prohuji kroz veliku halu. Masina je ponovo povecavala brzinu; iako gotovo da nije postojao osecaj kretanja, zidovi tunela promicali su tako munjevito sa obe strane da on uopste nije mogao odrediti kojom brzinom ide.
Izgledalo je da je protekla citava vecnost pre no sto je ponovo doslo do jedva primetne promene vibriranja. Sada je na pokazatelju stajao novi znak: LIS 1 MINUT Bio je to najduzi minut u dotadasnjem Alvinovom zivotu. Masina se kretala sve sporije i sporije; vise nije bilo posredi samo smanjenje brzine. Na redu je bilo konacno zaustavljanje.
Glatko i besumno, drugi cilindar skliznuo je iz tunela i jednu halu koja je izgledala istovetna onoj ispod Diaspara. Za trenutak, Alvin je bio odvec uzbunen da bi bilo sta jasno razabrao; vrata su vec stajala otvorena prilicno dugo, pre no sto je on shvatio da moze izici iz vozila. Dok je zurio iz masine, bacio je poslednji pogled na pokazivac. Tekst je sada bio promenjen, a nova poruka ulivala je bezgranicno spokojstvo: DIASPAR 35 MINUTA Kada je poceo da traga za izlazom iz hale, Alvinu je po prvi put palo na pamet da se mozda nalazi u civilizaciji koja je drugacija od njegove. Put do povrsine ocigledno je vodio kroz niski, siroki tunel koji je pocinjao na jednom kraju hale — uspinjuci se nagore prostranim stepenistem. Tako nesto bilo je izuzetno retko u Diasparu; arhitekte grada predvidele su rampe ili strme hodnike kad god bi se javila promena nivoa. Bilo je to naslene iz vremena kada se vecina robota kretala na tackovima, tako da su im stepenice predstavljale nepremostivu prepreku.
Stepeniste je bilo sasvim kratko i zavrsavalo se vratima koja su se automatski otvorila kada im se Alvin priblizio. Obreo se u maloj prostoriji slicnoj onoj u koju se spustio niz cev pod Grobom Jarlana Zeja i nije se iznenadio kada su se nekoliko minuta kasnije vrata ponovo otvorila, otkrivsi mu zasveden hodnik koji se lagano uspinjao ka pokrivenom ulazu cije su konture uokviravale polukrug neba. Nije postojao osecaj kretanja, ali Alvin je znao da je podignut mnogo stotina stopa. Pozurio je usponom ka suncanom otvoru, zaboravivsi na sav strah u zudnji da vidi ono sto je lezalo pred njim.
Stajao je pri vrhu niskog brda i za trenutak mu se ucinilo da se ponovo nalazi u sredisnjem parku Diaspara. Menutim, da je ovo stvarno park, bio bi odvec ogroman da bi ga njegov um obuhvatio. Nije bilo ni traga od grada koji je ocekivao da ugleda. Dokle god mu je pogled sezao, nije bilo niceg drugog izuzev sume i travom obraslih ravnica.
A onda, Alvin podize oci ka obzorju; iznad krosnji drveca, iduci zdesna ulevo u velikom luku koji je okruzivao svet, pruzala se linija stena spram koje su i najmocniji dzinovi Diaspara izgledali patuljasto. Nalazila se na veoma velikoj udaljenosti, zbog koje su sve pojedinosti izgledale zamucene, ali postojalo je nesto u vezi sa njenim obrisima sto je zbunilo Alvina.
Kada mu se pogled konacno prilagodio razmerama ovog kolosalnog predela, namah mu je postalo jasno da taj daleki zid nije podigao covek.
Vreme nije osvojilo sve; Zemlja je jos posedovala planine na koje je mogla biti ponosna.
Alvin je dugo ostao na ulazu u tunel, polako se navikavajuci na neobican svet u kome se obreo. Gotovo ga je osamutilo saznanje o njegovoj velicini i prostranosti; prsten maglovitih planina lako je mogao obujmiti desetak gradova velikih kao Diaspar. Ma koliko, menutim, da se upirao, Alvin nije uspeo da primeti nikakav trag ljudskog zivota. Doduse, put koji je vodio niz obronak brda izgledao je dobro ocuvan; nista mu bolje nije palo na pamet do da krene njime.
U podnozju brda put se gubio menu velikim stablima koja su gotovo zaklanjala sunce.
