svoj prilici fizifonski prijemnik, mada prilicno malih razmera.
Zajedno su se uspeli kratkim, kruznim stepenistem koje ih je odvelo na ravni kroz zgrade.
S ovog mesta moglo se videti citavo selo, i Alvin je primetio da se ono sastoji od stotinak zgrada. U daljini stabla su se razmicala, obujmljujuci prostrane livade po kojima su pasle zivotinje vise razlicitih vrsta; vecina ih je bila cetvoronozna, ali neke su imale po jedan ili cak dva para udova vise.
Seranis ga je cekala u senci tornja; videvsi je, Alvin se upitao koliko je stara; njena duga, zlatna kosa bila je prosarana sedim vlasima, za koje je shvatio da predstavljaju znamenje vremesnosti. Prisustvo dece, sa svim posledicama koje su odatle proisticale, veoma ga je zbunilo. Tamo gde ima rananja, mora da bude i umiranja, a zivotni vek u Lisu sigurno se veoma razlikovao od onoga u Diasparu. Nije mogao proceniti da li je Seranis pedeset, pet stotina ili pet hiljada godina, ali gledajuci je u oci naslucivao je mudrost i dubinu iskustva koje je ponekad osecao kada je bio sa Jeserakom.
Ona pokaza na malo sediste; iako su joj se oci osmehivale dobrodoslicom, nije nista progovorila sve dok se Alvin nije udobno smestio — odnosno onoliko koliko mu je to bilo moguce pod tim prodornim, mada prijateljskim motrenjem. Ona najzad uzdahnu i obrati se Alvinu prigusenim, blagim glasom.
„Ovo je prilika koja se cesto ne pruza, tako da te molim da mi oprostis ako ne budem umela ispravno da se ponasam. Ali postoje izvesna prava koja pripadaju gostu, makar i neocekivanom. Pre no sto otpocnemo razgovor, zelela bih da te na nesto upozorim. Ja sam u stanju da ti citam misli.“
Osmehnula se na Alvinovu ociglednu zapanjenost i brzo dodala: „Nema nikakvog razloga da zbog toga budes zabirnut. Nijedno pravo ne postuje se tako strogo kao mentalna autonomnost. Ja cu uci u tvoj um samo ako me budes pozvao. Ali ne bi bilo posteno prikrivati tu cinjenicu od tebe; to ce isto tako objasniti zbog cega drzimo da je govor pomalo spor i tezak. Mi se njime ovde cesto ne koristimo.“
Iako je bilo donekle uznemirujuce, ovo otkrice nije iznenadilo Alvina. Nekada su i ljudi i masine raspolagali tom sposobnoscu, a nepromenjive masine i dalje su mogle da citaju narenenja svojih gospodara. Ali u Diasparu, covek je tokom vremena izgubio dar koji je jednom delio sa svojim robovima.
„Ne znam sta te je dovelo iz tvog sveta u nas“, nastavi Seranis, „ali ako tragas za zivotom, tvoj posao je okoncan. Sa izuzetkom Diaspara, s druge strane nasih planina pruza se samo pustinja.“
Bilo je neobicno sto Alvin, koji je ranije cesto dovodio u pitanje prihvacena verovanja, uopste ne sumnja u Seranisine reci. Jedino ga je obuzela seta sto se ispostavilo da je sve ono sto su ga ucili gotovo sasvim tacno. „Pricaj mi o Lisu“, zamoli on. „Zbog cega ste tako dugo odseceni od Diaspara, kada izgleda da znate veoma mnogo o nama?“
Seranis se osmehnula ovoj radoznalosti.
„Odmah cu ti objasniti“, rece ona. „Ali prethodno bih volela da saznam nesto o tebi. Reci mi kako si nasao put koji vodi dovde i zasto si dosao?“
Najpre se uzdrzavajuci, ali potom sa sve vecim samopouzdanjem, Alvin joj je ispricao sve.
Nikada ranije nije govorio tako slobodno; ovde je konacno nasao nekoga ko se nece smejati njegovim snovima, zato sto je znao da su ti snovi stvarnost. Jednom ili dva puta Seranis ga je prekinula brzim pitanjima, kada je on pomenuo nesto u vezi sa Diasparom sto joj je bilo nepoznato. Alvin je s mukom shvatao da stvari koje su sacinjavale deo njegovog svekodnevnog zivota mogu da nista ne govore nekome ko nikada nije ni ziveo u gradu i uopste nije bio upucen u njegovo slozeno kulturno i drustveno ustrojstvo. Seranis ga je slusala sa toliko razumevanja, da on uopste nije sumnjao u njeno poimanje; tek mu je znatno kasnije postalo jasno da su i drugi umovi osim njenog slusali ono sto je pricao.
