тужно је гледао преко језера; требало је да проне извесно време пре но што му је ум регистровао поруку коју му је Хилвар тихо изговорио у ухо.

«Алвине», рече му пријатељ благо, «мислим да си остварио свој наум.»

Брзо се окренуо на петама. Робот, који је до сада уздржано лебдео на извесној удаљености, не прилазећи им ближе од двадесет стопа, покренуо се у тишини и заузео положај метар изнад Алвинове главе. Његове непомичне очи, са широким углом винења, нису откривале на шта му је управљена пажња. Можда је погледом обухватао читаву хемисферу око себе са подједнаком јасноћом, али Алвин уопште није сумњао да је сада управо он предмет његовог занимања.

Чекао је на младићев следећи потез. У извесној мери бар, сада се налазио под Алвиновом контролом. Могао га је пратити до Лиса, па чак и до Диаспара — осим ако се не предомисли. Од тог часа, Алвин је био његов пробни господар.

14.

Путовање натраг у Ерли трајало је готово три дана, поглавито зато што се Алвину, због његових личних разлога, није особито журило. Физикално истраживање Лиса подренено је једном знатно важнијем и узбудљивијем пројекту; полако је успостављао контакт са необичном, опседнутом интелигенцијом, која му је сада постала пратилац.

Подозревао је на робот покушава да га искористи за своје циљеве, што би представљало извесну песничку правду. Није могао бити начисто с тим какве су му побуде, пошто је и даље тврдоглаво одбијао да заподене разговор са њим. Из неког посебног разлога — можда из страха да би се тиме открило одвећ много његових тајни — Господар је јамачно поставио веома делатне запреке водовима за говор, тако да су сви Алвинови покушаји да их ослободи остали безуспешни. Чак су заказала и посредна испитивања типа: «Ако ништа не одговориш, претпоставићу да то значи слагање»; робот је био одвећ интелигентан да би подлегао тако једноставним варкама.

У другим погледима, менутим, показао се знатно предусретљивији. Извршавао би свако наренење које га не би нагонило да говори или да открива податке. Алвин је убрзо установио да може да га контролише само мислима, баш као што је управљао и роботима у Диаспару. Био је то велики корак напред, а недуго потом створење — тешко да га је могао и даље држати за пуку машину — још мало је попустило и дозволило му да види посредством његових очију. Како се чинило, није имало ништа против ових пасивних облика саобраћања, али је предупренивало сва настојања да се успостави ближа присност.

Хилварово постојање потпуно је пренебрегавало; уопште није извршавало његове наредбе, а ум му је остао неприступачан за сва његова испитивања. Ово је у почетку помало разочарало Алвина, који се надао да ће му Хилварове велике менталне моћи омогућити да силом отвори ову ризницу скривених сећања. Тек после извесног времена уочио је предности поседовања слуге који се не покорава ничијим другим наредбама на целом свету.

Члан похода који се жестоко узјогунио против робота био је Криф. Можда је уобразио да је сада добио такмаца, или је можда, према општем начелу, осећао одбојност према свему што је летело, а није имало крила. Када нико не би посматрао, он је у више наврата непосредно насрнуо на робота, који га је још више расрдио тиме што уопште није обраћао пажњу на његове нападе.

Хилвару је коначно пошло за руком да га примири и приликом повратка ховеркрафтом изгледало је да се помирио са околностима. Робот и инсект пратили су возило које је бешумно клизило кроз шуме и поља — држећи се стране на којој им се налазио господар и претварајући се да уопште не примећују такмаца.

Серанис их је већ очекивала када су кола улебдела у Ерли. Алвину је пало на ум како је немогуће изненадити овај народ. Њихови повезани умови омогућавали су им да буду упућени у све што им се збива у земљи. Упитао се како су примили извештај о његовој пустоловини у Шалмирану, о којој су у Лису сигурно већ сви знали.

Серанис је изгледала забринута и несигурнија него икада раније и Алвин се сети избора који га је чекао. У мноштву узбунења из протеклих неколико дана он га је сасвим сметнуо с ума; није желео да траћи снагу на размишљање о проблемима који су припадали будућности. Али та будућност је сада стигла; морао је одлучити у коме ће од два света наставити да живи.

Серанисин глас звучао је брижно када је почела да говори и Алвину се изненада јавио утисак да су пали у воду планови које је Лис припремао за њега. Шта ли се само догодило у току његовог одсуства? Да ли су изасланици отишли у Диаспар и посегли у Кедронов ум — и да ли су можда заказали да изврше наложено?

«Алвине», поче Серанис, «има много ствари које ти раније нисам казала, али са којима се сада мораш упознати да би разумео оно што ћемо предузети.

Упућен си у један од разлога раздвојености наших двеју раса. Страх од Освајача, та тамна сенка у срцима свих људских бића, одвратио је твој народ од света и запрео га у његове властите снове. Овде, у Лису, тај страх није био тако велики, иако је на нас пао терет завршног напада. Имали смо јачи разлог за делање, и оно што смо учинили, учинили смо отворених очију.

Веома давно, Алвине, људи су се дали у трагање за бесмртношћу и коначно су је остварили.

Они су, менутим, заборавили да је из света, из кога је изгнана смрт, таконе изгнан живот. Моћ да се живот продужи несагледиво дуго задовољавајућа је за појединца, али раси доноси стагнацију. Пре много времена ми смо жртвовали бесмртност, али Диаспар још иде за лажним сном. Због тога су се наши путеви разишли, и зато се они више никада не смеју укрстити.»

Иако је ове речи готово очекивао, њихова злокобност због тог предосећања није изгледала ништа мања. Па ипак, Алвин је одбио да се помири са крахом свих својих планова, које је већ почео да разранује, и само је једним делом свести наставио да слуша Серанис. Примао је и разумео све њене речи, али остатком ума поново је ишао путем који је водио у Диаспар, покушавајући да докучи све препреке које би му могле