grada i dalje je preovlanivala prostorijom u kojoj je Alvin proveo toliko casova. Pogledao ju je sada drugacijim ocima; sve sto je video ovde odista je postojalo — ali se mozda u slici nije odrazavao ceo Diaspar. Doduse, sva nepoklapanja su sigurno bila neznatna i, koliko je uspevao da razabere, neprimetna.
„Pokusao sam ovo pre mnogo godina“, rece Kedron, sedajuci za monitorski pult, „ali kontrolni urenaji me nisu slusali. Mozda ce mi se sada pokoriti.“
Najpre lagano, a zatim sa sve vecim samopouzdanjem, kako je ponovo sticao davno zaboravljenu umesnost, Kedron je baratao prstima po kontrolnoj ploci, zaustavivsi se za trenutak na cvoristima senzitivne mreze instalirane u panel pred sobom.
„Mislim da je u redu“, rece najzad. „U svakom slucaju, ubrzo cemo videti.“
Ekran je zasvetleo i oziveo, ali umesto slike koju je Alvin ocekivao, pojavila se pomalo zbunjujuca poruka: VRACANJE CE OTPOCETI CIM BUDETE ODREDILI STEPEN BRZINE „Bas sam glup“, promrmlja Kedron. „Sve sam ucinio kako treba, a zaboravio na najvazniju stvar.“ Prsti su mu sada brzo jurili po ploci, a kada je poruka nestala sa ekrana, on se okrenuo u stolici tako da je mogao da posmatra kopiju grada.
„Gledaj dobro, Alvine“, rece. „Mislim da cemo obojica nauciti nesto novo o Diasparu.“
Alvin je strpljivo cekao, ali nista se nije dogodilo. Slika grada lebdela mu je pred ocima u svoj svojoj poznatoj cudesnosti i lepoti — premda ih on sada nije bio svestan. Upravo je zaustio da pita Kedrona sta to treba da gleda, kada mu iznenadni pokret privuce paznju i on brzo okrenu glavu da bi ga razabrao. Bio je to jedva uocljiv blesak ili treptaj, tako da nije stigao da vidi sta ga je izazvalo. Nista se nije promenilo; Diaspar je u dlaku bio isti kao i pre. A onda je primetio da ga Kedron posmatra sa podrugljivim smeskom i zato se ponovo zagledao u grad.
Ovoga puta, sve se odigralo pred njegovim ocima.
Jedna od zgrada na rubu parka iznenada je nestala, a na njenom mestu se odmah pojavila nova, sasvim razlicitog tipa. Preobrazaj se odigrao tako naglo da bi promakao Alvinu da je on u tom trenutku trepnuo. Zacuneno je zurio u neznatno promenjeni grad, ali jos u prvom casu soka iznenanenja poceo je da traga za odgovorom. Setio se reci koje su se pojavile na monitorskom ekranu — VRACANJE CE OTPOCETI i namah mu je bilo jasno sta se dogana.
„Ovo je grad kakav je bio pre vise hiljada godina“, rece Kedronu. „Mi se vracamo kroz vreme.“
„Slikovito, ali ne sasvim tacno objasnjenje“, uzvrati Lakrdijas. „Stvar je, zapravo, u tome da se monitor priseca ranijih verzija grada. Kada su pravljene izmene, jedinice pamcenja nisu jednostavno obrisane; podaci su sa njih preneseni na pomocne skladisne jedinice, tako da se mogu aktivirati kad god se za tim ukaze potreba. Podesio sam monitor da se vraca kroz te jedinice brzinom od hiljadu godina u sekundu. Pred nama se vec nalazi Diaspar od pre pola miliona godina. Moracemo, menutim, da odemo znatno dublje u proslost da bismo videli neku pravu promenu; povecacu brzinu.“
Okrenuo se ponovo ka kontrolnoj ploci, i upravo dok je to cinio, ne samo jedna zgrada, vec citav blok prestao je da postoji, da bi ga zamenio veliki, ovalni amfiteatar.
