godina zivota sve unaokolo izgledalo sveze i neobicno. Morali su da nauce da se sluze citavim mnostvom masina i urenaja koji su sacinjavali osnovu svakodnevnog zivota i da se priviknu na najslozenije drustvo koje je Covek ikada sazdao.
Prva uputstva primali su od parova koji su bili izabrani da budu roditelji novim grananima.
Selekcija se vrsila zrebom, a duznosti nisu bile odvec teske. Eriston i Etanija jedva da su posvetili trecinu svog vremena Alvinovom podizanju, i preduzeli su sve ono sto se ocekivalo od njih.
Jaserakove duznosti bile su usredsrenene na formalnije vidove Alvinovog obrazovanja; smatralo se da bi roditelji trebalo da ga nauce kako da se ophodi u drustvu i da ga upoznaju sa sve sirim krugom prijatelja. Oni su bili odgovorni za njegov karakter, a Jeserak za um.
„Tesko mi je da odgovorim na tvoje pitanje“, uzvrati Jeserak. „Svakako, sve je u najboljem redu sa Alvinovom inteligencijom, ali mnoge stvari koje bi trebalo da ga zanimaju kao da ga ostavljaju potpuno ravnodusnim. S druge strane, on ispoljava nastranu radoznalost za stvari o kojima mi uglavnom izbegavamo da raspravljamo.“
„Kao sto je svet izvan Diaspara, na primer?“
„Da... ali, kako znas?“
Kedron je oklevao za trenutak, pitajuci se koliko bi poverenje mogao da ima u Jeseraka.
Znao je da je Jeserak blag i dobronameran, ali mu je isto tako bilo jasno da ga sputavaju isti tabui koji su upravljali svima u Diasparu — svima, izuzev Alvinom.
„Podozrevao sam“, rece najzad.
Jeserak se udobnije zavali u stolicu koju je upravo materijalizovao. Okolnosti su bile zanimljive i on je zeleo da ih sto podrobnije razmotri. Malo je, menutim, bilo nade da ce nesto saznati, ukoliko Kedron ne bude voljan za saradnju.
Trebalo je da nasluti da ce se Alvin jednoga dana sresti sa Lakrdijasem, kao i da ce taj susret imati nepredvidive posledice. Kedron je predstavljao drugu osobu u gradu za koju se moglo reci da je nastrana ali njegovu nastranost su iplanirali tvorci Diaspara. Odavno je bilo otkriveno da bez izvesnog zlodela i nereda Utopija ubrzo postaje nepodnosljivo dosadna. Po prirodi stvari, menutim, nije se moglo jemciti da ce zlocin postojati na optimalnom nivou koji je zahtevala socijalna jednacina. Ukoliko je, naime, opunomocen i regulisan, on prestaje da bude zlocin.
Poziv Lakrdijasa predstavljao je resenje — na prvi pogled naivno, pa ipak veoma tanano — koje su usavrsili projektanti grada. U citavoj istoriji Diaspara nije bilo ni dve stotine osoba cija su mentalna svojstva odgovarala ovoj narocitoj ulozi. Ovi ljudi uzivali su izvesne pogodnosti koje su ih stitile od posledica njihovog delanja, premda je bilo i takvih Lakrdijasa koji su presli dopustene granice i bili kaznjeni jedinom kaznom koja se mogla izvrsiti u Diasparu — prognani su u buducnost pre no sto se njihovo tekuce bivstvovanje okoncalo.
U retkim i nepredvidljivim prilikama Lakrdijas bi nekom smicalicom naglavce okrenuo ceo grad, ali se uglavnom ispostavljalo da je posredi neka dobro smisljena prakticna sala ili sracunat napad na neko trenutno omiljeno verovanje, odnosno nacin zivota. Ako se sve to ima na umu naziv ‘Lakrdijas’ bio je vise nego prikladan. Nekada su postojali ljudi koji su imali veoma slicna zaduzenja i ovlascenja, u davnim vremenima kada je jos bilo dvorova i kraljeva.
