zitelja.
Istrazio je manje od stotog dela ivica grada, kada je shvatio da time samo gubi vreme. Ova odluka nije proistekla iz nestrpljivosti, vec je do nje dosao zdravim razumom. Ukoliko se pokaze potrebnim, on je bio spreman da se vrati i da zavrsi zapoceti posao, cak i po cenu da na to utrosi ostatak zivota. Do sada je, menutim, dovoljno video, da bi mu bilo jasno kako, ako i postoji izlaz iz Diaspara, njega uopste nece biti tako lako naci. Mogao je da straci stoleca u jalovom traganju, ukoliko se ne obrati za pomoc mudrijim od sebe.
Jeserak mu je s izvesnim zaljenjem rekao da on ne zna ni za kakav put koji bi vodio iz Diaspara i da sumnja da tako nesto uopste postoji. Informacione masine prebirale su, kada im je Alvin postavio isto pitanje, po svom gotovo neizmernom pamcenju, ali uzalud. One su mogle da mu kazu svaku pojedinsot iz istorije grada od trenutka kada su doganaji poceli da se beleze — od casa kada su se okoncala zauvek skrivena Rana Vremena. Ali nisu bile u stanju da odgovore na Alvinovo jednostavno pitanje — ili ih je mozda neka visa sila sprecavala u tome.
Morao je, dakle, ponovo da se vidi sa Kedronom.
„Radio si na svoju ruku“, rece Kedron, „ali znao sam da ces me ranije ili kasnije potraziti.“
Ova samouverenost zabrinula je Alvina; nije mu se dopadala pomisao da se njegovo ponasanje moze tako tacno predskazati. Zapitao se da li je Lakrdijas bio ocevidac svih njegovih bezuspesnih traganja i da li je upoznat sa koracima koje preduzima.
„Pokusavam da pronanem izlaz iz grada“, rece otvoreno. „Siguran sam da postoji i mislim da mi ti mozes pomoci da ga pronanem.“
Kedron za trenutak nije nista odgovorio. Ako je zeleo, jos nije bilo kasno da ne krene putem koji se pruzao pred njim, vodeci u buducnost sto je lezala sasvim izvan domasaja njegove moci predvinanja. Niko drugi tu ne bi oklevao; nijedan zitelj grada, cak i da je bio u stanju, ne bi se usudio da uznemiri duhove jednog razdoblja koje je pocivalo vec milionima stoleca. Mozda nije postojala opasnost, mozda nista ne bi ugrozilo vecnu nepromenljivost Diaspara. Ali ako je bilo i najmanjeg rizika da se na svetu moze zbiti nesto neobicno i novo, ovo je predstavljalo poslednju priliku da ga predupredi.
Kedron je bio zadovoljan postojecim poretkom stvari. On je, doduse, mogao da narusi taj poredak s vremena na vreme, ali u sasvim maloj meri. Bio je kriticar, a ne revolucionar. Na reci vremena, koja je mirno proticala, on jedva ako je zeleo da izazove nekoliko talasica: najezio bi se i od same pomisli o skretanju njenog toka. Potreba za bilo kojom drugom pustolovinom izuzev duhovne bila je odstranjena iz njega isto tako brizljivo i potpuno kao i iz svih ostalih granana Diaspara.
Pa ipak, on je i dalje posedovao, premda u sasvim prigusenom vidu, iskru radoznalosti koja je nekada predstavljala najvrednije Covekovo odlicje. Jos je bio pripravan da se suoci sa rizikom.
Pogledao je Alvina i pokusao da se priseti vlastite mladosti, snova koji su ga zaokupljali pre pola milenijuma. Svaki trenutak proslosti koji je zeleo da sacuva prikazivao bi mu se jasno i ostro kada bi upravio secanje na njega. Poput perli na niski, ovaj zivot i svi koji su mu prethodili nizali su se kroz vekove; mogao je da se zaustavi na bilo kome od njih i da ga iskusi jos jednom. Vecina ovih bivsih Kedrona sada su mu predstavljali samo strance; osnovna shema bila je ista, ali tezina iskustva zauvek ga je razdvajala od njih. Ukoliko je zeleo, mogao je da ocisti um od svih svojih ranijih inkarnacija, pre no sto sledeci put zakoraci u Dvoranu Stvaranja da usni do trenutka kada ga grad ponovo bude pozvao. Ali to bi bila neka vrsta smrti, a on jos nije bio spreman za nju. I dalje je zeleo da prikuplja sve sto bi mu zivot ponudio, poput nautilusa koji strpljivo dodaje nove celije svojoj spirali sto se postepeno siri.