Kada je Alvin zakoracio u njihovu senku, docekala ga je cudna mesavina mirisa i zvukova.
Sustanje vetra kroz lisce poznavao je od ranije, ali ono se preplitalo sa hiljadama nerazgovetnih sumova, koje on nije umeo nicemu da pripise. Zapahnuli su ga neobicni mirisi, mirisi koji su iscileli cak i iz secanja njegove rase. Toplina, bujnost mirisa i boja i nevidljivo prisustvo miliona zivih bica zaneli su ga gotovo fizickom zestinom.
Bez ikakvog predznaka, izbio je na jezero. Suma sa desne strane naglo se okoncala i pred ocima mu je puklo veliko prostranstvo vode, prosarano malim ostrvima. Nikada ranije u zivotu Alvin nije video toliku vodu; u porenenju sa njom, najveci bazeni u Diasparu predstavljali su tek obicne barice. Lagano se spustio do ruba jezera i zahvatio u sake malo tople vode, pustivsi da mu procuri kroz prste.
Velika srebrna riba, koja je plivala svojim putem kroz podvodno siblje, bila je prvo neljudsko bice koje je Alvin ikada video. Trebalo je da mu izgleda krajnje neobicna, pa ipak njen oblik zagolicao mu je um nekom cudnom bliskoscu. Poniruci kroz bledozelenu prazninu, sa perajima koja su se blago povijala pri svakoj kretnji, ostavljala je utisak sustog otelovljenja snage i brzine. Na njoj su se, isklesane u zivom mesu, odrazavale vitke linije velikih brodova koji su nekada gospodarili nebom Zemlje. Evolucija i nauka dosle su do istog resenja; ali delo Prirode bilo je dugovecnije.
Alvin se najzad otrgao zacaranosti jezera i produzio krivudavim putem. Suma se ponovo zaklopila oko njega, ali samo za kratko. Staza se iznenada zavrsavala na velikoj cistini, pola milje sirokoj i dvostruko dugackoj — i Alvin u trenu shvati zasto ranije nije video ni traga od coveka.
Na cistini se nalazilo mnostvo niskih, dvospratnih zgrada, obojenih blagim prelivima koji su odmarali oko cak i pri punom sjaju sunca. Gradnja je uglavnom bila laka i jednostavna, ali postojali su i primeri slozenijih arhitektonskih zahvata koji su sadrzali izzlebljene stubove i ljupko ukrasene kamene delove. Na ovim zgradama, cija je starost izgledala ogromna, mogao se primetiti i simbol jednog neizmerno drevnog stila: siljati stubovi.
Dok je lagano koracao prema selu, Alvin se jos naprezao da se sazivi sa novom okolinom.
Ovde mu nista nije bilo poznato; cak se i vazduh promenio, vrveci ustreptalim, nepoznatim zivotom. Visoki, zlatokosi ljudi, koji su se kretali menu zgradama sa tako nehajnom ljupkoscu, ocigledno su poticali sa drugacijeg stabla od zitelja Diaspara.
Nisu uopste obratili paznju na Alvina, sto je bilo cudno, posto mu se odeca potpuno razlikovala od njihove. Posto se temperatura nije nikada menjala u Diasparu, odevni predmeti bili su cisto ukrasnog karaktera i cesto izuzetno doterani. Ovde su, menutim, bili prevashodno funkcionalni, predvineni da sluze odrenenoj svrsi, a ne da zadovoljavaju culo vida; uglavnom su se sastojali iz jednog haljetka obavijenog oko tela.
Tek kada je Alvin duboko zasao u selo, stanovnici Lisa poceli su da reaguju na njegovo prisustvo, ali i onda na prilicno neocekivan nacin. Grupa od pet ljudi izasla je iz jedne od kuca i hotimice se uputila ka njemu — gotovo kao da je ocekivala njegov dolazak. Alvin je osetio iznenadno vrtoglavo uzbunenje i krv mu je brze prostrujala zilama. Na um mu padose svi sudbinski susreti do kojih mora da je dolazilo izmenu ljudi i drugih rasa na dalekim svetovima. Oni koji su mu sada isli u susret pripadali su njegovoj vlastitoj vrsti — ali u kojoj meri su postali razlicitim tokom eona sto su lezali izmenu njih u Diaspara?
Poslanstvo se zaustavilo nekoliko koraka ispred Alvina. Predvodnik se osmehnuo, pruzivsi ruku u drevnoj kretnji prijateljstva.