„Ah, Arena!“ rece Kedron. „Secam se guzve koja se podigla kada smo resili da je se otarasimo. Ona se, inace, veoma retko koristila, ali vecina ljudi bila je sentimentalno vezana za nju.“
Monitor je sada ozivljavao secanja znatno brzim ritmom; slika Diaspara hrlila je u proslost milionima godina u minutu i promene su se zbivale tako munjevito da ih oko nije moglo pratiti. Alvin je uocio da se preinacenja grada doganaju u ciklusima; postojalo je dugo razdoblje zatisja, zatim bi usledila prava plima razgranivanja i zidanja, da bi potom ponovo dosla pauza. Cinilo se da je Diaspar zivi organizam koji je morao da prikupi snagu posle svake eksplozije rasta.
I pored svih ovih promena, osnovni plan grada ostajao je isti. Zdanja su se podizala i rusila, ali sklop ulica izgledao je vecan, a park je neprestano ostajao zeleno srce Diaspara.
Alvin se upitao koliko daleko u proslost monitor moze da ide. Da li je u stanju da se vrati do samog podizanja grada i da prone kroz veo koji je razdvajao poznatu istoriju od mita i predanja Ranih Vremena?
Njihovo poniranje u proslost vec je dostizalo pet stotina miliona godina. Sa druge strane zidova Diaspara, izvan znanja monitora, pruzala se jedna drugacija Zemlja. Mozda je napolju tada bilo okeana i suma, pa cak i drugih gradova koje Covek jos nije napustio u svom dugom uzmicanju ka konacnom pribezistu.
Minuti su promicali, pri cemu je svaki predstavljao po jedan eon u malom svetu monitora.
Uskoro ce biti dostignuta najranija secanja, pomisli Alvin, i vracanje ce se okoncati. Ali ma koliko ova pouka bila opcinjavajuca, on nije shvatao na koji bi mu nacin pomogla da izine iz grada ovakvog kakav je sada.
Uz iznenadnu, besumnu imploziju, Diaspar se sazeo u delic svojih prethodnih razmera.
Park je iscezao; granicni zid povezanih, dzinovskih kula u trenu je ispario. Grad je postao otvoren prema svetu, posto su se radijalni putevi pruzali do ivica slike na monitoru bez ikakvih prepreka. Bio je to Diaspar iz vremena pre no sto je velika promena zahvatila covecanstvo.
„Ne mozemo dalje“, rece Kedron, pokazujuci na monitorski ekran, na kome su se pojavile reci: VRACANJE ZAVRSENO. „Ovo je verovatno najranija verzija grada koja je sacuvana u celijama pamcenja. Sumnjam da su pre toga uopste korisceni vodovi vecnosti, a zgrade su pustane da prirodno propadaju.“
Alvin je proveo dugo vremena netremice zureci u taj model drevnog grada. Razmisljao je o saobracaju koji se odvijao ovim putevima, kako su ljudi dolazili i odlazili na sve strane sveta — bas kao i na druge svetove. Ti ljudi bili su njegovi preci; osetio se znatno blizi njima nego savremenicima sa kojima je provodio zivot. Pozeleo je da moze da ih vidi i da im dokuci misli dok se krecu ulicama Diaspara dalekog milijardu godina. Doduse, te misli sigurno nisu bile srecne, posto su vec onda ziveli pod senkom Osvajaca. Kroz samo nekoliko stoleca, bice prinuneni da se odreknu slave koju su zadobili i da podignu zid prema Vaseljeni.
Kedron je desetak puta prosao monitorom napred i nazad kroz kratko razdoblje istorije koje je obilovalo preobrazajima. Promena od otvorenog grada do znatno veceg, zatvorenog, trajala je tek nesto vise od hiljadu godina. Za to vreme projektovane su i napravljene masine koje su tako verno sluzile Diasparu, a znanje koje im je omogucilo da izvrse svoj zadatak uskladisteno je u vodove pamcenja. Tu su se, dakle, morale nalaziti i temeljne sheme svih ljudi koji su sada zivi; kada bi bio upucen pravilan impulsni poziv, oni bi bivali sazdani u materiju i ponovo roneni izlazili iz Dvorane Stvaranja. Alvinu je postalo jasno da je na izvestan nacin i on morao postojati u tom drevnom svetu. Naravno, nije bilo iskljuceno da je potpuno sinteticki stvoren — da su mu celokupnu licnost projektovali umetnici- tehnicari, koristeci nepojmljivo slozena oruna za ostvarenje svog jasno postavljenog cilja. Pa ipak, vise mu se dopadala pomisao da predstavlja smesu ljudi koji su davno ziveli i hodali na Zemlji.