U mladosti se nije razlikovao od svojih drugova. Tek kada je odrastao i kada su mu pritajena secanja na prethodne zivote preplavila um, poceo je da igra ulogu koja mu je odavno bila dosunena. Ponekad mu se javljao osecaj da inteligencija, koja je zasnovala Diaspar beskrajnom umesnoscu, cak i sada, posle toliko vremena, postupa sa njime kao sa lutkom koja se nitima pokrece po pozornici. Mozda mu se ovde najzad pruza prilika za dugo odlagani revans. Pojavio se novi glumac koji ce, izgleda, spustiti poslednji put zavesu u komadu sastavljenom iz vec veoma mnogo cinova.
Naklonost prema nekome cija usamljenost mora da je jos veca od njegove, dosada pojacavana vekovima ponavljanja i bezocna sklonost ka zabavi — predstavljali su tri razlicita cinioca koja su nagnala Kedrona na delanje.
„Mozda mogu da ti pomognem“, rece on Alvinu, „a mozda ne mogu. Ne zelim da budim nikakve lazne nade. Hajde da se nanemo kroz pola casa na secistu Poluprecnika 3 i Prstena 2.
Ako sve drugo bude zakazalo, obecavam ti bar zanimljivo putovanje.“
Alvin je dosao na sastanak deset minuta ranije, iako je morao da prevali put do suprotnog kraja grada. Nestrpljivo je cekao dok su pokretni putevi vecno promicali pored njega, noseci spokojne i zadovoljne zitelje grada koji su isli za svojim nevaznim poslovima. Najzad je ugledao kako se visoka prilika Kedrona pojavila u daljini, i trenutak kasnije on se po prvi put nasao u Lakrdijasevom fizickom prisustvu. Ovoga puta nije bila posredi projekciona slika; kada su dodirnuli dlanove prilikom drevnog nacina pozdravljanja, osetio je da je Kedron stvarno tu.
Lakrdijas je seo na jednu mramornu ogradu od stubova i osmotrio Alvina ljubopitljivim pogledom.
„Pitam se“, rece najzad, „da li uopste znas sta trazis. Takone mi nije jasno sta ces uciniti ako ostvaris to sto si naumio. Da li odista mislis da ces biti u stanju da napustis grad, cak i ako nanes izlaz?“
„Uveren sam u to“, uzvrati Alvin dovoljno ubedljivo, premda je Kedron ipak osetio prizvuk nesigurnosti u njegovom glasu.
„Dozvoli onda da ti kazem nesto sto mozda ne znas. Vidis li one kule tamo?“ upita Kedron, pokazavsi na istovetne vrhove Energetske Centrale i Vecnice, koji su gledali jedan prema drugome preko kanjona dubokog jednu milju. „Zamisli da ja sasvim cvrsto postavim izmenu dve kule dasku, i to siroku svega sest inca. Da li bi mogao da hodas njome?“
Alvin je oklevao.
„Ne znam“, odgovori najzad. „Ne bi mi se dopalo da pokusam.“
„Sasvim sam ubenen da ne bi bio u stanju. Uhvatila bi te vrtoglavica i strmoglavio bi se dole pre no sto bi prevalio desetak koraka. Da se, menutim, ista daska nalazi sasvim blizu tla, ti bi prosao njome bez ikakvih poteskoca.“
„Sta sve to dokazuje?“
„Nastojim da izvedem jedan jednostavan zakljucak. U oba slucaja koja sam opisao razmere daske se uopste ne bi menjale. Jedan od onih robota na tockovima, sa kojima si se sigurno sretao, podjednako bi lako prevalio rastojanje duz daske bilo da ona premoscuje ponor sto zjapi izmenu dve kule ili da se nalazi tik uz povrsinu. Mi za to nismo sposobni, zato sto je u nas usanen strah od visine. On je, verovatno, sasvim nerazuman, ali i odvec snazan da bismo ga prenebregli. Roneni smo sa njim, on je prosto utkan u nas.