„Olaksacemo stvari“, rece Jeserak, „ako budemo iskreni jedan prema drugome. Obojica znamo da je Alvin jedinstven, da nikada ranije nije ziveo u Diasparu. Mozda ti mozes bolje od mene da razaberes sta to znaci. Sumnjam da se u gradu moze dogoditi bilo sta sto ne bi bilo isplanirano, tako da verovatno postoji odrenena svrha zbog koje je on stvoren. Da li ce on ostvariti tu svrhu, ma sta ona bila, ja ne znam. Isto tako nemam pojma da li je ona dobra ili rnava. Ona mi je, naprosto, nedokuciva.“
„Da se ona mozda ne odnosi na nesto sto je izvan grada,“
Jeserak se strpljivo osmehnuo; kao sto se i moglo ocekivati, Lakrdijas je sprovodio u delo svoju malu salu.
„Objasnio sam mu sta se nalazi napolju; on zna da sa druge strane zidova Diaspara postoji samo pustinja. Odvedi ga tamo, ako mozes; mozda ti znas put. Kada se jednom suoci sa stvarnocu, to ce mozda odagnati neobicnost iz njegovog uma.“
„Mislim da je on vec video spoljni svet“, rece Kedron tiho. Kazao je to vise samome sebi nego Jeseraku.
„Ne verujem da je Alvin srecan“, nastavi Jeserak. „Jos nije stupio ni u kakvu ozbiljnu vezu, a i ne vidim kako bi, kada ga jos proganja ta fiks-ideja. Pa ipak, on je veoma mlad. Nije iskljuceno da ce prerasti ovu fazu i uklopiti se u opstu shemu grada.“
Izgledalo je kao da Jeserak pokusava sam sebe da uveri u to sto govori, tako da se Kedron zapita koliko je on stvarno ubenen u to.
„Reci mi, Jeserace“, upita ga Kedron iznenada, „zna li Alvin da on nije prvi koji je bio Jedinstven?“
Jeserak ga pogleda uplaseno, a zatim pomalo izazivacki.
„Mogao sam pretpostaviti“, rece on potisteno, „da ces ti to znati. Koliko je Jedinstvenih bilo u citavoj istoriji Diaspara? Ne vise od deset?“
„Cetrnaest“, odgovori Kedron bez oklevanja. „Ne racunajuci Alvina.“
„Bolje si obavesten od mene“, rece Jeserak oporo. „Mozda mi mozes kazati sta se dogodilo sa tim Jedinstvenima?“
„Nestali su.“
„Hvala: to sam vec i sam znao. Zbog toga sam i rekao Alvinu sto sam mogao manje o njegovim prethodnicima; tesko da bi mu to poboljsalo sadasnje raspolozenje. Smem li da racunam na tvoju saradnju?“
„Za sada, da. I ja zelim da ga proucim; tajanstvenosti su me oduvek privlacile, a u Diasparu ih ima tako malo. Osim toga, imam osecaj da Usud priprema jednu lakrdiju spram koje ce svi moji poduhvati izgledati vise nego skromni. Ako je to tacno, onda cu preduzeti sve da ne propustim finale.“
„Ti kao da uzivas da govoris u zagonetkama“, pozali se Jeserak. „Na sta, u stvari, ciljas?“
„Sumnjam da su moja nagananja iole bolja od tvojih. Pa ipak, uveren sam da ni ti, ni ja, niti bilo ko u Diasparu nece biti u stanju da spreci Alvina da ostvari ono sto je naumio.
Mislim da nas u buducnosti ceka nekoliko veoma zanimljivih stoleca.“
Jeserak je ostao dugo nepomicno da sedi, sasvim zaboravivsi na matematiku, posto je Kedronova prilika iscezla sa vidika. Izvesna zla slutnja, koju on nikada ranije nije iskusio, pocela je da ga tisti svom svojom tezinom. U magnovenju se zapitao da li da zatrazi prijem u Vecu, ali onda se pobojao da bi to moglo biti samo dizanje smesne graje ni oko cega. Mozda je cela stvar predstavljala neku zapetljanu i mracnu Kedronovu lakrdiju, premda mu nije bilo jasno zasto je bas on morao biti izabran kao njena meta.
Pazljivo je razmotrio ceo problem, ispitujuci ga iz svih uglova. Posle nesto vise od jednog casa, doneo je odluku koja je bila tipicna za njega.
Sacekace i videce razvoj doganaja.
