prilike koje je prepoznao. Ubrzo mu je postalo jasno da nije opazio nijednog prijatelja koga je znao iz ovog postojanja. Kroz um nepoznatog umetnika on je gledao u proslost i video prethodne inkarnacije ljudi koji zive danas. To ga je rastuzilo posto se setio vlastite jedinstvenosti; znao je da ma koliko cekao pred ovim nepostojanim prizorima, nikada nece naici na neki drevni odjek samoga sebe.
„Imas li pojma gde se nalazimo?“ upita Alvin Alistru, kada su zavrsili put kroz ogledala.
Alistra odmahnu glavom. „Negde blizu ruba grada, pretpostavljam“, uzvrati nehajno. „Izgleda da smo prevalili dobar komad puta, ali ne znam zapravo koliki.“
„Sada smo u Loranoj Kuli“, odgovori Alvin. „To je jedna od najvisih tacaka u Diasparu.
Hodi, pokazacu ti.“ Uhvatio je Alistru za ruku i poveo je iz dvorane. Nije se mogao videti nikakv izlaz, ili na razlicitim mestima oblici poda ukazivali su na bocne hodnike. Ako biste se primakli ogledalu u nekoj takvoj tacki, odraz bi se razlucio u zasveden prolaz svetlosti kroz koji se moglo uci u drugi hodnik. Alistra se sasvim izgubila u ovim krivudanjima i skretanjima, kada najzad stigose u jedan dugacak, savrseno prav tunel kroz koji je stalno duvao prohladan vetar. Vodoravno se pruzao stotinama stopa u oba smera, tako da su mu udaljeni rubovi izgledali kao sicusni krugovi svetlosti.
„Ne dopada mi se ovde“, pozali se Alisra. „Hladno je.“ Ona verovatno nikada ranije u zivotu nije iskusila pravu hladnocu i Alvin je osetio da ga pomalo pece savest. Trebalo je da joj blagovremeno skrene paznju da ponese ogrtac, i to neki valjan, posto su gotovo svi ogrtaci u Diasparu imali iskljucivo ukrasnu, a nimalo zastitnu vrednost.
Buduci da se devojka osecala neudobno iskljucivo njegovom krivicom, on joj bez reci pruzi svoj ogrtac. U ovom gestu nije, menutim, bilo nikakve galantnosti; ravnopravnost polova bila je ostvarena odvec davno da bi takve konvencionalnosti opstale. Da su okolnosti bile obrnute, Alistra bi takone dala Alvinu svoj ogrtac i on bi ga automatski prihvatio.
Nije bilo neprijatno koracati dok im vetar duva u lena, i oni su brzo stigli do kraja tunela.
Krupno mrezast kameni filigran nije im dozvoljavao da nastave dalje, sto je bilo dobro, posto su stajali na samom rubu nicega. Velika vazdusna cev izbijala je na okomito procelje kule, tako da je ispod njih zjapio ponor dubok najmanje hiljadu stopa. Nalazili su se visoko iznad spoljnih bedema grada, dok se pod njima pruzao prizor Diaspara koji je imao prilike da vidi tek mali broj zitelja ovog sveta.
Vidik je sada bio suprotan onome koji je Alvin imao iz Sredista parka. Pogled mu se odavde spustao niz koncentricne talase kamena i metala koji su se obrusavali u miljama dugim naborima ka srcu grada. Daleko dole, delimicno skrivene vrhovima kula, on je video polja, drvece i reku koja vecito kruzi. Jos dalje, bastioni Diaspara koji su stajali sa suprotne strane ponovo su se uspinjali put neba.
Stojeci pored Alvina, Alistra je uzivala u prizoru, ali nije bila iznenanena. Ona je vec nebrojeno puta pre toga videla grad sa nekog drugog, gotovo podjednako dobrog osmatrackog mesta, koje je, menutim, bilo znatno udobnije.
„Ovo je nas svet; odavde se ceo vidi“, rece Alvin. „Hteo bih sada da ti pokazem nesto drugo.“ Okrenuo se od resetke i krenuo ka udaljenom kruzicu svetlosti na suprotnom kraju tunela. Hladan vetar probijao mu se kroz laku odecu, ali on nije obracao paznju na ovu nelagodnost, koracajuci napred kroz vazdusnu struju.
