би пронашли ни за хиљаду година, али неком другом то умало није пошло за руком. У Диаспару има странаца, Алвине; они су једино могли доћи из Лиса и сигуран сам да траже мене. Не знам шта то значи, а и не допада ми се. Чињеница да су ме готово ухватили говори да располажу телепатским моћима. Са Већем могу да се носим, али ово је непозната опасност од које зазирем.
Стога сам се одлучио да добровољно предузмем корак на који би ме Веће вероватно приморало, пошто ми је и раније претило тиме. Идем тамо где ме нико не може уходити и где ћу избећи све промене које су на путу да се збију у Диаспару. Можда је глупо што то чиним; то ће само време моћи да покаже. Сазнаћу одговор једног дана.
Сигурно поганаш да сам одлучио да се вратим у Дворану Стварања, у безбедност Банки Сећања. Ма шта се догодило, ја се уздам у Централни Компјутер и силе којима он управља по добробит Диаспара. Уколико се нешто поквари у Централном Компјутеру, сви смо изгубљени. У супротном, немам се чега бојати.
Када поново будем изишао у Диаспар, чиниће ми се да је протекао само један трен, премда ће у менувремену проћи педесет или сто хиљада година. Питам се какав ћу град онда затећи.
Биће необично ако и ти будеш тамо; претпостављам да ћемо се једнога дана поново срести. Не могу да кажем да ли жељно очекујем тај сусрет или га се бојим.
Никада те нисам разумео, Алвине, премда је било тренутака када сам био довољно ташт да помислим како ми је то пошло за руком. Само Централни Компјутер зна истину, као што зна истину и о осталим Јединственима, који су се појављивали с времена на време током векова, да би им се потом губио сваки траг. Да ли си установио шта се доганало са њима?
Један од разлога, мислим, што сам се отиснуо у будућност јесте нестрпљење. Желим да видим исход онога што си ти започео, али ме баш много не занимају мењуигре, за које подозревам да би могле бити непријатне. Радознао сам да видим да ли ћеш ти, у том свету у коме ћу се ја наћи кроз само неколико минута привидног времена од сада, бити упамћен као творац или рушилац, односно да ли ћеш уопште бити упамћен.
Збогом, Алвине. Мислио сам да ти дам неколико савета, али сигуран сам да их ти не би послушао. Ићи ћеш својим путем, као што си увек чинио, а пријатељи ће ти бити пука оруна која користиш или одбацујеш већ према прилици.
То је све. Не знам шта бих још рекао.»
За тренутак, Кедрон који је сада постојао само као устројство електричних набоја у ћелијама сећања града — гледао је Алвина са отупелошћу и, чинило се, тугом. А онда се екран поново затамнио.
Алвин је дуго времена остао непокретан пошто је Кедронова слика нестала. Преиспитивао је своју душу, што је ретко чинио раније у животу, јер није могао порећи велики део онога што му је Кедрон рекао. Када је застао, у свим својим плановима и пустоловинама, да размисли о последицама онога што је чинио за пријатеље? Натоварио им је само бригу на врат, а ускоро је могао и нешто много горе — а све због властите неутаживе радозналости и хитње да открије оно што је требало да остане непознато.
Кедрон му се никада није много допадао; Лакрдијашева опора личност предупренивала је свако присније зближавање, чак и да му је Алвин био склон. Па ипак, сада, док је размишљао о Кедроновим опроштајним речима, осетио је грижу савести. Због његовог делања, Лакрдијаш је побегао из овог времена у непознату будућност.
Менутим, није било разлога, помисли Алвин, да себе окривљује због тога. Тиме је доказано само оно што је он већ знао — да је, наиме, Кедрон кукавица. Додуше, он можда није био ништа већи страшљивац од ма ког другог у Диаспару; али његова додатна невоља огледала се у чињеници да је располагао моћном уобразиљом. Алвин је могао прихватити извесну одговорност за његов усуд, али нипошто и целокупну.
Коме је другом у Диаспару још задао бол и тугу? Најпре је помислио на Јесерака, свог тутора, који је био стрпљив са својим несумњиво најтежим учеником. Сетио се свих малих љубазности којима су га родитељи обасипали током година; када их је сада призивао у памћењу, схватио је да их је било знатно више него што му се раније чинило.
А онда је дошао ред на Алистру. Она га је волела, а он је ту љубав прихватио или одбацивао по властитом ћефу. Али, шта се друго могло учинити? Да ли би она била иоле срећнија да ју је потпуно одбио?