Veoma je malo preostalo od starog Diaspara kada je novi grad stvoren; park mu je gotovo unistio svaki trag. Jos pre preobrazaja, postojala je mala, travom prekrivena cistina u sredistu Diaspara koja je okruzivala tacku spajanja svih radijalnih ulica. Posle toga, ona se desetostruko prosirila, gutajuci kako ulice tako i zgrade. Grob Jarlana Zeja postavljen je u to vreme umesto veoma velike kruzne strukture koja je ranije stajala na secistu svih ulica. Alvin nikada nije verovao u predanja o starodrevnosti Groba, ali sada se ispostavilo da su ona tacna.
„Pretpostavljam“, rece Alvin, poveden iznenadnom mislju, „da mozemo istrazivati ovu sliku bas kao sto istrazujemo i slike danasnjeg Diaspara?“
Kedronovi prsti zaigrase po monitorskoj kontrolnoj ploci, i ekran odgovori na Alvinovo pitanje. Davno iscezli grad poceo je da se siri pred njegovim ocima, dok mu se osmatracka tacka kretala neobicno uskim ulicama. Secanje na drevni Diaspar bilo je u podjednakoj meri ostro i jasno kao i slika grada u kome je on danas ziveo. Citavu milijardu godina, informacioni vodovi odrzavali su ga u avetinjskom, laznom postojanju, cekajuci na trenutak kada ce ga neko ponovo prizvati. U stvari, pomisli Alvin, ovo sto je sada gledao nije bilo samo puko secanje. Bilo je to nesto znatno slozenije — nesto kao secanje na secanje.
Nije znao sta bi mogao nauciti odavde, niti da li bi mu ovo uopste moglo pomoci u traganju. Uostalom, svejedno; opcinjavalo ga je da gleda u proslost i da posmatra svet koji je postojao u danima kada je covek jos lutao menu zvezdama. Pokazao je na nisko, kruzno zdanje koje je stajalo u srcu grada.
„Pocnimo odavde“, rece Kedronu. „Mesto je prikladno kao i svako drugo.“
Mozda je posredi bila puka sreca; mozda neko drevno prisecanje; mozda elementarna logika. Bilo je to, doduse, bez znacaja, posto bi ranije ili kasnije ionako stigao do te tacke — tacke u kojoj su se sabirale sve radijalne ulice grada.
Proslo je desetak minuta pre no sto je otkrio da se one ne ukrstaju ovde samo iz razloga simetrije — desetak minuta pre no sto mu je postalo jasno da je njegovo dugo traganje najzad urodilo plodom.
Alistra je sasvim lako mogla da prati Alvina i Kedrona bez njihovog znanja. Izgledalo je da su u velikoj zurbi — sto je vec samo po sebi bilo neobicno — i uopste se nisu osvrtali unazad.
Bila je to zabavna igra slediti ih po pokretnim putevima i kriti se u gomili, ali ih nikada ne ispustati iz vida. Konacno, postalo je ocigledno koje su odrediste izabrali; kada su napustili mrezu ulica i usli u park, jedino su mogli da se upute ka Grobu Jarlana Zeja. U parku nije bilo drugih granevina, a neko ko je bio u tako groznicavoj hitnji sigurno nije dosao ovamo da bi uzivao u prirodi.
Posto nije postojao nacin da se prikrije na brisanom prostoru od nekoliko stotina metara koji je okruzivao Grob, Alistra je sacekala da Kedron i Alvin nestanu u mramornoj tami. Cim su se ova dvojica izgubila sa vidika, devojka je pozurila obronkom pokrivenim travom. Bila je prilicno sigurna da se moze sakriti iza jednog od velikih stubova, dovoljno dugo da bi otkrila sta Alvin i Kedron smeraju; posle toga je bilo svejedno da li ce primetiti njeno prisustvo.
Grob se sastojao iz dva koncentricna prstena stubova, koji su zatvarali kruzni prostor.
Izuzev na jednom delu, stubovi su potpuno zaklanjali unutrasnjost; Alistra nije zelela da une kroz taj prolaz, vec se usunjala u Grob sa strane. Pazljivo je provirila iza prvog prstena stubova, uverila se da nikoga