Samo sto je prevalio nekoliko metara, shvatio je da Alistra ne ide za njim. Stajala je i gledala ga, dok joj je pozajmljeni ogrtac leprsao na vetru; jednu ruku upravo je pocela da dize ka licu. Alvin je video kako joj se usne pokrecu, ali reci nisu stizale do njega. Uputio joj je najpre iznenanen, a potom i nestrpljiv pogled u kome se mogao nazreti tracak sazaljenja.
Jeserak je rekao istinu. Ona nije bila u stanju da pone za njim, posto je shvatila znacenje onog udaljenog kruzica svetlosti kroz koji je vetar vecito strujao prema Diasparu. Iza Alistre nalazio se poznati svet, pun cudesa ali bez iznenanenja, koji se poput blistavog, ali gusto zbijenog mehura kretao niz reku vremena. Ispred nje, na udaljenosti ne vecoj od nekoliko koraka pruzala se prazna divljina — svet pustinje — svet Osvajaca.
Alvin se vratio do devojke i iznenaneno ustanovio da ona drhti. „Cega se plasis“, upita je.
„I dalje smo na sigurnom, u Diasparu. Pogledala si kroz ovaj prozor ispred nas; zar ne mozes da bacis pogled i kroz onaj tamo?“
Alistra je zurila u njega kao da pred sobom ima neko neobicno cudviste. U stvari, po njenim merilima, on je to i bio.
„Ne mogu“, rece najzad. „Cak i pri pomisli na to obuzme me veca jeza nego od ovog vetra.
Nemoj ici dalje, Alvine?“
„Ali to uopste nije logicno!“ neumoljivo je nastavljao Alvin. „Sta ti se rnavo moze dogoditi ako odes do kraja ovog hodnika i pogledas napolje? Prizor je tamo neobican i samotan, ali nije uzasan. U stvari, sto ga duze gledam, postaje mi sve lepsi...“
Alistra nije sacekala da Alvin zavrsi misao. Okrenula se na petama i pojurila dugom rampom koja ih je dovezla gore kroz pod tunela. Alvin nije nista preduzeo da je zaustavi, posto bi to predstavljalo rnav gest nametanja svoje volje drugome. S druge strane, bilo mu je jasno da je svako ubenivanje potpuno uzaludno. Znao je da Alistra nece stati sve dok se ne vrati svojim drugovima. Nije postojala opasnost da ce se izgubiti u lavirintima grada, posto je bez teskoca mogla da ide svojim tragovima. Nagonska sposobnost da se snane i u najzapetljanijim okolnostima predstavljala je samo jednu od osobina koje je Covek stekao od kada je poceo da zivi u gradovima. Odavno istrebljen pacov bio je prinunen da pribegne slicnim dovitljivostima kada je napustio polja i poceo da deli usud sa ljudskim rodom.
Alvin je oklevao trenutak, kao da je pomislio da bi se Alistra mogla vratiti. Nije ga izneadila devojcina reakcija, vec samo njena zestina i nerazumnost. Iako mu je iskreno bilo zao sto je ona otisla, ipak ju je prekorevao u sebi sto je zaboravila da mu ostavi ogrtac.
Nije samo bilo hladno, vec se i tesko moglo kretati uz vetar koji je ulazio kroz pluca grada.
Alvin se borio kako protiv vazdusne struje, tako i protiv nepoznate sile koja ju je pokretala.
Tek kada je stigao do kamene resetke i obgrlio rukama njene sipke, mogao je da predahne.
Bilo je taman toliko prostora da promoli glavu kroz otvor, ali mu je cak i tako vidno polje bilo malo ograniceno, posto je ulaz dzinovske cevi bio delimicno uvucen u zidine grada.
Pa ipak, video je sasvim dovoljno. Hiljadama stopa ispod, svetlost sunca povlacila se sa pustinje. Gotovo vodoravni zraci prodirali su kroz resetku, istikivajuci cudesan mozaik zlata i senke koji se pruzao duboko kroz tunel. Alvin je rukom zaklonio oci od snaznog sjaja i pogledao nadole prema zemlji kojom ljudska noga nije stupila vec neznano mnogo vekova.