Alvin nije gubio vreme, vec se dao u sakupljanje svega onoga sto se znalo o Kedronu. Kao i uvek, Jeserak mu je bio glavni izvor obavestenja. Stari ucitelj pruzio mu je podroban cinjenicki izvestaj o svom susretu sa Larkdijasem, dodavsi tome ono malo sto je znao o njegovom nacinu zivota. U meri u kojoj je to bilo moguce u Diasparu, Kedron je bio samotnjak: niko nije znao gde stanuje niti kakav zivot provodi. Poslednja lakrdija koju je priredio bila je pomalo detinjasta smicalica: pre pedeset godina izazvao je opste blokiranje pokretnih puteva. Stolece pre toga, pustio je veoma razljucenog zmaja koji je lutao gradom, prozdiruci sva postojeca ostvarenja jednog tada narocito popularnog skulptora. Siromah umetnik, koji se s razlogom uspanicio kada su otpale sve sumnje u pogledu alinog jednolicnog jelovnika, utekao je u neko skroviste i nije izisao iz njega sve dok cudoviste nije nestalo na isto tako volseban nacin na koji se i pojavilo.
Ovi izvestaji su bespogovorno ukazivali na jednu stvar. Kedron se veoma dobro razumeo u masine i energiju koje upravljaju gradom i mogao ih je potciniti svojoj volji vestije nego sto bi to ikom drugom uspelo. Sva je prilika, menutim, da postoji odrenena superkontrola koja sputava odvec ambiciozne Lakrdijase da prouzrokuju trajnu i nepopravljivu stetu u slozenoj strukturi Diaspara.
Alvin je dobro upamtio sve ove podatke, ali nista nije preduzeo da stupi u kontakt sa Kedronom. Iako je imao mnogo pitanja da postavi Lakrdijasu, njegova neumoljiva teznja ka nezavisnosti — mozda najjedinstvenije odlicje koje je posedovao — ucinila ga je odlucnim da otkrije sto vise moze svojim vlastitim snagama. Zapoceo je jedan posao koji ce mu mozda uzeti vise godina, ali sve dok bude osecao da se priblizava svom cilju, bice srecan.
Poput nekog drevnog moreplovca, koji unosi u kartu nepoznatu zemlju, Alvin je otpoceo sistematski da istrazuje Diaspar. Provodio je nedelje i dane tumarajuci po usamljenim kulama na rubovima grada, u nadi da ce negde otkriti put u spoljni svet. U toku ovog traganja, pronasao je desetak velikih ventilacionih otvora visoko iznad pustinje, ali svi su bili zaptiveni resetkama; cak i da ovih nije bilo, ponor pod njima koji je gotovo dostizao jednu milju, predstavljao je sasvim dovoljnu prepreku.
Nije otkrio nikakav drugi izlaz, iako je ispitao hiljadu hodnika i deset hiljada praznih prostorija. Sva zdanja nalazila su se u savrsenom i besprekornom stanju, sto su zitelji Diaspara prihvatali kao izraz normalnog poretka stvari, Alvin je ponekad sretao robote, koji su ocigledno vrsili nadzorni obilazak, i uvek je iskoriscavao priliku da nesto zapita masine.
To, menutim, nije uranalo plodom, posto roboti sa kojima se susretao nisu bili programirani da odgovaraju na ljudski govor ili misli. Iako su bili svesni njegovog prisustva, posto su se ljubazno sklanjali u stranu da bi ga propustili da prone, odbijali su da zapodenu razgovor.
Doganalo se da Alvin po citavih nekoliko dana ne naine ni na jednog coveka. Kada bi ogladneo, on je odlazio u neki od apartmana predvinenih za boravak i narucivao obroke.
Cudesne masine, na cije je postojanje uopste on veoma retko pomisljao, povratile bi se u zivot posle sna dugog eonima. Sheme koje su bile uskladistene u njihovim pamcenjima zatitrale bi na rubu stvarnosti, ustrojavajuci i upravljajuci materiju koja im je stajala pod kontrolom. I tako, obrok koga je neki vrhunski kulinar zgotovio pre sto miliona godina ponovo bi bio prizvan u postojanje da bi pruzio slast culu ukusa ili samo da bi utazio glad novog sladokusca.
Samotnost ovog pustog sveta — prazne opne koja obavija zivo srce grada — nije Alvina ispunjavala malodusnoscu. On je bio navikao na usamljenost cak i kada se nalazio menu onima koje je nazivao prijateljima. Strasna predanost istrazivanju, na koje je trosio svu snagu i usredsrenivao svako zanimanje, ucinila je da na trenutak smetne s uma tajnu svog porekla i osobenost koja ga je razdvajala od ostalih