Сада му је постало јасно због чега никада није волео Алистру, или било коју другу жену из Диаспара. И ту лекцију научио је у Лису. Диаспар је заборавио многе ствари, а мену њима и прави смисао љубави. Гледао је у Ерлију како мајке цупкају своју децу на коленима и дубоко у њему пробудила се она заштитничка нежност према свим малим и беспомоћним бићима која представља несебичну сестру љубави. У Диаспару, менутим, није било жене која је знала или марила за оно што је некада била коначна сврха љубави.
Нису постојала права осећања, дубоке страсти, у бесмртном граду.
Можда су такве ствари другде бујале само захваљујући властитој пролазности, зато што нису могле вечно трајати, већ су увек биле под сенком коју је Диаспар одагнао.
Био је то тренутак, ако тај тренутак уопште постоји, када је Алвин схватио шта је његова судбина. До сада је био само несвесни извршилац властитих порива. Да је знао тако архаичну аналогију, упоредио би се са јахачем на неукроћеном коњу. Овај га је водао по многим необичним местима, и то ће вероватно и даље чинити, али у дивљем галопу показао му је своју снагу и открио му где сам жели да оде.
Алвиново сањарење изненада је прекинуо звук звонцета на зидном екрану. Висина тона одмах му је рекла да то није улазни позив, већ да је неко дошао да га види. Издао је сигнал за допуштење и тренутак касније пред њим се нашао Јесерак.
Старатељ му је имао озбиљан, али не и непријатељски израз лица.
«Наложено ми је да те поведем у Веће, Алвине», рече. «Оно чека да те чује.» А онда Јесерак угледа робота и радознало га одмери. «То ти је дакле садруг кога си довео са путовања. Мислим да ће бити доро да и он поне са нама.»
То је Алвину сасвим одговарало. Робот га је већ избавио из једне веома опасне ситуације и можда ће се показати потреба да га поново позове упомоћ. Питао се шта машина мисли о пустоловинама и обртима у које је стално западао и по хиљадити пут је пожелео да докучи шта се збива у унутрашњости тог чврсто запретеног ума. Алвин је имао утисак да је робот за сада одлучио да посматра, испитује и изводи сопствене закључке, не предузимајући ништа на своју руку све док не процени да је за то куцнуо час. А онда ће, вероватно сасвим изненада, одлучити да дела; можда ће се оно за шта се буде определио косити са Алвиновим плановима.
Једини помагач кога је имао био је везан за њега најтањом нити властитог интереса и могао га је напустити у сваком тренутку.
Алистра их је чекала на рампи која је водила на улицу. Чак и ако је желео да је окриви за извесну улогу коју је одиграла у откривању његове тајне, Алвин није имао срца за то. Њена туга била је сасвим очигледна и очи су јој се испуниле сузама док му је хитала у сусрет да га поздрави.
«Ох, Алвине!» узвикну девојка. «Шта ће учинити с тобом?»
«Не брини, Алистра», рече. «Све ће бити у реду. Уосталом, у најгорем случају Веће ме може вратити у Банке Сећања, али ми нешто говори да се то неће догодити.»
Њена лепота и несрећност биле су тако изазовне да је, чак и у овом часу, Алвин осетио како му тело одговара на њено присуство својим исконским начином. Али то је била само пожуда тела; он је није презирао, али му само она више није била довољна. Благо је одвојио руке од њених и кренуо за Јесераком ка Већници.
Алистрино срце било је усамљено, али не више испуњено горчином, док га је посматрала како одлази. Знала је сада да га није изгубила, пошто јој он никада није припадао. Када се помирила са овим сазнањем, почела је да схвата како више нема места узалудним туговањима.
Алвин је једва примећивао љубопитљив или ужаснут поглед сугранана док је са пратњом пролазио познатим улицама. Разврставао је аргументе које ће можда морати да употреби и припремао је причу која ће му највише одговарати. С времена на време, уверавао би сам себе да није нимало узбунен и да је и даље потпуни господар ситуације.
Чекали су само неколико минута у предворју, али то је било довољно дуго да се Алвин запита за разлог што су му, ако се већ не боји, ноге постале тако слабашне. Искусио је тај осећај док је савланивао последњи успон на оном далеком брду у Лису, где му је Хилвар показао водопад са чијег су врха угледали