Ucinilo mu se da pred sobom ima neko vecno smrznuto more. Bezbrojnim miljama, pescane dine stajale su zatalasane ka zapadu, dok su im oblicja izgledala prekomerno uvelicana pod zakosenim svetlom. Nestasna igra vetra mestimicno je isklesala neobicna vrtlozja i zlebove u pesku; na mahove, bilo je tesko ne poverovati da ove skulpture predstavljaju plod delanja razuma. Na veoma velikoj udaljenosti, koju on vise nije bio u stanju da proceni, uzdizao se lanac blago zaobljenih brda, koja su ga pomalo razocarala; Alvin bi dao mnogo da je mogao da u stvarnosti vidi visoke planine iz drevnih svedocanstava i vlastitih snova.
Sunce je stajalo na ivici brda, a stotine milja atmosfere kroz koju je prolazila njegova svetlost cinilo ju je prigusenijom i crvenom poput krvi. Na disku su se razabirale dve velike crne mrlje; Alvin je vec bio upoznat sa ovom pojavom, ali iznenadilo ga je to sto ju je mogao sasvim lako videti. Mrlje su izgledale gotovo kao dva oka koja ga posmatraju kako se zgrcio na svojoj maloj osmatracnici, dok mu je vetar neprekidno zvizdao pored usiju.
Nije bilo sumraka. Kada je sunce zaslo, bazeni senke koji su lezali menu pescanim dinama brzo su se razlili i spojili menusobno, obrazujuci ogromno jezero tame. Boja je nestala i sa neba; tople crvene i zlatne pruge postepeno su se povukle, ostavljajuci iza sebe antarkticko plavetnilo koje je sve vise poniralo u noc. Alvin je sacekao onaj trenutak pred kojim zastaje dah i ciji je jedino on bio ocevidac u citavom ljudskom rodu — trenutak kada se na nebu pale zvezde.
Proteklo je mnogo nedelja od kada je poslednji put bio na ovom mestu, a znao je da se izgled nocnog neba mogao promeniti u menuvremenu. No, i pored toga, on jos nije bio pripravan da po prvi put ugleda Sedam Sunaca.
Nije bilo ni tracka sumnje; reci su mu same navrle sa usana. Ona su obrazovala malu, veoma zbijenu i zadivljujuce simetricnu grupu spram odbleska sunca na nebu. Sest sunaca bilo je razmesteno po blago spoljostenoj elipsi, za koju je Alvin bio siguran da predstavlja savrsen krug malo nagnut ka liniji vida. Svaka zvezda bila je razlicite boje; razabrao je crvenu, plavu, zlatastu i zelenu, ali ostale prelive nije mogao odrediti. U tacnom sredistu formacije nalazio se jedan beli dzin — najsvetlija zvezda na celom vidljivom nebu. Citava grupa savrseno je podsecala na neku draguljarsku rukotvorinu; izgledalo je neverovatno i izvan svakog domasaja zakona slucaja da je Priroda u stanju da stvori tako besprekoran poredak.
Kada su mu se oci polako privikle na tamu, Alvin je razaznao veliki maglicasti veo koji se nekada nazivao Mlecni Put. On se protezao od zenita ka obzorju, a Sedam Sunaca nalazilo se pod njegovim okriljem. Kao da im prkose, pocele su da se pomaljaju i druge zvezde, a njihove nepravilne skupine samo su jos pojacale zagonetku savrsene simetrije. Gotovo je izgledalo da se to neka sila hotomice suprotstavila neredu prirodne Vaseljene, ostavivsi svoj beleg na zvezdama.
Ne vise od deset puta Galaksija se okrenula oko vlastite ose od casa kada se Covek pojavio na licu Zemlje. Prema njenim merilima, to je predstavljalo samo tren. Pa ipak, i u tom kratkom razdoblju ona se potpuno promenila — zapravo, znatno vise nego sto bi to smela samo po prirodnom toku stvari. Velika sunca koja su nekada mocno plamtela u sjaju mladosti odavno su vec zgasla. Ali Alvin nikada nije video nebo u njegovoj drevnoj raskosnosti, tako da uopste nije bio svestan onoga sto je zauvek izgubljeno.
Hladnoca, koja mu se uvlacila u kosti, nagnala ga je da se vrati u grad. Iskobeljao se nekako iz resetke, i krvotok mu je ponovo poceo normalno da struji udovima. Svetlost koja je kroz hodnik pred njim dopirala iz Diaspara bila je tako blistava da je on na cas morao da zakloni oci. Izvan grada postojao je ciklus dana i noci, ali ovde je vecno vladao dan. Kada bi sunce zaslo, nebo iznad Diaspara ispunilo bi se svetloscu i niko ne bi opazio kada je iscezlo prirodno osvetljenje.