U istom smislu osecamo strah od prostora. Pokazi bilo kom zitelju Diaspara put izvan grada, put koji se ni po cemu ne bi razlikovao od ovoga pred nama, i on nece biti u stanju da daleko stigne njime. Morace da se vrati natrag, bas kao sto bi se i ti vratio, ukoliko bi zakoracio na dasku postavljenu izmenu dve kule.“
„Ali zasto?“ upita Alvin. „Mora da je postojalo vreme...“
„Znam, znam“, rece Kedron. „Ljudi su nekada isli po celom svetu, pa su cak stigli i do zvezda. Nesto se, menutim, promenilo, sto im je ulilo ovaj strah sa kojim se sada ranaju.
Jedino ti mislis da ga ne osecas. Dobro, da vidimo. Vodim te u Vecnicu.“
Vecnica je bila jedno od najvecih zdanja u gradu i gotovo su je celu zaposedale masine koje su predstavljale pravu administraciju Diaspara. Blizu njenog vrha nalazila se prostorija u kojoj se okupljalo Vece u onim retkim prilikama kada se neka stvar morala resiti.
Prostrani ulaz ih je progutao i Kedron stupi napred u zlatastu tamu. Alvin nikada ranije nije isao u Vecnicu; tome se nije protivila nikakva odredba — u Diasparu tek ako je bilo nekoliko odredbi koje su nesto zabranjivale — ali kao i svi ostali, i on je osecao izvesno polupobozno strahopostovanje pred tim mestom. U svetu koji je bio bez bogova Vecnica se ponajpre mogla uporediti sa hramom.
Kedron uopste nije zastajao, vodeci Alvina hodnicima i rampama koji su ocigledno bili napravljeni za masine na tockovima, a ne za promet ljudi. Neke rampe su krivudale nadole pod tako kosim uglom da bi bilo nemoguce normalno hodati po njima, da sila teze nije bila tako podesena da se potire sa nagibom.
Konacno su stigli do jednih zatvorenih vrata, koja su se besumno otvorila kada su se oni sasvim priblizili, a zatim im zaprecila uzmak. Ispred su se nalazila nova vrata, koja se nisu otvorila kada su im se oni primakli. Kedron nije posegao da ih dodirne, vec je nepomicno stajao pred njima. Posle nekoliko trenutaka, zacuo se tihi glas: „Molim vas, recite svoja imena.“
„Ja sam Kedron Lakrdijas. Sa mnom je Alvin.“
„Zbog cega ste ovde?“
„Iz puke radoznalosti.“
Na Alvinovo iznenanenje, vrata su se odmah otvorila. Iz iskustva je znao da ako se masini odgovori nekom doskocicom, to bi je uvek dovodilo da pometnje, tako da se moralo krenuti ispocetka. Masina koja je postavljala pitanja Kedronu mora da je bila veoma pametna i da je zauzimala visoko mesto u hijerarhiji Centralnog Kompjutera.
Nije vise bilo prepreka, ali Alvin je podozrevao da su sigurno prosli kroz citav niz testova kojih on uopste nije bio svestan. Kratki hodnik iznenada ih je doveo u veliku kruznu postoriju sa uleglim podom na kome se nalazilo nesto tako zadivljujuce, da je Alvin za trenutak gotovo zanemeo od cuda. Pred ocima mu se pruzao prizor citavog grada Diaspara, cije najvise kule jedva da su mu dosezale do visine ramena.
Toliko se zadubio u prepoznavanje poznatih mesta i gledanje iz neocekivanih uglova da je proslo prilicno vremena pre no sto je obratio paznju i na ostale delove prostorije. Zidovi su bili prekriveni mikroskopski podrobnim mozaikom sacinjenim od crnih i belih kvadrata; sam mozaik bio je sasvim nepravilan, tako da kada bi brzo presao pogledom po njemu, stekao bi utisak da on brzo treperi, premda se uopste nije menjao. Na malim razmacima, unaokolo oko sobe nalazile su se izvesne masine kojima se rucno upravljalo; uz svaku je bio postavljen video-ekran i stolica za operatora.
Kedron je pustio Alvina da razgleda koliko zeli. Zatim je pokazao prema smanjenoj maketi grada i rekao: „Znas li sta je ovo?“
Alvin je gotovo zaustio.
„Model, mislim“, ali taj odgovor je izgledao tako ocigledan da je