Kada je zavrsio, na kratko je zavladala tisina. Onda ga Seranis pogleda i upita: „Zbog cega si dosao u Lis?“
Alvin joj uputi iznenanen pogled.
„Kazao sam ti“, rece. „hteo sam da istrazim svet. Svi su svakodnevno govorili da izvan gradskih zidina postoji samo pustinja, ali u to sam morao sam da se uverim.“
„Da li je to bio jedini razlog?“
Alvin je oklevao. Kada je najzad odgovorio, to vise nije bio neustrasivi istrazivac, vec izgubljeno dete koje je roneno u stranom svetu.
„Ne“, rece mekim glasom, „to nije bio jedini razlog, mada to do sada nisam znao. Osecao sam se usamljeno.“
„Usamljeno? U Diasparu?“ Na Seranisinim usnama zaigrao je osmeh i u ocima joj se mogla procitati naklonost; Alvin je shvatio da ona ne ocekuje dalje odgovore.
Posto je zavrsio svoju pricu, cekao je da sada ona ispuni svoj deo pogodbe. Seranis se podize i poce da koraca napred-nazad po krovu.
„Znam koja pitanja zelis da postavis“, rece. „Na neka od njih mogu ti odgovoriti, ali bice zamorno izvesti to recima. Ako mi otvoris svoj um, reci cu ti ono sto treba da znas. Mozes imati poverenja u mene: necu ti nista uzeti ako mi to ne dopustis.“
„Sta zelis da uradim?“ upita Alvin oprezno.
„Nagnaj sebe da prihvatis moju pomoc... gledaj me u oci... i zaboravi na sve“, naredi Seranis.
Alvin nikada nije shvatio sta se tada dogodilo. Sva cula su mu se potpuno iskljucila i mada se uopste nije mogao setiti kako ga je stekao, kada je zavirio u vlastiti um celo znanje bilo je tamo.
Video je duboko u proslost, ne jasno, vec kao sto bi covek na visokoj planini video maglovitu ravnicu. Shvatio je da Covek nije uvek bio stanovnik grada; od kada su ga masine oslobodile mukotrpnog rada, stalno je postojalo nadmetanje izmenu dva razlicita tipa civilizacije. U Ranim Vremenima postojalo je na hiljade gradova, ali pretezan deo covecanstva vise je voleo da zivi u srazmerno malim zajednicama. Sveobuhvatni prevoz i trenutno komuniciranje obezbedili su mu sve potrebne veze sa ostalim svetom, tako da on vise nije smatrao neophodnim da provodi zivot u guzvi sa milionima ostalih ljudi.
U tim drevnim danima, Lis se malo razlikovao od stotina takvih zajednica. Ali postepeno, kako su vekovi prolazili, on je razvio nezavisnu kulturu, koja se pokazala jednom od najvisih sto ih je covek ikada dosegao. Ova kultura poglavito se temeljila na neposrednom koriscenju mentalne snage, sto ju je izdvojilo od ostalog dela ljudskog drustva, koje se sve vise i vise vezivalo za masine.
Tokom eona, jaz izmenu Lisa i ostalih gradova se produbljivao kako su se kretali svojim razlicitim putevima. On se premoscivao jedino u trenucima velikih kriza; kada je Mesec poceo da pada na Zemlju, unistilii su ga naucnici iz Lisa. Oni su takone upravljali odbranom planete protiv Osvajaca, koji su bili dovedeni u skripac u zavrsnoj Salmiranskoj bici.
Ovo tesko iskusenje iscrplo je covecanstvo; jedan za drugim, gradovi su odumirali i pustinja ih je prekrivala. Kako se stanovnistvo osipalo, otpocela je migracija koja je Diaspar ucinila poslednjim i najvecim gradom.
Vecina ovih promena bila je bez uticaja na Lis, ali on je morao da vodi sopstveni boj — boj protiv pustinje. Prirodna barijera planina pokazala se nedovoljnom, tako da je proslo mnogo vekova pre no sto je velika oaza postala bezbedno mesto. Slika je ovde bila zamucena, mozda hotimice. Alvin nije mogoa da razabere kako je to i Lis stekao vecnost koju je posedovao samo Diaspar.