„Pomislili smo da ce biti najbolje ako te docekamo ovde“, rece on. „Nase obitavaliste veoma se razlikuje od Diaspara, tako da setnja od terminala pruza posetiocima priliku da se aklimatizuju.“
Alvin prihvati pruzenu ruku, ali je u prvi mah bio odvec iznenanen da bi odgovorio. Sada mu je postalo jasno zasto su ga svi ostali mestani potpuno prenebregavali.
„Znali ste da dolazim?“ rece on otegnuto.
„Naravno. Mi uvek znamo kada se vozilo stavi u pokret. Reci mi, kako si pronasao put?
Proslo je mnogo vremena od poslednje posete, tako da smo se pobojali da je tajna izgubljena.“
Jedan od pratilaca prekinu govornika.
„Bice bolje ako obuzdamo radoznalost, Gerane. Seranis ceka.“
Imenu ‘Seranis’ prethodila je jedna rec koju Alvin nije razumeo; pretpostavio je da je posredi neka vrsta titule. Nije imao nikakvih poteskoca u shvatanju sagovornika, i to mu uopste nije izgledalo iznenanujuce. Diaspar i Lis delili su isto lingvisticko naslene, a drevni pronalazak snimanja zvuka odavno je okamenio jezik u neokrnjivu gromadu.
Geran slegnu ramenima sa podrugljivom rezigniranoscu. „Vrlo dobro“, osmehnu se.
„Seranis ne uziva mnogo povlastica; zato je necu lisiti ove.“
Dok su zalazili dublje u selo, Alvin je proucavao ljude oko sebe. Izgledalil su prijatni i inteligentni, ali ove vrline je on podrazumevao kao normalne u toku citavog zivota; pokusavao je da ustanovi po cemu se oni razlikuju od slicnih grupa u Diasparu. Razlicitosti su svakako postojale, ali bilo ih je tesko odrediti. Zitelji Lisa bili su nesto visi od Alvina, a dvojica menu njima ispoljavala su nepogresive znake fizickog starenja. Koza im je imala smenu boju, a svakim pokretom zracili su snagu i uzivanje, sto je Alvinu izgledalo osvezavajuce, ali u isto vreme i pomalo zbunjujuce. Osmehivao se, setivsi se Kedronovog prorocanstva da ce, ako ikada stigne do Lisa, ustanoviti da je on potpuno istovetan Diasparu.
Mestani sela sada su sa prostodusnom radoznaloscu posmatrali kako Alvin sledi svoje vodice; vise nije izgledalo da ga prihvataju kao normalni deo svog sveta. Iznenada, sa drveca na desnoj strani razlegli su se vristavi, prodorni uzvici i skupina malih, uzmuvanih bica pohrlila je iz sume, tiskajuci se oko Alvina. On zastade krajnje prenerazen, ne mogavsi da veruje vlastitim ocima. Pred njim se nalazilo nesto sto je odavno iscezlo iz njegovog sveta i moglo se naci jos samo u carstvu mita. Zivot je nekada pocinjao na ovaj nacin; ta bucna, opcinjavajuca bica bila su ljudska deca.
Alvin ih je posmatrao sa zapanjenom nevericom — i sa jos jednim osecanjem koje mu je zaigralo u srcu, mada on jos nije bio u stanju da ga razazna. Nista drugo nije mu tako jasno moglo predociti jaz koji ga je delio od poznatog sveta. Diaspar je platio, i to u punoj meri, cenu besmrtnosti.
Drustvo se zaustavilo pred najvecom kucom koju je Alvin do tada video. Stajala je u sredistu sela, a na jarbolu sa njenog malog kruznog tornja na povetarcu se viorila zelena zastava.
Svi izuzev Gerana ostali su napolju kada je on usao u zgradu. Unutra je bilo tiho i sveze; svetlost sunca prolazila je kroz mlecne zidove, obasjavajuci sve blagim, spokojnim sjajem.
Pod je bio gladak i elastican, urenen lepim mozaikom. Po zidovima, neki umetnik velikih sposobnosti i snage naslikao je niz sumskih prizora. Uz ove slike bilo je i nekih fresaka, koje, menutim, nista nisu govorile Alvinu, premda su izgledale privlacno i bile prijatne za gledanje.
U jednom zidu nalazio se ugranen pravougaoni ekran ispunjen pokretnim lavirintom boja — po