Izgledalo je da Seranisin glas dopire sa velike udaljenosti; uz to, on nije bio sam, vec utonuo u simfoniju reci, kao da je mnostvo drugih glasova pevalo sa njim istu melodiju.
„To je, sasvim ukratko, nasa istorija. Videces da smo cak i u Ranim Vremenima odrzavali slabe odnose sa gradovima, premda su njihovi zitelji cesto dolazili u nasu zemlju. Nikada ih u tome nismo sprecavali, tako da su mnogi od nasih najvinenijih ljudi dosli spolja; ali kada su gradovi poceli da odumiru, nismo zeleli da budemo umesani u njihovo propadanje. Kada je ukinut vazdusni prevoz, preostao je samo jedan put u Lis: podzemni sistem iz Diaspara. On je zatvoren na vasem kraju posle podizanja parka i vi ste nas zaboravili, premda mi vas nikada nismo.
Diaspar nas je iznenadio. Ocekivali smo da ce doziveti sudbinu svih ostalih gradova, ali on je razvio postojanu kulturu koja je mogla trajati koliko i sama Zemlja. Ta kultura nije, doduse, po nasem ukusu, ali nam je drago sto su oni koji su zeleli da pobegnu iz Diaspara bili u stanju da to ucine. Njihov broj je znatno veci nego sto ti mislis, i to su po pravilu bili izuzetni ljudi koji su uvek sa sobom donosili nesto od vrednosti kada bi dosli u Lis.“
Glas je utihnuo; oduzetost Alvinovih cula je popustila i on je ponovo vladao sobom.
Zacuneno je primetio da se sunce spustilo nisko ispod krosnji drveca i da je istocno nebo vec pocelo da se smrkava. Odnekud se prodornim zvukom oglasilo veliko zvono, da bi potom postepeno zamrlo, ispunivsi vazduh tajanstvenoscu i predskazanjem. Alvin je osetio kako lagano podrhtava, ne zbog prvog talasa vecernje svezine, vec usled strahopostovanja i cunenja pred svim onim sto je tog dana otkrio. Bilo je veoma kasno, a on se nalazio daleko od doma.
Iznenada mu se javila potreba da ponovo vidi prijatelje i da se obre usred poznatih vidokruga i prizora Diaspara.
„Moram se vratiti“, rece. „Kedron, moji... moji roditelji, svi me ocekuju.“
To nije bilo sasvim tacno; Kedron ce se sigurno pitati sta mu se dogodilo, ali koliko je Alvinu bilo poznato, niko osim njega nije znao da je on otisao iz Diaspara. Nije bio u stanju da objasni razloge ove male obmane i postideo se samoga sebe cim je izgovorio reci.
Seranis ga je pogledala zamisljeno.
„Bojim se da to nece biti tako lako“, rece.
„Sta time hoces da kazes?“ upita Alvin. „Zar me prevozno sredstvo koje me je dovelo ovamo nece i vratiti natrag?“ Nije zeleo da se suoci sa mogucnoscu da bude zadrzan u Lisu protiv svoje volje, premda mu je ova pomisao za cas prostrujala svescu.
Prvi put je izgledalo da se Seranis nasla u neprilici.
„Razgovarali smo o tome“, rece ona, ne objasnivsi pri tom ko je to ‘mi’, niti kako su menusobno saobracali. „Ako se vratis u Diaspar, ceo grad ce saznati o nama. Cak i ako obecas da nista neces reci, bice ti nemoguce da sacuvas tajnu.“
„Zasto vi zelite da ona ostane sacuvana?“ upita Alvin. „Siguran sam da bi to bilo od obostrane koristi ako se dva naroda ponovo sretnu.“
Seranis je izgledala nezadovoljna.
„Ne mislimo tako“, rece. „Ukoliko bi se kapije otvorile, nasu zemlju bi preplavili zaludni radoznalci i osobe zeljne uzbudljivih doganaja. Kako stvari sada stoje, samo su vasi najbolji predstavnici stizali do nas.“
Odgovor je odisao snaznom nesvesnom nadmocnoscu, ali se i temeljio na sasvim pogresnoj pretpostavci, sto je u Alvinu pobudilo ljutnju koja je sasvim potisnula
